Ivan Blagojević: Jazz u Nišu, opušteno i bez arogancije

Internacionalni Nišvil džez festival traje 30 godina. Već dugo ima status kultnog festivala, upoznao je svoju publiku sa legendarnim džez umetnicima i u istoj meri im otkriva one koji su na početku svog puta.

Direktor i osnivač Nišvila, Ivan Blagojević čovek koji je kreirao festival i rekreira ga sa svojim timom tri decenije govori o spontanosti džezera koja ga je osvojila, o značaju ozbiljnog festivala za društvo kojem pripada, o putu kreiranja festivala koji je naizmenično pun prepreka i nagrada za ono što je stvoreno i traje.

• Nišvil traje tri decenije, na ovim terenima na kojima je kontinuitet retkost. Kada pogledate iz ove pozicije 30 godina unazad, kako Vam pređeni put izgleda ?

– Prilično je retko da je nešto što je počelo od privatne inicijative toliko traje, retko traju festivali koji nisu dobili vetar u leđa od države, a pogotovo što je ovo festival umetničkog tipa. Da je komercijalan, a nastao po privatnoj inicijativi, to bi imalo logike. Naš najveći uspeh je što smo uspeli da ne odemo u neke krajnje komercijalne vode i dopunimo budžet tako, već smo držali, pre svega, džez priču u fokusu, a kasnije koncept festival festivala, pošto nam je bio koncept da jednog dana napravimo festival koji će objediniti sve vrste umetnosti koje imaju u osnovi slobodu i improvizaciju, što jeste suština džeza.

Ono što obično pričam je da kada sam počeo da radim festival bila je 1994. godina, bile su sankcije i nisam mogao da dovedem ni jednog stranca. Imao sam tu sreću da sam imao puno prijatelja Bugara džezera i onda je njihova reprezentacija došla. Miša Blam je tada rekao da imam u vidu da su džezeri mazohisti i da se pripremim na to da ću jednog dana sam biti veći mazohista od džezera, pošto radim džez festival (smeh). Meni je to bilo smešno, jer je prvih 10 godina festivala bio čist hedonizam, uživao sam, imao sam sopstveni biznis i mogao sam da finansiram festival. Sam sam prevozio muzičare, bukirao smeštaj, bio sam i voditelj programa u sali Doma vojske…

• Kao ispunjenje želje.

– Tako je. U jednom trenutku sam vodio pozorišni festival, pa sam zatim napravio više festivala: rokenrol festival, i festival klasične i kamerne muzike, i džez festival. Imam to iskustvo. Kada sam krenuo da radim džez i kada se festival najzad održao u sali Doma vojske (tada su bile restrikcije struje i bilo je pomeranja), sala je bila puna, publika zainteresovana, muzičari opušteni i bez arogancije. Mislim, pošto sam radio i sa “klasičarima” i sa glumcima, znam da tu sujeta bije iz sve snage. Kod džezera je to opušteno, po principu koliko treba da sviramo, sviraćemo. Ako treba da sviramo jam session u klubu, dobro, sviraćemo do ranog jutra. Ne treba dodatni honorar, daj piće (smeh).

Praktično su me kupili tom spontanošću, tako da sam se brzo opredelio da se fokusiram na Nišvil džez festival. Sala je bila desetak godina tako puna i onda je to bio signal da treba da izađemo napolje. Zatim sam lobirajući kod odbornika u Skupštini Grada Niša izdejstvovao Nišvilu status javne gradske manifestacije, što znači da je već pozicioniran budžetom, skromno, ali je tu. Dobio je status kao Filmski susreti, ali je uvek nama komplikovanije, jer smo mi privatna inicijativa, a Filmski susreti gradska institucija. Tada se privatizacijom u Nišu pojavila duvanska industrija Philip Morris i počeo je uspon festivala, bili smo im najzanimljiviji i dali su nam sredstva i onda smo izašli napolje, na livadu, na kojoj nije bilo vode, struje, kanalizacije… Napravili smo tribine, uslove da da se nastupa. A 2009. je godina koja je definisala da festival izgleda tako kako izgleda danas. E tada je festival postao dovoljno velik da su stvari počele da liče na mazohizam (smeh), ali je entuzijazam bio dovoljno jak i tragovi tog entuzijaza su tu i danas i pomažu da se održi festival.

• Nišlijama je festival veoma važan i tu ste ispunili jednu od najvažnijih misija festivala. Kako na to gledate?

– Jesmo, čak dvostruko smo je ispunili, pozicionirali smo grad kao brend. Niš je od grada čuvenog po elektroindustriji postao grad džeza. Mi smo zahvaljujući proceni Guardiana svrstani među 10 najvećih evropskih džez festivala. To je sa našim budžetom apsolutno podvig. Sa druge strane pored tog kulturološkog imidža koji smo doneli zemlji i gradu, doneli smo i budžet gradu. To što grad uloži se višestruko vraća, a ono što država skromno uloži u nas se više desetina puta vraća. Mi smo dali Glenfild konsultantskoj kući da radi studiju koliko doprinosimo budžetu grada i to su sredstva koja su ozbiljna. Druga stvar je jako slaba privreda Niša, ni jedna kompanija nema tu društveni odgovornost koja je bila uslovljena Philipu Morrisu, koji su osam godina finansirali Nišvil. Naftna industrija nas je pogurala jedno pet godina po tom istom ugovoru sa državom o brizi za veće centre. Ni njihovu podršku sad nemamo. U tim okolnostima jako je teško projektovati neke stvari. Zaleteli smo se i doveli UB40 i još nekoliko bendova velikih, ali smo morali da prikočimo. Međunarodni projekti su nam značajni, dobili smo tri zajedno sa Albanijom, Italijom, Francuskom, Belgijom, tu smo vežbali mlade muzičare i oni i otvaraju Nišvil ove godine.

