Dronovi ‘bude’ nevidljivog ubicu: Može li Rusija izazvati novu katastrofu u Černobilju

Kada je u predvečerje 26. aprila 1986. godine u nuklearnoj elektrani u gradu Pripjatu, u tadašnjem SSSR-u, a danas u nezavisnoj Ukrajini, eksplodirao „reaktor broj 4“, niko nije mogao predvideti da će samo tri decenije kasnije na istom području besneti rat. Ruska agresija na Ukrajinu je na ovaj način dobila još jednu istorijsku dimenziju – nuklearna elektrana „Černobilj“, nazvana po istoimenom regionu u kome se nalazi, bila je sagrađena da električnom energijom snabdeva kako Ukrajinu, tako i dobar deo zapadnog dela SSSR-a.

Sovjetski naučnici su bili veoma ponosni na dizajn RBMK reaktora, koji je u to vreme bio među najboljima i najsigurnijima u svetu. Do nesreće je došlo zbog serije propusta zaposlenih u „Černobilju“, koji su ignorisali signale sigurnosnog sistema te zanemarili brojne korake u pripremi samog reaktora za bezbedan rad. Eksplozija koja je usledila dovela je do najveće nesreće u ljudskoj istoriji, te trajne evakuacije 112.000 ljudi.

Iako se od dolaska nove američke administracije najavljuju mirovni pregovori između Kijeva i Moskve, a u toku su i međunarodni napori za konačni završetak rata u Ukrajini koji traje tri godine, obe strane i dalje svakodnevno izvode napade. Najveći deo njih se obavlja dronovima, koji su na neki način i postali obeležje ovog sukoba.

Nedavni ruski napad dronovima za cilj je imao upravo elektranu u Černobilju – jedan dron, najverovatnije iranske proizvodnje, tipa „Shahed-136“, pogodio je zaštitnu kupolu iznad nekadašnjeg „reaktora 4“ i izazvao manji požar. To je bilo dovoljno za malo povećanje nivoa radijacije, ali je ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski izjavio da „ukupni nivo radijacije u oblasti nije značajno povećan“.

Ujedinjene nacije su osudile napad, a Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA), koja u Černobilju ima svoj stalni tim posmatrača, nazvala je napad „duboko uznemirujućim“.

Iranski dronovi glavno rusko oružje

Iranski dronovi „Shahed“ su postali jedno od glavnih sredstava za napade ruskih snaga još od kraja 2022. godine, kada je Teheran isporučio Moskvi prve primerke. Radi se, zapravo, o „jednokratnim letećim bombama“, popularno nazvanim i „dronovima kamikazama“.

Letelica je proizvod iranske državne odbrambene korporacije HESA, a dizajnirana je prvenstveno za napad na utvrđenja ili veće instalacije, mada se u Ukrajini koristi i za napade na ključnu infrastrukturu, te čak i na civilne objekte.

Rusija je u poslednje dve godine modifikovala deo ovih dronova u sopstvenu verziju „Geran-2“ (Geranium), koja koristi ruski satelitski sistem za navigaciju GLONASS te ima nešto veći domet – do 1.500 kilometara (u odnosu na „fabričkih“ 1.000 – 1.200 kilometara). Neke od ruskih verzija su modifikovane i da budu A-SIGINT letelice za izviđanje iz vazduha, sa dometom od 900 kilometara.

‘Nulta zona zagađenja’ i danas na snazi

Dron je, zapravo, pogodio krov zgrade poznate kao „New Safe Confinement“ (Nova bezbednosna zgrada), koja je podignuta iznad prvobitne betonske zaštitne strukture poznate kao „Sarkofag“. Ova struktura je podignuta odmah nakon inicijalnog saniranja posledica eksplozije reaktora, krajem maja 1986.

Iako je bliža okolina samog mesta nuklearne nesreće i dalje bila zagađena velikom količinom radioaktivnog materijala, te delova grafitnih šipki iz samog reaktora, tadašnje sovjetske i ukrajinske vlasti su se odlučile na ovaj korak kako bi se sprečilo dalje raznošenje radioaktivnih mikro-čestica putem vazduha i vode.

Treba podsetiti da su se tragovi ovih čestica mogli detektovati na udaljenosti od 500 kilometara od samog Černobilja, dok je inicijalni krug od 30 kilometara bio proglašen „nultom zonom zagađenja“, koja je na snazi i danas. Radijacija iz ove nesreće se mogla detektovati čak do obala Velike Britanije, te većeg dela nordijskih zemalja, na prvom mestu Švedske, na udaljenosti većoj od 1.000 kilometara.

