Exit preko trnja stigao do zvijezda – i nije se oslobodio bodlji

Za neke je to bilo očekivano i logično, a neki su se ipak iznenadili kada je Festival Exit podržao studentske proteste u Srbiji, negde polovinom decembra prošle godine. Očekivano i logično, jer je veliki muzičko-aktivistički festival nastao iz studentskog bunta protiv Miloševićevog režima krajem devedesetih i jer se u njegovoj agendi nalazi sve ono za šta se sadašnji studenti bore: otvoreno društvo zasnovano na pravdi i funkcionisanju institucija, a ne na kriminalu, primitivizmu i autoritarizmu, što su nedvosmislene odlike Vučićevog režima.

Drugi su se međutim iznenadili, a zbog toga jer je uprava festivala imala dobre veze sa Srpskom naprednom strankom. To se očitovalo u finansijskoj i infrastrukturnoj podršci koju je Exit dobijao bezmalo sa svih nivoa vlasti, uključujući i javna preduzeća. Toga ne bude bez izvesnih kontrausluga, nazovimo to tako. Manje-više iznenađeni su isti oni koji su optuživali vodeće „egzitaše“ da su 2012. godine, po dolasku Vučića na vlast, napravili pakt sa onima protiv kojih su se nekada žestoko borili. Odnosno, da su odustali od aktivizma i borbe za bolje društvo i posvetili se isključivo komercijalnim delatnostima.

Treba reći da je podrška studentima na neki način i iznuđena. Bivši i sadašnji saradnici prethodno su uputili festivalu javni zahtev da podrži studente u blokadi, a i stvorena je takva društvena atmosfera u kojoj ćutnja govori više od hiljadu reči. Da je ćutao, Exit bi došao u direktan konflikt sa svojom klijentelom, dok bezmalo celokupna kulturna javnost podržava studentski pokret.

Rezultati podrške su očekivani. Ne možete kritikovati vučićizam i očekivati da se ništa neće promeniti. Toga, kako rekosmo, ne bude. Pre desetak dana, festival je saopštio da su zbog podrške studentima izloženi ogromnim finansijskim i drugim pritiscima, ali da ih to neće „ućutkati“. Najavili su da će ove godine biti održana poslednja manifestacija „u ovakvoj Srbiji“. Spomenuli su da neće biti problema da se dobro brendiran festival prebaci negde drugde, jer je „dobrodošao u mnogim delovima sveta“, ali da Novosađanima „duguju poslednji ples na Petrovaradinskoj tvrđavi“.

E sada, ne znamo šta znače „drugi pritisci“ – možemo samo da pretpostavljamo uvažavajući činjenicu da Srbijom vladaju žestoki momci sa vrelog asfalta, spremni na sve. A što se tiče finansijskih pritisaka, stvar je jasna. Ove godine festivalu je uskraćeno finansiranje sa svih nivoa vlasti, a on bez te podrške, kako kaže uprava, ne može da funkcioniše.

„U ograničenim srpskim ekonomskim okvirima dugoročno nije moguće realizovati festival veličine i renomea Exita“, tvrdi se u saopštenju.

Kada se bude pisala knjiga…

Uglavnom, kada se bude pisala knjiga-monografija o Exitu, a ovaj festival to svakako zaslužuje, i ako bude pisana kako valja, sa izvesnim kritičkim otklonom i intelektualnim poštenjem – moraće imati uravnotežen pristup, moraće sagledavati i pozitivne i negativne dimenzije ovog političko-muzičko-aktivističkog fenomena. Kao prvo, to mora i treba da bude priča o grupi mladih ljudi koji su imali viziju i sposobnost da u vukojebini od države, ekonomski i moralno propaloj, naprave jedan od najznačajnijih svetskih festivala, na koji su godinama pristizali ljudi, i to ne u malim grupama, iz maltene svih delova sveta. Dobili su za svoj trud i uspeh i međunarodne nagrade.