• Nišvil je otvoren teatarskim Nišvilom, osam godina imate pravi festivalski koncept teatarskog festivala.

– Imali smo i ranije predstave na Nišvilu, ali otkako je selektorka i umetnička direktorka Maja Mitić tu ona je svojim znanjem i energijom napravila pravi internacionalni pozorišni festival na kom publika može da vidi šta se dešava u svetskim pozorišnim tokovima. Osim toga imamo Striporamu gde strip-crtači crtaju Nišku tvrđavu i njihove strip heroje.

• Vi ste se bavili pozorištem, tačnije režijom.

– Jesam, režirao sam nekoliko predstava još kao student i dobijao nagrade na amaterskim smotrama, radio sam Fassbindera Đubre, grad i smrt, Ionesca, Kharmsa, Muzu Pavlovu… i to je lepo iskustvo, raditi sa 20 amatera, od kojih neki imaju desteine godina iskustva. Amatersko pozorište je nekad bilo veoma jako. To je bilo po principu 5-6 meseci sanjate tekst i onda samo sledi realizacija. Inače sam režirao poslednji doček štafete u Nišu. A kada je pala vlast Socijalističke partije Srbije 1998. godine u Nišu, radio sam na Trgu veliku manifestaciju. Šaban Bajramović je bio, tri hora, neverovatno puno sveta…

• Ako govorimo o Šabanu Bajramoviću organizovali ste, sa Nju Orleans džez muzejom izložbu posvećenu Šabanu.

– Mi smo Šabana prvi put popeli na binu da peva džez 1997. godine, a onda smo mu 2006. dodelili nagradu za životno delo i ustanovili “Grand prix Šaban Bajramović” koji je on onda lično uručio Blueyu iz benda Incognito rečima: Uručujem ti ovu moju nagradu (smeh). Slovo po slovo smo mu pisali kako da izgovori tekst na engleskom i izgovorio je besprekorno. Godinama dodeljujemo tu nagradu. Mnogi veliki muzičari su je dobili i ja sam 2009. bio i tim povodom gost Džez festivala u Nju Orleansu, upoznao Grega Lambousyja, direktora tog festivala, koji mi je tad pokazao njihove legate. To je fascinantno. To je muzika iz Luizijane, delta Misisipija… i zatvoreni su, ne vole ni ostale Amerikance da uvrštavaju u muzej, baš neguju svoj izvorni izraz koji je nastao tu. Buddy Bolden im je glavna zvezda. Naša se nagrada za najbolji trubački orkestar koji džezira na pozornici zove po njemu. Naši romski orkestri liče na te prve američke orkestre koji su isto išli kroz grad. Kada je došao Donald Byrd, kao njihovo veliko ime, na Nišvil mi smo ga spojili sa romskim orkestrom i on se hvatao za glavu oduševljen kako oni zvuče. Svi naši romski orkestri znaju da sviraju Kada sveci marširaju, baš svi. Elem, Greg Lambousy je došao ovde i video naš džez muzej (a džez muzeja ima malo u Evropi, u SAD-u ih je puno) i dopala mu se priča oko Šabana Bajramovića i tako smo otvorili sada 13. juna izložbu u Nju Orleansu, a ja sa doveo muzičare koji su pre 20 godina svirali sa Šabanom na turneji po SAD-u.

• Sigurno je puno anegdota za tri decenije organizovanja festivala. Koja je prva koje se setite?

– Solomon kada je bio (velika fotografija Solomona je u kancelariji u kojoj radimo intervju, prim. aut) viljuškarom smo stavili na sceni tu ogromnu zlatnu stolicu u kojoj sedi na nastupu. Imao je tada 280 kilograma, popeli su ga na tron i ostao sam fasciniran sa kojom lakoćom, onako nepokretan on kontroliše publiku, jer je bio propovednik. Čudesan koncert. Tada sam ispunio san Magičnom Ćiri (pisac Zoran Ćirić), a otac mu je preminuo dan pre toga, da uruči nagradu Solomonu. Zanimljivo je bilo sa saksofonistom Kennyjem Garrettom. Proba bude savršena,  a on važi za veoma skromnog čoveka. Dolazim pred koncert, a menadžer u haosu, jer Garretta nema. Zovem hostesu koja plače i kaže: On neće da nastupa. Krenuo je za Beograd sa koferom. I mi krenemo i stignemo ga. Izađem iz kola uhvatim ga za ruku i on pristane da se vrati na Tvrđavu. Fenomenalan je bio koncert. Nikad nisam saznao zašto je pokušao da ode.

• Promovisaćete knjigu Hod po mazohizmu, koja je zbirka vaših blog tekstova, koje ste pisali za B92.

– Jeste, pisao sam za blog B92 od 2008. godine. Pre mesec dana su odlučili da ugase blogove. Ovo je način da tekstovi ostanu sačuvani, to je period od od 2015. do 2024. (prethodna zbirka se zvala Hod po džezu’). Tu je i priča “Hod po mazohizmu”, odnosno šta sve doživite kada vodite festival od hapšenja, krivičnih prijava, a radite svoj posao i niste nikada bili član ni jedne partije. Dodir sa politikom je uvek štetan, ali i ako niste član ni jedne partije onda ste na meti svih. Srećom pale su sve krivične prijave i sad sam slobodan građanin. Na kraju knjige kažem da očekujem nove kontrole (smeh).