Može li Američka partija do glasova Amerikanaca

Do pre samo nekoliko meseci najmoćniji čovek sveta – američki predsednik Donald Trump i najbogatiji čovek sveta – preduzetnik Elon Musk razmenjivali su na društvenim mrežama, na prvom mestu platformi X (nekadašnjem Twitteru), poruke podrške i međusobne pohvale za “unapređenje prilika unutar SAD-a”.

Danas to deluje kao daleka prošlost. Trump na (svojoj) društvenoj mreži ‘Truth Social’ svakodnevno napada Muska, koji je u procesu registracije nove političke partije, koju je nazvao – Američka partija. Istorija je pokazala da je praktično svaki pokušaj razbijanja političkog duopola u SAD-u, koji postoji gotovo dva veka i kojeg čine Demokratska i Republikanska partija, praktično u startu osuđen na neuspeh.

Da bi se razumelo zašto američki glasači nikada nisu dobili pravu “treću stranku” ili, poput većine zemalja u svetu, čitav niz političkih stranaka i pokreta od levice, preko centra, do desnice, treba se fokusirati na fenomen “dvostranačkih odluka” (eng. bi-partisan support) u američkom Kongresu.

Dvoličje u američkoj politici

Još od sredine devetnaestog veka, nakon završetka Građanskog rata, gotovo su se sve važne odluke u Kongresu donosile prethodnim dogovorom dve stranke, koji bi se kasnije glasanjem samo potvrdio i pretočio u zakone i propise. Nakon govora tadašnjeg predsednika Woodrowa Wilsona, drugog aprila 1917. godine, Kongres je sa 82 glasa “za” i samo dva glasa “protiv” izglasao ulazak SAD-a u Prvi svetski rat. Slično se ponovilo i osmog decembra 1941. godine, kada je, nakon japanskog napada na Pearl Harbor, Senat glasao sa 82 glasa “za” i nijednog “protiv” za objavu rata Japanu, dok je Predstavnički dom glasao sa 388 glasova “za” i samo jednim glasom “protiv”. Slično se dogodilo i u moderno doba, kada je drugog oktobra 2002. godine sa 296 glasova “za” i 133 glasova “protiv” odobrena vojna intervencija u Iraku.

“Političko dvoličje” u američkoj politici nije prisutno samo kada SAD treba da uđu u vojne sukobe. Gotovo svaki predlog zakona (eng. bill proposal) može da bude izglasan ako iza njega postoji podrška velikih korporacija, Wall Streeta i tamošnjih uticajnih banaka i velikih investicionih fondova, te brojnih lobističkih kuća ili nezavisnih registrovanih lobista. Veoma često se dešava i da se dva potpuno različita zakonska predloga, koji nemaju gotovo nikakvih dodirnih tačaka, stave zajedno na glasanje, kao deo “zakonskog paketa” koji ima podršku obe partije. Često se i dešava, kao što je to bilo upravo sa Trumpovim nedavnim predlogom budžeta (One Big, Beautiful Bill Act), da pojedini predstavnici u Kongresu “naprasno” promene mišljenje o predlogu i glasaju “za” – ako njihove savezne države ili okruzi iz kojih dolaze dobiju veća izdvajanja ili nove projekte.

Iako je “dvostranački sistem” karakteristično najviše za američki Kongres, poslednjih godina su neki njegovi elementi postali vidljivi i u Evropi, gde stranke sa potpuno dva različita kraja političkog spektra ulaze u koaliciju prilikom formiranja vlade ili glasaju za iste zakone u svojim parlamentima.

Ko je Trumpa doveo u Bijelu kuću

Može li, u ovakvom praktično “istorijskom” dvostranačkom sistemu biti mesta za novu političku partiju centra, koja bi potencijalno mogla da privuče i razočarane demokrate, i republikance nezadovoljne Trumpovim MAGA pokretom? Brojni analitičari u SAD-u već smatraju MAGA  pokret (skraćenica od Trumpovog slogana “Make America Great Again”, “Učinimo Ameriku ponovo velikom”) za de facto treću političku partiju.

Iako se Trump kandidovao kao republikanski kandidat i 2016. i 2024. godine, sam MAGA pokret je dosta širi od baze republikanskih glasača. To se videlo još za vreme prvog Trumpovog mandata, a danas je postalo i potpuno “normalno” da visoki funkcioneri Bele kuće, kao i sam Trump, veoma često napadaju “neposlušne” funkcionere Republikanske stranke, kako guvernere država, tako i članove Kongresa, te brojne gradonačelnike. Već je postao i Trumpov “manir” da na društvenim mrežama otvoreno preti da mnogi republikanci neće dobiti ni njegovu podršku na izborima za Kongres 2026. godine, te da ih “glasači zapravo podržavaju zbog njega, a ne njihovog zalaganja za svoje države ili okruge”. Sličnu “sudbinu” je odmah iskusio i Elon Musk – Trump je osnivanje Američke partije nazvao “smešnim”, te dodao da je Musk “iskočio iz šina”.