Festival je uspešnije nego bilo ko drugi ili bilo šta drugo – menjao imidž Srbije, zemlje sa teškim nasleđem krvavih ratova i strašnih zločina. Da ne govorimo koliko je bio značajan za Novi Sad, grad oronuo tokom devedesetih, koji se pretvorio u učmalu kasabu. Možda se može proceniti koliko je finansijski ovaj grad, pa i budžet Srbije, prihodovao od festivala tokom svih ovih godina, ali je nemoguće sagledati koje su sve kolateralne koristi: šta su sve, recimo, doneli brojni kontakti koji su mladi Novosađani i ljudi iz Srbije i regiona, na različite načine, uspostavili međusobno i sa „strancima“ zahvaljujući Exitu. Pogotovo je to bilo važno u onom periodu kada je odlazak u inostranstvo bio veliki luksuz, za mnoge nemoguća misija. Exit je, nema sumnje, mnogima nepovratno otvorio čakre.

Odista, u pitanju je herojska strana priče koju apsolutno niko ne bi trebalo da dovodi u pitanje. Kada se pogleda ko je sve nastupao u Novom Sadu, malo bi bilo reći da je spisak fascinantan. Tako stvari stoje i sa pratećim događajima.

Druga strana medalje

Ali, kako to biva, priča ima i drugu stranu. Festival je od početka bio vezan sa politikom i političkim elitama, i s pravom je doživljavan i kao politički fenomen. To je bio i to je ostao, doduše na različite načine. Nastao je 2000. godine kao važan segment opštegrađanskog i studentskog bunta protiv ratotvornog Miloševićevog režima koji je od Srbije stvorio međunarodnog pariju izbačenog iz svih svetskih organizacija. 2001. godine, posle pada Miloševića, Exit se seli na Petrovaradinsku tvrđavu, a njime špartaju lideri nove vlasti, neki od njih čak na festivalu, sa velikim ponosom iako netalentovani, nastupaju na velikom stejdžu, praćeni buljukom novinara.

To sa sobom naravno nosi i određene finansijske benefite, budžeti se lakše otvaraju. Ali, budimo realni – nije to samo po sebi loše, niti neučinkovito. Takav festival je bio itekako potreban Srbiji, što zbog – kako rekosmo – popravljanja imidža, ali i zbog prihoda, te razvoja turizma. Ulaganje u njega je bila pametna investicija. Sasvim je jasno da ovakva manifestacija bez državnih novaca u ekonomski opustošenoj Srbiji ne bi mogla ni nastati ni opstati. I ne samo državnih. Exit su podržavali i međunarodni donatori, pogotovo onaj njegov aktivistički deo – recimo, prezentaciju civilnih organizacija i aktivnosti, te ukupnu promociju demokratskih vrednosti, da se tako izrazimo.

Logično bi bilo doduše da se festival, sa svojim rastom, sve manje oslanjao na javne budžete, a sve više prihodovao od same manifestacije i pratećih događaja, uključujući tu i neke inovativne modele prihodovanja, za šta je bilo prostora. Odnosno da je, što bi se stručno reklo, radio na samoodrživosti.

To se nije dešavalo: od početka pa sve do danas pupčanom je vrpcom bio vezan za državne, pokrajinske, lokalne i druge novce. A to ima svoju cenu. Godine 2012. dolazi do sukoba unutar menadžmenta festivala, između ostalog i zbog toga. Iz njega su odstranjeni oni koji su se zalagali za novi finansijski pristup i restart (to je uključivalo jednu godinu pauze), s obzirom da su se u regionu pojavili mnogi slični festivali, a i u želji da se napravi otklon od naprednjačke vlasti, jer su procenili da „deal“ sa njima ništa dobro ne može doneti. Pobedili su oni koji su odlučili da idu linijom manjeg otpora, odnosno da stanu uz skute nove vlasti.

Vratimo se unazad, u 2004. godinu. Da je Exit politički fenomen, pokazuje i hapšenje njegovih lidera, Bojana Boškovića i Dušana Kovačevića, zajedno sa još nekim članovima tima, u junu te godine. Teretili su se da nisu prijavljivali stvarne prihode i da su zadržavali deo sredstava za sebe. Nema nikakve sumnje da je ovo hapšenje imalo političku pozadinu, da je bio deo sukoba između konzervativno-nacionalističkog dela vlasti (oličavao ga je u tom trenutku premijer Vojislav Koštunica) i onog liberalno-evropskog. Exitaši su bili sve suprotno od onoga što tradicionalisti vole – bili su simbol nečega što je trebalo slomiti. Stoga je reakcija proevropskog dela javnosti na hapšenje bila baš žestoka: na kraju od optužbi nije ostalo ništa. Uglavnom, exitaši su se našli na terenu gde se vodila bitka između lokalnih slonova, ali su ipak uspeli da izađu iz svega bez većih oštećenja.

