Bejzbol palica kao legitimni alat ‘društvenog dijaloga’

Odluka predsednika Srbije Aleksandra Vučića da pomiluje četvoricu svojih partijskih kolega, aktivista Srpske napredne stranke (SNS) koji su bejzbol palicom polomili vilicu jednoj studentkinji krajem januara, izazvala je burne reakcije u Srbiji, ali je malo koga zaista iznenadila.

Ta četvorica ljudi, u to ne treba sumnjati, imali su dozvolu svoje partije da primene svaku moguću silu prema Vučićevim neistomišljenicima, ali su ipak privedeni i pritvoreni nakon incidenta, očigledno zahvaljujući „propustu“ u korumpiranom sistemu u Srbiji.

Opravdavajući njihov čin time da su „samo štitili“ prostorije partije, Vučić je odmah nakon njihovog privođenja pokazao da se sprema na to da ih abolira, a na to su mesecima unazad ukazivali i njegovi najverniji poslušnici, predsednik SNS-a i nekadašnji premijer Miloš Vučević i predsednica Skupštine Srbije Ana Brnabić.

Po ugledu na blokade tužilaštava kojima su studenti, opozicione partije i građani tražili ukidanje pritvora uhapšenim studentima i aktivistima, Vučević i Brnabić su suprotno svakoj uobičajenoj političkoj praksi, ali i prkoseći elementarnoj logici, najavljivali blokadu nadležnog tužilaštva sa zahtevom da se četvorica pritvorenih SNS aktivista puste iz pritvora.

Glorifikacija ogoljenog nasilja

Da su svoj plan sproveli u delo bio bi to jedinstven slučaj u civilizovanim demokratskim društvima, ili bar u onim društvima koja pretenduju da budu takva, da vlast organizuje blokadu državnih institucija tražeći ispunjenje svojih političkih zahteva. Nakana Vučevića i Brnabić posebno je sumanuto delovala kada se uzme u obzir da u strogo kontrolisanom državnom aparatu u Srbiji niko ne sme ni da misli, a kamoli da deluje bez Vučićevog odobrenja.

Od ideje da srpska vlast blokira samu sebe zato se ipak odustalo, ali glorifikacija ogoljenog nasilja četvorice članova SNS-a nije prestajala. U tome se posebno isticala Ana Brnabić koja je, dok su četvorica napadača na studentkinju još bila u pritvoru, u napadu besa zavapila kako „Vučićevi junaci ostaju u pritvoru“, dok su „teroristi na slobodi“.

Sada, kada su konačno pomilovani, i kada se na stranu ukloni nerezonsko skandalizovanje Vučićevom odlukom (pošto bi istinski incident bio kada bi se Vučić ponašao u skladu sa Ustavom i interesima srpske države i društva), ostaju neke nedoumice i strahovanja šta bi takav njegov potez mogao da znači.

Iako abolicija četvorice njegovih vernih sledbenika naoružanih bejzbol palicama može da deluje kao čin samovolje autoritarnog vladara, Vučić kao predsednik države ima pravo da pomiluje ljude za koje smatra da su to zaslužili. Sasvim je sigurno da će u odbrani svoje odluke on ili njegovi saradnici nemali broj puta pomenuti da je Vučić prethodno abolirao i privedene ljude na „drugoj strani“, odnosno studente, profesore i direktore nekoliko škola protiv kojih su pokrenuti krivični postupci nakon učešća na masovnim protestima. Vučić će to sasvim sigurno iskoristiti kao argument koji nedvosmisleno pokazuje kako je on milostiv i pravedan čak i prema neistomišljenicima.

Vučićeva abolicija i za ozbiljna krivična djela

Vućić će aboliciju četvorice članova svoje partije iskoristiti i kao poruku ostalim članovima SNS-a da je najmoćnija politička figura u zemlji ipak uz njih, čak i kada oni čine ozbiljna krivična dela.

Posledično, abolicija bi mogla da posluži tome da neki članovi SNS-a koji su se do sada plašili eventualnih zakonskih posledica, sada „zasuču rukave“ i dohvate se bejzbol ili nekih drugih palica, možda i nečeg goreg, i počnu da se razračunavaju sa neistomišljenicima i protivnicima svoga lidera.

To bi moglo da ima poseban značaj s obzirom na narastajuće proteste u kojima su građani promenili svoje metode delovanja. Više se uopšte ne može sa sigurnošću znati u kom gradu, na kom mestu, u koje vreme i koliko dugo će trajati neka blokada, što je logistička noćna mora za policiju i iziskuje konstantno angažovanje velikog broja policajaca. Abolicija aktivista SNS-a mogla bi da bude i podsticaj članovima SNS da „pomognu“ iscrpljenoj policiji u suzbijanju građanske neposlušnosti, posebno ako se uzmu u obzir izveštaji da u obračunu sa studentima i građanima sve češće učestvuju policajci u vrlo sumnjivim uniformama, sa vrlo upitnim obeležjima i maskirani kao da se spremaju za pljačku banke a ne za zaštitu Ustava i zakona (iako Ministarstvo unutrašnjih poslova tvrdi da je sve to regularno).

