‘Atomski fotografi’ nisu dali da se sakrije istina o Černobilu

Svet se polako bliži četrdesetoj godišnjici jedne od najvećih nuklearnih katastrofa u istoriji, eksplozije reaktora u nuklearnoj elektrani u Černobilju, u tadašnjem SSSR-u, a današnjoj nezavisnoj Ukrajini.

Iako je tokom decenija, a naročito ‘90-ih godina, održan veliki broj protestnih skupova (kao i ne tako mirnih demonstracija) protiv korišćenja nuklearnih elektrana, te daljeg razvoja nuklearnog oružja, čini se da su interesi velikih sila i energetskog sektora, na kraju, ipak bili važniji. Tokom godina su otkriveni i brojni drugi propusti u nuklearnim postrojenjima širom sveta, pre svega u SAD-u i širom Evrope.

Uzroci nuklearnih katastrofa nisu samo ljudske prirode. Pre 12 godina je, kao posledica zemljotresa i cunamija koji je usledio, došlo do velike katastrofe u japanskoj nuklearnoj elektrani Daiichi u regionu Fukushima. Mnogi naučnici i aktivisti za očuvanje životne sredine danas smatraju da, iako je nivo izmerene radijacije u Fukushimi izmeren kao “nivo 7” (isti kao i u Černobilju), njen uticaj na globalnu životnu sredinu i ljude daleko veći.

‘Čudo nauke’ koje i nije bilo tako sigurno

Stanovnike malog ukrajinskog gradića Pripjat je u zoru 26. aprila 1986. godine probudila snažna eksplozija. Većina stanovnika ovog grada je bila zaposlena u nuklearnoj elektrani i bilo im je jasno da se nešto desilo u samom postrojenju. Iznad jedne od zgrada sa reaktorima se izvijao veliki oblak dima, a lokalne vlasti su nekoliko sati kasnije obavestile stanovnike da je došlo “do manjeg požara na jednom od sistema za hlađenje reaktora”, te da “nema nikakve stvarne opasnosti”.

Inženjeri su već imali problema sa sistemom “oslobađanja pare” iz reaktora RBMK, koji se koristio za hlađenje, te se smatrali da je opet posredi sličan problem. Reaktori tipa RBMK su u smatrani za “čudo nauke” u tadašnjem SSSR-u, a i stručnjaci iz drugih zemalja su ih u to vreme smatrali “veoma sigurnim”. Kada su inženjeri stigli na posao, scena koju su zatekli je izazivala nevericu – ceo krov i deo zida zgrade u kojoj se nalazio “Reaktor 4” je bio uništen, a iz njega je kuljao gusti dim. Kada su iskusniji stručnjaci primetili plavo-beli sjaj koji je dopirao iz vatrene stihije, bila im je jasna prava razmera katastrofe – u pitanju je bilo nuklearno gorivo koje je sagorevalo, što je značilo i da je sam reaktor oštećen.

Već u sumrak istog dana, stanovnicima Pripjata je bilo jasno da “situacija nije redovna”. Uskoro su na ulicama počeli da se pojavljuju prazni autobusi, koji su stigli kao deo napora da se evakuišu svi koji nisu radili u samoj elektrani. Kada su na ulicama počeli da se pojavljuju i vojnici sa gas maskama i u zaštitnim kabanicama iz timova za dekontaminaciju, bilo je jasno da je došlo do velike nesreće u černobiljskoj elektrani.

U naredne tri nedelje, od 27. aprila do 14. maja, iz Pripjata je evakuisano više od 80.000 ljudi (po nekim sovjetskim arhivama, čak 116.000). Bila je to najveća akcija spasavanja do tada, kako u SSSR-u, tako i u celoj Evropi, sa obe strane “gvozdene zavese”. Krug od 30 kilometara oko elektrane je u potpunosti evakuisan, dok su životinje iz okolnih sela najvećim delom ubijene, kako ne bi na krznu raznosile radioaktivne čestice.

Izvještaj koji nikako da stigne

Iako su svi ovi detalji danas javno poznati, a ovaj niz događaja je bio i tema velikog broja filmova i TV serija, te 1986. se o nesreći znalo veoma malo. Tadašnji obaveštajni oficiri u Kijevu su tri dana u Moskvu slali podatke da je “u pitanju manja nezgoda u Pripjatu”. Kabinet Mihaila Gorbačova, tadašnjeg sovjetskog lidera, je četiri dana od vrha KGB-a tražio puni izveštaj – koji nije stizao.

Gorbačov je potom lično nazvao Viktora Čebrikova, tadašnjeg “prvog špijuna” SSSR-a. Čebrikov je, ponovo, sakrio puni opseg stanja u Pripjatu, tvrdeći da “ruski naučnici smatraju da je opasnost minimalna, a radijacija na nivou rentgenskog snimka”. Tek kada je nedelju dana kasnije Komisija za nuklearnu bezbednost Švedske kontaktirala Moskvu, zahtevajući objašnjenje za visoke nivoe radijacije koje su detektovali iz njihove nuklearne centrale u Forsmarku blizu Stokholma, Kremlj je izašao u javnost sa priznanjem da se katastrofa u Černobilju zaista dogodila.

