Borba za slobodu kroz stripove tri umjetnice iz arapskog svijeta

Lucca je grad usred Toscane, nedaleko od Firenze, poznat po svojim kulinarskim specijalitetima, srednjovekovnoj tvrđavi, ali još poznatiji kao rodni grad jednog od najvećih italijanskih kompozitora, Giacoma Puccinija. Zbog svoje istorije, neobične lepote i blizine mora oduvek je bio atrakcija mnogobrojnim turistima. Međutim, polovinom ‘60-ih godina prošlog veka, kada poznati izdavač Rinaldo Traiani osniva prvi salon stripova „Salone Internazionale dei Comics“ (Internacionalni salon stripova), Lucca postaje stecište ljubitelja stripa koji je zainteresovao tek nekolicinu italijanskih autora i malobrojnu publiku.

Vremenom, kako je strip postajao sve popularniji u ovoj zemlji, a publika sve znatiželjnija, salon se pretvorio u sajam, a 1995. godine izdavačima stripova pridružili su se i producentske kuće videoigara, kao i organizatori društvenih igara. Tada festival postaje veći, internacionalniji i menja ime u „Lucca Comics & Games“.

Festival pop kulture

Prvih dana meseca novembra svake godine, u vreme festivala u istorijski centar grada koji je ograđen bedemima srednjovekovnog utvrđenja, okupi se više od polovine miliona ljubitelja stripa, videoigara i animacija iz Italije i inostranstva. To je brojka koja govori da je ovaj festival danas najveći u Evropi, te drugi u svetu posle festivala sličnog sadržaja, „Comiket“ koji se održava u Tokiju.

Kada sam sa železničke stanice kročila u stari deo Lucce, našla sam se među hijadama maskiranih ljudi, zapravo takozvanih cosplayera koji su interpretirali likove iz stripova, crtanih filmova, japanskih anima, videigarica, TV serija i filmova. U jednom trenutku su me okružili učesnici protagonisti famozne koreanske TV-serije Squid Games. Bilo je tu još svega i svačega, što me je iznenadilo, s obzirom da sam sam očekivala pre svega autore stripa zbog kojih sam došla, te kako bih upoznala tri devojke sa Bliskog istoka, angažovane autorke koje se putem stripa bore za ljudska prava, pre svega žena.

Emanuele Vietina, direktor festivala, kaže da je priča o festivalu „Lucca Comics & Games“ zapravo priča o promeni koja logično teži inovaciji, u kombinaciji sa tradicijom koja ne dozvoljava da se izgube osnovni koreni, koji leže u stripu.

„Ako smo se pre 60 godina pitali kako da stavimo veliko slovo na strip autore, danas nastavljamo istim putem, prepuštajući se međutim pričama, videoigrama, TV serijama i filmovima“, kaže Vietina i dodaje da je „Lucca Comics & Games“ u početku bio više fokusiran na strip, te da od 2000. godine postaje festival autorskog sna, bilo da se radi o grafičkim romanima, velikim savremenim antologijama ili videoigricama.

„Lucca Comics je danas zapravo najpoznatiji festival pop kulture“, zaključuje Vietina.

Kamaltuna, izraz za slobodu

Dok sam se hodala ka paviljonu u kojem su bili izloženi radovi Takouae Ben Mohamed, Deenae Mohamed i Zainab Fasi, strip umetnica iz Tunisa, Egipta i Maroka, prošla sam kroz podzemni deo grada, koji je nekada služio kao prolaz i sklonište, danas galerija u kojem se igrala jedna od najpopularnijih društvenih igara na svetu Dungeons & Dragons. Povodom 50-godišnjice postojanja ove „igre igranja uloga“ u kojoj takmičari preuzimaju uloge raznih zamišljenih likova, u Lucci su se okupili najbolji svetski igrači.

