Kako na italijanskom objasniti Kinezu, Arapu ili Ukrajincu put do vize?

Za ljude iz različitih krajeva svijeta svaki korak u procesu integracije duplo je teži u odnosu na građane koji se slobodno kreću Evropskom unijom.

Mnogi migranti koji dolaze u Italiju su tražioci azila, prije svega izbjeglice koje dolaze iz afričkih ili zemlja Bliskog istoka (EPA)

Jedan policajac u civilu i drugi u uniformi pokazuju grupi žena gde treba da stoje dok čekaju u redu ispred glavnog sedišta policije za imigraciona pitanja u Milanu. Poučena iskustvom, došle smo dva sata ranije, iako je sastanak za predaju dokumenata mojoj rođaci bio zakazan u deset ujutro.

Pored uobičajne gužve ljudi, deseci žena međusobno su razgovarali na ukrajinskom jeziku, iako sam pomislila da je u pitanju ruski. Dvojica policajaca su se teško sporazumevali sa njima, pokušavajući da im objasne da za njih postoji poseban red, sa strane. Jedna od žena na lošem italijanskom govorila je da su one Ukrajinke, da imaju zakazan sastanak za predaju dokumenta za boravak i da moraju da uđu unutra. Kao i svi ostali stranci, koji su tog jutra čekali, a bilo nas je na stotine.

Žena se ljutila, govorila da one imaju prava, da je vreme njihovog sastanka odavno prošlo, dok joj je jedan od dvojice policajaca rekao da bude strpljiva i da sačeka svoj red. U jednom drugom, izdvojenom redu, stajali su neki drugi stranci sa malom decom, trudne žene i jedan stariji čovek u invalidskim kolicima.

Izbjeglice, sezonski radnici i studenti

U Milanu svaka opština ima svoj imigracioni ured. Ovaj u centru grada je najveći i tu dolaze svi oni migranti koji prvi put predaju dokumenta za dozvolu boravka u Italiji. Mnogi od njih su i tražioci azila, pre svega izbeglice koji dolaze iz afričkih zemalja ili zemlja Bliskog istoka. Ali tu su i oni koji se u ovu zemlju sele zbog posla ili obrazovanja, kao što je slučaj moje rođake koja je došla da studira.

Prilikom ulaza, prolazi se kroz skener. Svi potencijalno opasni predmeti, recimo upaljač, ostavljaju se na ulazu. Policajka koja vrši pretres, rukom nam pokazuje da možemo da uđemo. Dobijamo broj ispred kojeg ima najmanje još sto brojeva. Znam da će dan biti dugačak.

Ispred šaltera, kojih ima na desetke, čekaju muškarci, žene i deca, iz različitih krajeva sveta, zemalja koje nisu članice Evropske unije, i za čije je državljane svaki korak u procesu integracije, najmanje duplo teži u odnosu na građane koji se slobodno kreću Unijom.

Prošao je već sat koji smo proveli stojeći jer nije bilo mesta za sedenje u prostoriji koja nije dovoljno velika da primi broj ljudi koji ovde svakog dana dolazi.

Dok i dalje stojimo, posmatram službenicu na jednom od šaltera, kako ženi pred njom, objašnjava da izvod iz matične knjige rođenih mora biti overen i preveden na italijanski jezik. Ta žena, rekla bih da je u pitanju Kineskinja, je gleda i kaže “english”. Službenica ponavlja ista tu rečenicu, ovoga puta nešto glasnije i razgovetnije izgovarajući reči na italijanskom. Zbunjena žena opet kaže “english”.

Koliko znam, kineska zajednica je jedna od mnogobrojnijih u Milanu. Čak postoji i čitava kineska četvrt, tako da mi je čudno, da u imigracionom ne postoji, barem prevodilac za taj jezik. Čitam da samo u Milanu, prema poslednjem popisu stanovnika iz 2018. godine živi više od 30 hiljada Kineza.