PHOTO OF THE DAY
📷 Igor Kostin

Reactor nº4 – Chernobyl Nuclear Power Plant
26/04/1986 pic.twitter.com/iRqGsr70UJ

— Rodrigo Rivas (@RodrigoRivasPH) April 26, 2022

Za to vreme, na samoj “nultoj tački” u Pripjatu se odvijala drama. Vatrogasni timovi nisu uspevali da ugase požar zbog velike količine zapaljenog nuklearnog goriva, kao i drugih zapaljivih supstanci. Ovi vatrogasci su pretrpeli i najveće žrtve – čak 28 njih je preminulo od trovanja i visokih doza radijacije u prvih tri meseca nakon katastrofe. Veliki broj vojnika iz drugih delova Ukrajine je bio poslat u “timove za čišćenje”, kasnije poznatije kao “likvidatori”. Oni su u kratkim smenama od desetak minuta do pola sata, ručno čistili ostatke ruševina “Reaktora 4”, u kojima je još uvek bilo radioaktivnog materijala. I danas nisu poznati tačni podaci o broju ovih “likvidatora” – brojke se kreću od nekoliko desetina, pa sve do 60.000.

Uništavanje dokumenata

Takođe nisu poznate ni tačne brojke žrtava, a po kasnijim izjavama nekadašnjih sovjetskih obaveštajaca i naučnika, čak 10 do 15 odsto svih “likvidatora” je preminulo do početka novog milenijuma, najčešće od raznih vidova kancera i oboljenja povezanih sa izlaganjem radijaciji i toksičnim supstancama.

KGB i vojna služba GRU su do raspada SSSR-a početkom ‘90-ih uništili veliki broj originalnih dokumenata, fotografija i video zapisa sa samog mesta katastrofe, kao i kasnijih akcija za saniranje. Veliki broj ovih fotografija, koje se danas najčešće mogu pronaći u vezi sa černobiljskom katastrofom, načinio je Igor Kostin. On je bio foto-reporter tadašnje sovjetske novinske agencije APN (Novosti). Kostin je imao prethodno iskustvo i kao ratni reporter u Vijetnamu, kao i u prvim godinama rata u Avganistanu. Tog sudbonosnog dana, Kostin je u helikopteru krenuo da fotografiše “manji požar u elektrani u Černobilju”.

Prvu poznatu fotografiju katastrofe – velikog oblaka dima iznad nuklearke – načinio je upravo Kostin. On je kasnije svedočio da u tom trenutku nije mnogo razmišljao o požaru, ali da je u helikopteru osetio “neobično veliku temperaturu i peckanje na koži”.

Prava razmera katastrofe je Kostinu postala jasna kada je pokušao da razvije filmove po povratku – sve fotografije su bile crne, sa pokojom svetlom tačkom. Jedina fotografija koja je bila “normalna” je bila ona prva, načinjena pri prilasku elektrani. Kostinu je tada bilo jasno šta se desilo – radijacija je u potpunosti uništila filmove.

Černobil upozorava i danas

Kostin je insistirao da se njegova fotografija objavi odmah narednog dana. Ipak, glavna redakcija APN-Novosti u Moskvi je zbog mera cenzure Kremlja to odbila, a svet je ovu fotografiju video tek 5. maja. Do tada se Kostin već nekoliko puta vraćao u Černobilj, zajedno sa drugim fotografima, kako bi dokumentovali razmere katastrofe, kao i napore za njenu sanaciju. Ovaj tim foto reportera je kasnije nazvan “atomskim fotografima”.

Kostin je često išao zajedno sa timovima likvididatora i dekontaminatora, kako bi zabeležio uticaj radijacije na živi svet. Njegove fotografije pokazuju napuštene stanove, automobile i lične predmete. Stanovnici Pripjata su morali prilikom evakuacije da ostave svu svoju imovinu, zbog straha od širenja radioaktivnih čestica.

Jedna od najpoznatijih Kostinovih fotografija pokazuje postavljanje zastave na vrh dimnjaka “Reaktora 4” nakon uspešno obavljenog čišćenja. Cela akcija je zbog velikog nivoa radijacije trajala manje od 10 minuta, a trojica oficira su za ovaj “herojski čin” bilo nagrađeni – ručkom i jednim slobodnim danom.

Fotografije Igora Kostina i drugih “atomskih fotografa” su gotovo 40 godina kasnije aktuelnije nego ikad.

Na mestu katastrofe, Pripjatu, danas se odigrava nova katastrofa – ruska agresija na Ukrajinu. Na samom početku sukoba, u februaru prošle godine, odvijale su se velike borbe u regionu Černobilja, a ruske snage su koristile i navođene rakete.

Treba podsetiti da elektrana i danas radi, te je jedan od glavnih strateških ciljeva za ruske snage. Takođe, neprekidne borbe se već godinu dana vode i za region Zaporožja, u kome se nalazi najveća nuklearna centrala u Evropi, koja je oko 4,5 puta veća od elektrane u Černobilju.

Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) je poslala stalni tim u Zaporožje, kako bi sprečili dalje napade na samo postrojenje i nadzirali sisteme za hlađenje i nivoe radijacije. Stručnjaci upozoravaju da bi bilo kakva nuklearna havarija u Zaporožju bila “globalna”, te da bi kao rezultat bila kontaminirana gotovo cela Evropa, kao i okolna mora i vodotokovi. Neki od naučnika su izveli i računarske simulacije, koje potvrđuju da bi eventualna katastrofa u Zaporožju bila “snage najmanje 10 Černobilja”.