Na ulazu u paviljon izložbe zbog koje sam došla, velikim slovima pisalo je na arapskom i na latinici „Kamaltuna“. Kako objašnjava Veruska Motta, kuratorka izložbe, kamaltuna na arapskom znači „naše reči“, što bi bile reči u borbi za slobodu, poput: revolucije, izbora, volje, identiteta i želja. Zapravo tematike na koje je podeljena izložba tri mlade umetnice koje dolaze iz zemalja koje su po prvi put učesnice ovog festivala.

„Nikada ranije nismo imali žene autorke koje dolaze iz zemalja u kojima su prava žena dovedena u pitanje, ali i obeležena mnogim predrasudama“, kaže Motta.

Ova izložba je putovanje kroz umetnost tri mlade autorke koje imaju različita iskustva. Njihove životne priče pretvorene u strip govore o revolucijama u njihovim zemljama i o gušenju njihovih prava u različitim istorijskim momentima.

‘Ne zadirkujte muslimanku’

Non stuzzicate la musulmana (Ne zadirkujte muslimanku) je poslednji strip Takouae Ben Mohamed, u kojem ova Tunižanka koja danas živi u Rimu, na ironičan način prikazuje svakodnevnicu žene imigrantkinje iz Tunisa u Italiji. Njena junakinja nema zadrške na jeziku, nije ljubazna prema ljudima njenog novog okruženja u imigraciji, čiji su stavovi i mišljenja bazirani na predrasudama u odnosu na život i ponašanje mnogobrojnih žena koje dolaze iz te zemlje.

Još jedan njen strip čije su ilustracije bile izložene tokom ove izložbe, jeste Revolucija jasmina, naziv zapravo tunižanske revolucije protiv vlasti 2010-11. godine, u kojoj Ben Mohamed ilustruje ono što je proživela kao devojčica.

„Sećam se da sam išla sa majkom u kuće žena koje su se okupljale kako bi jedna drugoj dale podršku. One nisu imale prava da tuže svoje zlostavljače, niti imale novaca da idu psihologu“, objašnjava Ben Mohamed.

O ženskoj snazi takođe govore radovi Zainab Fasik, autorka stripa Hshouma čiji su protagonisti žene koje ruše predrasude i tabue, pre svega seksualne tabue u zemlju kao što je Maroko. Hshouma na arapskom znači stid, a Fasik je takođe jedna od osnivača organizacije „Women Power“ u Kazablanci koja okuplja žene koje se bave stripom i grafičkim dizajnom. Međutim, zbog pretnji smrću koje je dobijala u svojoj zemlji, ova mlada hrabra žena poslednjih godinu dana živi u Španiji.

Borba za slobodu je neophodna, iako ne postoji

Deena Mohamed je odrasla u Kairu i prve radove počela je da crta još kao srednjoškolka. Sa 18 godina, objavila je na svom blogu strip Qahera, koji je ubrzo postao viralan, a u kojem se kroz avanture svoje superjunakinje bavila pitanjima kao što su mizoginija i islamofobija. Njeni radovi objavljivani su u The Washington Postu, a iste novine, kada je imala samo 20 godina, svrstao ju je među pet žena koje menjaju svoj svet, povodom Međunarodnog dana žena.

Njen poslednji objavljeni strip nosi naziv Shubbek Lubbek, što se sa arapskog prevodi – „svaka vaša želja je naređenje“. U Kairu, koji je zamislila Deena Mohamed, želje se kupuju u flašama. One za prvu klasu društva su veoma skupe, dok one za niže slojeve su dostupne svima, ali su opasne.

„Da biste ih iskoristili, onda morate imati hrabrosti da osporite korupciju, birokratiju i etičke dileme“, kaže Mohamed.

Citirajući poznatog političara, filozofa i osnivača italijanske komunističke partije Antonija Gramschija, koji je rekao: „Pesimista sam zbog inteligencije, a optimista zbog volje“.

Mohamed tvrdi da iako je njena umetnost borba za slobodu, ona je ipak nedostižna.