Sukob je imao i političku i društvenu dimenziju. Kada to kažemo, mislimo na onaj deo Novog Sada, Vojvodine i cele države koji se zgražavao nad nenarodnom muzikom koja se na festivalu „pušta“ i nad „drogerašima“ koji se muvaju po Petrovaradinskoj tvrđavi do rane zore, te ne daju zbog viška decibela poštenom radnom narodu da spava. Ove kritike su očekivane i logične, da ponovimo frazu sa početka teksta. Očekivane i logične jer su mnogi ljudi u Miloševićevoj Srbiji baštinili svetonazore kao da su živeli u nekim dalekim egzotičnim državama, poklopljenim primitivnom religioznošću i fanatizmom. Nije situacija ni sada drugačija, ali su se pomalo navikli na Exit, pogotovo ako uz pomoć njega nešto i zarade.

Bilo je i kritika zbog toga što se festival održava na kulturno-istorijskim dobrom zvanom Petrovaradinska tvrđava. Kritika je imala smisla, bar donekle i s tim se slažu i neki stručnjaci. Da li festival ovako velikog gabarita može ionako već oštećen i neadekvatno održavan kompleks dodatno ruinirati? Neki kažu ne, drugi da. No, činjenica da Exit ne bi imao nikakve šanse da postane to što jeste da nije koristio ambijent magične tvrđave. Neki su bili na pola puta – smatrali su da se deo prihoda festivala mora usmeriti ka rekonstrukciji kompleksa.

Kritike i provincijalne zavisti

E sada, bilo je tu i drugih zamerki. Neke imaju osnova, a neke su posledica provincijalne zavisti, kakva je na ovim prostorima vazda delatna. Novosadski kulturnjaci su se žalili da ogromni kolač namenjen za kulturu odlazi festivalu, a da su lokalni kreativci potpuno skrajnuti. Dakle, da se novac ne daje za produkciju nego za repeticiju. Ima tu i preterivanja, ali i istine. Tačno je i da se u jednom periodu festival baš ono razmahao i počeo da ulazi u atar mnogima, a da nije baš ono preterano i predano radio na promociji lokalne kulture, a mogao je.

Postoje i brojne žalbe na samu organizacijsku dimenziju festivala. Iz godine u godinu, zarad prihoda, posetiocima se sve više komplikuje život. Uvedeni su prvo tokeni, pa onda specijalne kartice, ne može se plaćati običnim novcem i običnim karticama. To je stvaralo zabune i ogromne redove ispred „menjačnica“. Pića i hrana su postajali sve skuplji, rasle su cene do nebeskih razmera, prevazilazile čak velike svetske festivale koji su u dobroj meri samoodrživi i ne dobijaju tolike novce iz budžeta. Neki su to jednostavno nazivali – pohlepa! Sve u svemu, za mnoge je festival postao nedostupan.

Nikada festivalu Novosađani nisu zaboravili zatvaranje „uličice“, u kojoj su bila dva ugostitelja objekta, gde se moglo sesti i popiti jeftinije piće. Da ne govorimo o tome da su mnogima stradale vene, jer je malo mesta gde se može sesti i odmoriti.

Postoje kritike i na sam odabir muzičara i muzičkih grupa, no to je stvar ukusa, pa nećemo sada o tome. I generacijska priča, dakako. Neki kažu da je u pitanju i novac, da organizatori i prilikom bezecovanja izvođača štede novac. No, tu nismo dovoljno stručni da procenimo koliko je ovo tačno.

Treba spomenuti i nesreće koje su pratile ovaj festival. Neki ljudi su izgubili živote. Ipak, muzički festivali jesu skupovi većeg rizika i trebalo bi mnogo prostora da spomenemo mnogo ozbiljnije nesreće koje su se dešavale na muzičkim smotrama u razvijenijim i funkcionalnijim državama.

Sve u svemu, festival je preko trnja dospeo do zvezda. No nikada se nije oslobodio bodlji. Kako bilo, Novi Sad će zažaliti ako Exita više ne bude. Neki, opet, kažu da razloga za brigu nema. Da svojim nedavnim saopštenjem Exit samo pojačava svoju pregovaračku poziciju sa vlastima, a da naprednjaci neće dozvoliti da se festival ugasi. No, videćemo da li je to samo laprdanje.

Na kraju, pitanje je ko će sledeće godine vladati Srbijom.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.