Iako najvećim delom očišćena, „nulta zona“ i danas ima tragove izuzetno opasnih izotopa kao što su cezijum-134, cezijum-137 i stroncijum-90. Prisutni su i tragovi joda-131 koji, iako ima kratko vreme zračenja, i daje ostaje u prirodi kao veliki zagađivač.

Betonski ‘sarkofag’

„Sarkofag“ u Černobilju je bio sagrađen korišćenjem više od 400.000 kubnih metara betona, te 7.300 tona metalne konstrukcije. Izgradnja je trajala svakodnevno, po 24 sata, u periodu od pet meseci, a sovjetska Komisija za istraživanje incidenta u Černobilju je početkom oktobra 1986. usvojila izveštaj o „završetku opasnosti na reaktoru 4“.

„Sarkofag“ je trebalo da reši problem više od 740.000 kubnih metara kontaminiranih ruševina i zemlje, zapravo celog nekadašnjeg postrojenja u kome se reaktor nalazio. Unutar „sarkofaga“ bilo je postavljeno i 60 specijalnih sistema za prečišćavanje vazduha, te nekoliko posebnih vrata, teških gotovo pola tone, za dalje kontrolisanje stanja uništenog reaktora.

Sovjetski savez je tvrdio da će „sarkofag“ biti u potpunosti bezbedan najmanje 20 do 30 godina bez ikakvog daljeg unapređenja, te da će „rešiti problem u Černobilju za narednih pola veka“. Ipak, već sredinom devedesetih su bile očigledne pukotine u delovima betona, koji je usled velike radijacije inicijalno bio sipan na brzinu, bez mnogo procena njegove strukturne bezbednosti.

Rješenje za narednih 100 godina

Ukrajinske vlasti su početkom dvehiljaditih tražile međunarodnu stručnu i finansijsku pomoć za izgradnju NSC strukture, koja bi trebalo da bude „sigurna najmanje narednih 100 godina“. Izgradnja NSC-a je više puta odlagana, prvenstveno iz finansijskih razloga, a cena projekta se stalno menjala – od inicijalnih 1,3 milijarde dolara do preko dve milijarde, da bi se nakon početka izgradnje krajem 2010. ispostavilo da „nedostaje još najmanje 100 miliona dolara“.

Do sredine 2015. Evropska banka za obnovu i razvoj je uz pomoć međunarodnih donatora uspela da prikupi i tih 100 miliona dolara, nakon čega je NSC struktura konačno završena u novembru 2016.

Sam „sarkofag“, nad kojim se danas nalazi NSC, nikada i nije mogao da bude trajno rešenje, budući da su usled izuzetno visokih nivoa radijacije i njegovi delovi postali opasni za ljude i okolni živi svet. Ispod NSC-a, i danas se nalaze delovi samog reaktora, dok se u nivoima ispod njega, nekadašnjem najnižem nivou, nalazi jedan od najopasnijih predmeta na planeti, nazvan „slonova noga“ (eng. elephant foot).

Naučnici zvanično ovaj predmet nazivaju „černobiljska lava od korijuma“, a radi se o otopljenom jezgru nekadašnjeg reaktora, sa primesama različitih metala, grafita, cezijumovih izotopa te oksida indijuma i uranijum-dioksida.

‘Slonova noga’ koja prijeti

Naučnici koji su prilikom izgradnje „sarkofaga“ otkrili ovaj predmet težak najmanje desetak tona, dali su mu ime „slonova noga“ zbog njegove boje i površine koja podseća na kožu slona. Ova mešavina se stručno naziva „korijum“ i toliko je radioaktivna da su dva robota koji su bili poslani da je ispitaju bila uništena.

Procenjuje se da najmanje deset odsto njegove mase predstavlja uranijum, koji je emiter alfa-čestica, a da su ostalo izotopi emiteri gama-čestica, te da se emisija zračenja kreće između osam i 10 hiljada rentgena, što je tzv. apsolutna doza zračenja koju čovek može da podnese. U teoriji, osoba koja bi stajala u blizini „slonove noge“ bi za svaki novi minut koji provede dobijala 50 odsto veći nivo zračenja – samo nekoliko minuta (duže od 50 sekundi) bi bilo dovoljno za smrtonosnu dozu.

Rušenje ili oštećenje samo malog dela nove NSC strukture bi bila velika opasnost ne samo za Ukrajinu i Rusiju, već i za veći deo Evrope, budući da je i danas, četiri decenije nakon černobiljske nuklearne katastrofe, moguće da radioaktivne čestice budu nošene vetrom stotinama kilometara te da dospeju u vodotoke – kako do Crnog mora i u njegove pritoke, tako i u reke širom Evrope.