Musk je, pak, do pre samo pola godine smatran “ključnim čovekom” Trumpove pobede nad Kamalom Harris, te najzaslužnijim (i politički i finansijski) za njegov drugi mandat u Beloj kući. Glasača baza MAGA pokreta je sa oduševljenjem pozdravila Muskovo formiranje novog Ministarstva za državnu efikasnost (DOGE), koje je, barem u teoriji, trebalo da donese ogromne uštede za američki budžet, te pojednostavi izuzetno glomazan i velikim delom neefikasan federalni sistem. To se, očekivano, nije dogodilo – DOGE je uspeo da “uštedi” tek nešto manje od 200 milijardi dolara, najviše masovnim otpuštanjima, ukidanjem brojnih projekata federalnih agencija, te gašenjem čitavih organizacija poput USAID-a ili medija kao što je Voice of America. Sam Musk je u februaru obećavao “uštede od najmanje 1.000 milijardi dolara za američke građane”, što se ispostavilo kao nemoguće. Analitičari i ekonomisti upozoravaju da bi i postojeće uštede i ukidanje programa (naročito onih akademskih i naučnih) mogli da uspore razvoj SAD-a u narednim godinama, te daju Kini vetar u leđa na polju industrijskog razvoja.

Ipak, kap koja je prelila čašu je bio upravo Trumpov predlog budžeta, koji obuhvata i najveća izdvajanja za potrebe Pentagona do sada. Musk je čak bio pokrenuo i svojevrsnu kampanju na svojoj mreži X (a gde bi drugo) pozivajući predstavnike iz obe partije da ne glasaju za “prelepi” predlog budžeta.

Fokus na razočarane glasače

Ipak, on je usvojen sa samo četiri glasa razlike, a Musk je tri dana kasnije najavio formiranje svoje političke stranke. Musk, po dosadašnjim objavama na zvaničnim nalozima nove stranke, planira da se fokusira na tzv. middle ground glasače (glasači “u samom centru”), koji su podjednako poslednjih godina bili razočarani i politikom Bidena, kao i politikom Trumpa – čak i deceniju unazad, do administracije Baracka Obame. U middle ground glasače najčešće spadaju mali preduzetnici, akademski obrazovani građani koji rade poslove za koje se nisu školovali, umetnici, zaposleni u federalnim službama na najnižem nivou, te u velikom broju pripadnici brojnih manjina, koji se osećaju “izdanim” i od strane demokrata, i od strane republikanaca. Ova grupa glasača retko izlazi na izbore, a broji po većini studija između 73 i čak 80 miliona građana sa pravom glasa. Neke studije pokazuju da bi, računajući i mlade birače koji po prvi put imaju glasačko pravo, ova grupa mogla da ima čak i do 90 miliona ljudi – što je više od broja glasova koje su na poslednjim izborima dobili i sam Trump, ali i Kamala Harris.

Razlozi za njihovu apstinenciju su brojni, ali najvećim delom su ekonomski – cena nekretnina i stanovanja, naročito u velikim gradovima poput New Yorka, Los Angelesa i San Francisca, gde kirije iz godine u godinu “obaraju rekorde”, dostupnost dobrih radnih mesta, putna i gradska infrastruktura, te mogućnost lečenja i dostupnost zdravstvene nege. Musk se ovoj grupaciji predstavlja kao neko ko razume njihove probleme, te je i sam preduzetnik koji je “krenuo od nule, živeo na pici i sokovima u malom stanu, a uz to je i imigrantskog porekla”.

Muskovi kritičari, pak, ukazuju da je ovo veoma daleko od istine – Musk je najbogatiji čovek sveta, poznat po svojim ekstravagantnim ulaganjima, te da se sa Trumpom i njegovom administracijom sukobio iz ličnih i poslovnih interesa, pre svega zbog ukidanja federalnih podsticaja za električna vozila (Musk je osnivač i CEO kompanije Tesla), te zbog drastičnog smanjenja podsticaja na federalnom i državnom nivou za izgradnju novih solarnih sistema i baterija za skladištenje električne energije (koje takođe proizvodi Muskova kompanija). Neki od republikanskih političara su odmah pozvali i akcionare Tesle (‘$TSLA‘ na Wall Streetu) da smene Muska sa mesta CEO-a, jer će se “suočiti sa daljim padom akcija kompanije zbog njegovog političkog delovanja” (Zanimljivo da takvih upozorenja nije bilo do pre samo nekoliko meseci, kada je Musk bio na čelu DOGE-a”.

Analitičari veruju da je Američka partija  veoma daleko od značajnijeg ugrožavanja i demokrata i republikanaca, te da će za to biti potrebna najmanje decenija aktivnog političkog delovanja, te barem dva ili tri izborna ciklusa. Ipak, Musk na izborima 2026. godine ima velike šanse da osvoji četiri do pet mandata, najviše u tzv. swing states, državama u kojima se često menja vlast između dve partije, kao što su Michigan, Georgia, Arizona, Nevada, Pennsylvania i Wisconsin. Iako samo četiri ili pet članova Kongresa ne zvuči značajno, oni zapravo mogu biti jezičak na vagi u američkom dvostranačkom sistemu, te presudno uticati na buduća izglasavanja zakona. Sve ovo je i pod pretpostavkom da Trump ne opozove Muskovo državljanstvo, te ga natera da, kako je poručio na mreži X, “zatvori svoje kompanije i uputi se nazad u Južnu Afriku odakle je i došao”.