Edin Krehić

Sig­u­ran sam, već te 1992. go­dine u našim ruka­ma htio je vid­jeti kn­jige um­jesto oruž­ja.

Otvorim Face­book, reda­ju se sm­r­tovnice…i lica mo­jih dru­go­va…kao onda na zad­njim strana­ma nov­ina.

Kada je zna­meni­ti his­toričar pre­se­lio na bolji svi­jet, tadašn­ja drža­va je ht­jela otkupi­ti bib­lioteku, a nje­go­va supru­ga je rekla: Imam os­jećaj da bi mi Hamdi­ja dru­gi put umro.

Ako iz ovo­ga iza­đe­mo barem trun bolji nego što jes­mo… onda ima nade.

‘Samo da ovaj rat stane…Ust­vari, stao je, al’ ne znam šta bih dru­go rek’o.’

Otvo­rio sam kn­jigu i s mno­go ljubavi sje­tio se rah­metli dede Kasi­ma.

Ski­jaši­ma i on­i­ma koji će to tek po­sta­ti, sret­na Nova 2020. i da nam bude puna ini­ci­ja­tive lju­di koji rade za društveno do­bro, što je u današn­je doba poseb­no ve­liko.

Li­ječim sebe, bez ikakve nam­jere spram os­tal­ih, bez ikakve iluz­i­je da ijedan tekst može mi­jen­jati druge.

Stiže nam Ital­i­ja, kao 1996. go­dine, u onoj pr­voj utak­mi­ci posli­je nove ere, kada su nam čehre blistale op­ti­miz­mom.

Vo­dio je ran­jene na re­ha­bil­itaci­je pute­vi­ma kuda se malo ko usuđi­vao.