Kada se tome dodaju i izveštaji o policajcima u civilu koji krše sve postojeće zakonske obaveze i ne pokazuju legitimacije pre nego što stupe u akciju, i koji se uz škripu točkova automobila bez policijskih oznaka i sa civilnim tablicama jednostavno zaustave pred nekim „sumnjivcem“ i bez objašnjenja ga uvuku u vozilo i odvezu ko zna gde, abolicija bi mogla da bude i otvoren poziv Vučićevim partijskim poslušnicima da, i bez uniforme, počnu da izigravaju šerife, svesni da ih na kraju čeka predsedničko pomilovanje.

Ipak, najgora posledica pomilovanja je nova, nedvosmislena i neskriveno cinična legitimizacija nasilja u Srbiji, bez obzira odakle ono dolazi, ali naravno, prevashodno legitimizacija nasilja koje je počinjeno u ime „odbrane Srbije i njenih nacionalnih interesa“.

Ako već mora da bije, onda bolje preko policije

Iako se Vučićeva vlast i do sada u potpunosti zasnivala na nasilju, pa pomilovanje deluje samo kao logičan nastavak takve politike, do sada je nasilje uglavnom bilo rezervisano za verbalni plan razračunavanja sa neistomišljenicima. Umela je vlast u Beogradu i fizički da se razračunava sa „neposlušnima“, kao u slučaju protesta protiv opšteg zatvaranja tokom pandemije korona virusa, ali je Vučiću mnogo draže bilo da se izruguje, nipodaštava i omalovažava svoje protivnike nego da ih bije.

Međutim, ako već mora da bije, Vučiću bi bilo mnogo draže da to ne čini posredstvom postojećeg državnog aparata sile, kroz policiju. Uzrok tome nije što se Vučić plaši reakcije Evropske unije u slučaju da srpska policija pretera u postupanju sa mirnim demonstrantima, jer do takve reakcije sigurno neće doći pošto je za briselske činovnike on legitimno izabran predsednik Srbije, i tu se stvar završava. Istovremeno autokratski vladari Rusije i Kine sigurno se ne bi bunili ukoliko bi policija u Srbiji malo „opustila ruku“ u odbrani vlasti njihovog prijatelja Vučića. Konačno, kada je u pitanju Donald Trump, svako nasilje je sasvim u redu sve dok ni nasilnici ni žrtve nasilja ne pokušavaju da se usele u Sjedinjene Američke Države, pa Vučić ne mora da strahuje ni od reakcije Washingtona.

Nasilje koje Vučić priželjkuje za Srbiju dakle nije institucionalno, već „narodno“. Ukoliko bi nasilje u Srbiji bilo institucionalno Vučić bi to doživeo kao krah političke vizije, pošto bi policajci zloupotrebljeni u obračunu sa građanima bili nasilni zato što im je to u opisu posla, jer im je tako naređeno, a ne iz uverenja.

Vučić za Srbiju želi nasilje kao deo nacionalnog identiteta i folklora, kao što su to srpstvo, pravoslavlje i Užičko kolo. Njemu zadovoljstvo ne bi pričinjavalo da ne postoji opozicija njegovoj vlasti, nego da građani – ubeđeni u njegovu državničku genijalnost – s vremena na vreme propuste kroz šake opozicionare.

‘Napad običnog i ogorčenog naroda’

Takva Vučićeva namera posebno jasno se očitava u njegovoj nedavnoj izjavi da će upravo on biti jedan od onih koji će u bliskoj budućnosti „fizički čuvati“ ljude koji blokiraju ulice u Srbiji od „napada običnog i ogorčenog naroda“. Vučić se, dakle, zaista nada fizičkom nasilju ne samo kao legitimnom sredstvu političke borbe već i kao svakodnevnom jeziku pri rešavanju svakodnevnih nesuglasica među suprotstavljenim stranama u srpskom društvu kako bi u tim sporovima mogao da se nametne kao pravdoljubivi posrednik i zaštitnik čak i onih koji bi njegovu zaštitu s prezrenjem odbili.

Pošto više ne postoji nijedan segment njegovog političkog i društvenog delovanja zbog kojeg bi kod velikog broja građana mogao da se nametne kao autoritet, Vučiću je preostalo samo to da stvori atmosferu u kojoj će život bez njega biti nezamisliv, a nasilje je vrlo efikasan alat za ostvarenje tog cilja.

Vučiću je opšte svakodnevno nasilje u Srbiji potrebno kako bi ljude koji u njemu vide „diktatora“, „izdajnika“ ili „mafijaškog bosa“ ubedio da im je potreban, neophodan zapravo, pošto će im u suprotnom pomenuti „običan i ogorčeni narod“ doći glave.

Zato abolicija četvorice ljudi koji su jednoj devojci polomili vilicu, a zbog čega su proglašeni junacima, nije samo Vučićeva poruka da je bejzbol palica legitimno sredstvo „dijaloga“ u srpskom društvu, nego i vrlo jasan signal da je Vučić namenio Srbiji budućnost u kojoj će grupno batinanje fizički slabijih pojedinaca biti čin društvene inicijacije, budućnost u kojoj će u Srbiji nenasilni i miroljubivi biti niko i ništa.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.