Ne iznenađuje me ni činjenica da službenica za šalterom ne govori engleski jezik, s obzirom da su Italijani poznati po tome da loše govore bilo koji drugi jezik, osim svog. Međutim, na ovom mestu, engleski jezik trebalo bi da se koristi za barem minimalno sporazumevanje.

Algoritam koji diskriminiše pravo na azil

Dok i dalje čekamo, a u toku je već treći sat od kada su nam dali broj, prilazi mi mlada devojka. Moli me da joj prevedem na engleskom ono što piše na papiru koji drži u rukama. Na šalteru na kojem je bila, napisali su joj da dođe ponovo sledeće nedelje sa dokumentima koja joj nedostaju.

Na kontrolnoj tabli na kojoj se menjaju brojevi, vidim da ispred nas ima još nekih dvadesetak brojeva. Procenjujem da će u roku od sat vremena doći na red i moja rođaka.

Na drugom kraju prostorije vidim pokoju Ukrajinku iz grupe. Razmišljam koliko će njihova procedura dobijanja dozvole boravka da traje, s obzirom da većina njih traži azil tj. privremenu zaštitu. Samo u prva tri meseca od početka rata u toj zemlji, u Italiju je izbeglo oko 60 hiljada Ukrajinaca, uglavnom žene sa decom.

Nedavno sam pročitala da je u Nemačkoj, od 2017. godine u funkciji softver koji koriste službenici koji rade u imigracionom sektoru i koji služi za prepoznavanje jezika i dijalekta migranata koji traže azil. Osim Nemačke, među zemljama u kojima se koristi ovaj softver, još su Austrija, Norveška, Švedska, Finska, Švicarska, Grčka i Litvanija.

Od podnosica zahteva se traži da na svom maternjem jeziku opiše određeni crtež koji vidi pred sobom. Na osnovu izgovorenog, pametni softver utvrdi iz koje zemlje dolazi i na kom jeziku ili dijalektu govori tražilac azila. Taj kriterijum je ključan u odluci službenika – da li je određeni stranac zaista ugrožen.

Za sada ova veštačka inteligencija, poznatija kao  “Dialect recognition software – Dias” prepoznaje različite jezike arapskih država, zatim jezike mnogih afričkih zemalja. Od nedavno može da identifikuje takođe persijske jezike kao što su farsi, dari i paštu, kao i kurdski dijalekt kurmanji.

Kultura sumnje i skupa rješenja sklona greškama

Prema podacima nevladine organizacije koja proučava algoritme, AlgorithmWatch, softver koji se koristi u ovim zemljama zasniva se na netačnim naučnim pretpostavkama i na kulturi sumnje prema tražiocima azila. Kako kažu, korišćenje veštačke inteligencije za identifikaciju porekla izbeglica predstavlja kršenje njihovih prava.

Takođe, prema mišljenju nadležnih iz organizacije “European digital Rights -Edri”, reč je o tehnologiji sličnoj onoj koja pokušava da predvidi seksualnu orijentaciju ili politička uverenja ljudi. Kao takvu, trebalo bi je zabraniti, smatraju iz ove organizacije i dodaju da umesto u skupa tehnološka rešenja sklona greškama, trebalo bi da se ulaže u adekvatnu obuku osoblja.

U procesu traženja azila, pretpostavlja se da migranti daju lažne informacije o svom identitetu i poreklu, uprkos tome što nema dokaza o ovakvom ponašanju.

U Italiji, pomenuti softver se još uvek ne koristi. Da li će uskoro, to ne znam, ali verujem da bi procedura za dobijanje dozvole boravka, bila još komplikovanija.

Konačno, na kontrolnoj tabli, svetli broj koji ima moja rođaka. Došla je i ona na red, posle skoro pet sati provedenih u prostoriji koja nema ni prozore. Službenica me je pitala od kada smo tu, a onda je skoro ljubazno rekla da je sistem upravo pao i da moramo da se vratimo neki drugi dan. Znam da će i taj dan biti dugačak, kao i ovaj.

Izvor: Al Jazeera