Ruskim oružjem protiv Rusije: I ‘Tamara’ u borbi protiv dronova

Od početka ruske agresije na Ukrajinu prošlo je već godinu dana, a prvobitne tvrdnje Vladimira Putina da će „specijalna operacija“, kako Kremlj od početka naziva pokušaj invazije na susednu državu, trajati „najviše 100 dana“ odavno su se pokazale netačnim.

Lažnim su se pokazale i ruske tvrdnje o „minimalnom broju poginulih“. Iako Kremlj od samih početaka agresije krije tačne brojke, izvesno je da je u Ukrajini do sada poginulo najmanje 70.000 ruskih vojnika, mada ukrajinske snage bezbednosti često navode i daleko veće cifre – između 125 i 130 hiljada poginulih Rusa. Do sada je u borbama u Ukrajini uništeno i više od 78.000 zgrada, škola, bolnica, fabrika i drugih objekata, a šteta se meri u desetinama milijardi dolara.

Rusija je krajem prošle godine u napadima počela da koristi i dronove kupljene od Irana, kao i nove balističke rakete sa konvencionalnim punjenjem, što je još jedan od pokazatelja da vojni planeri u Kremlju – zapravo i nemaju tačan plan.

Od dronova najviše stradaju civili

Ukrajinska armija navodi da je do sada najmanje 6.800 Ukrajinaca poginulo direktno od napada dronovima, od toga najmanje 6.300 civila. U kombinovanim napadima dronovima, kada je sam dron opremljen bombama ili kada vrši navođenje za rakete dugog dometa, poginulo je najmanje 17.000 ljudi. Za blagovremeno detektovanje dronova i njihovo obaranje koriste se drugačije metode i opremu nego kada su u pitanju borbeni avioni ili krstareće rakete. Dronovi su relativno male letelice, često sa velikim brojem delova od tzv. kompozitnih materijala, obično staklo-plastika ili panela od ugljeničnih vlakana, uz metalne delove od legura aluminijuma. To u praksi znači da oni imaju daleko manji „radarski presek“ (radar cross-section), te se na radarskim sistemima pojavljuju kratko ili se uopšte i ne detektuju.

Takođe, većina dronova leti na mnogo manjim visinama nego što to čine borbeni i izviđački avioni (obično između 1.000 i 1.700 metara visine), što je takođe i ispod „radarskog plafona“ (radar ceiling). Većina radarskih sistema funkcioniše tako što emituje pojas radio signala, određene širine i na određenoj visini. Neki od radara imaju i više ovakvih „radarskih polja“ koja se međusobno razlikuju, kako bi se povećala šansa za detektovanje neprijateljskih letelica. Dronovi, sa druge strane, uglavnom lete ispod ovog „radarskog polja“, te se zbog toga teško ili kasno detektuju. Sredinom novembra, portparol ruskog ministarstva odbrane, general Igor Konašenkov, je saopštio da su „ruske letelice uništile dva radara za ometanje“ američke proizvodnje. Radilo se o sistemima AN/TPQ-50 i AN/TPQ-36, uništenim u regionu Harkova i u regionu „Zelena dolina“, a koji su Ukrajini bili isporučeni u avgustu. AN/TPQ-50 je LCMR (Lightweight Counter Mortar Radar, prenosni radar za ometanje vatre), koji se može montirati na kamione ili terenska vozila, a najčešće dolazi montiran na vojna vozila HMMV (Hummer). Poseduje i RAM antenu koja detektuje i može da ometa razne vrste raketa, navođenih bombi i avionske municije. Usled aktivnog ometanja, većina navođenih oružja promašuje metu ili biva uništeno u terminalnoj fazi leta. „AN/TPQ-36 Firefinder“ funkcioniše na sličan način, detektujući i aktivno ometajući letelice i dronove. Takođe, on može biti direktno povezan i sa baterijom HA-36 (HIMARS) raketa, te na taj način i potencijalno oboriti letelicu koja se ometa.

Međutim, ukrajinske snage ruše dronove poslane iz Rusije i ruskim, zapravo sovjetskim oružjem.

Sistemi razvijeni još u SSSR-u

Ukrajina ima najmanje četiri kompletna sistema „KRTP-86/KRTP-91 Tamara“, razvijenih još u bivšem SSSR-u. Razvoj sistema je započet još 1981. godine na Češkom tehničkom institutu, a od 1983. je nastavljen u okviru tadašnje vojne fabrike Tesla, koja je proizvodila razne vrste vojnih sistema u Rusiji i Ukrajini. Namena sistema je slična kao i američkom  ‘AN/TPQ Counter measures radar“, s tim što oni funkcionišu u širem spektru frekvencija.

Četiri sistema KRTP-86 je Sovjetski savez početkom devedesetih razmenio za nuklearne bojeve glave koje su se tada još uvek nalazile u Ukrajini. Sam sistem se sastoji od jednog komandnog vozila sa ESM računarom i predajnikom, te dodatna dva ili tri vozila sa ESM prijemnicima. Sistem koristi fenomen u fizici poznat kao „nejednako rasipanje signala“ (TDOA, time difference on arrival), kada se radio signali nejednako apsorbuju od strane letelice u vazduhu. Korišćenjem više signala sa različitih predajnika, na frekvencijama od 0,8 do 1,8 GHz (gigaherca), „KRTP-91 Tamara“ može da detektuje, i samim tim i ometa, čak i neke stealth (nevidljive) letelice, jer za razliku od klasičnih radara sistem detektuje samo nejednako vraćanje signala.

Budući da su ovi sistemi montirani na kamione „Tatra T815“ i imaju cilindrični oblik, NATO snage su mu dale kodno ime „TM-1 Trash Can“ (kanta za otpatke). Delovi sistema su međusobno povezani radio i mikrotalasnom vezom niske snage (LeML), kako bi se onemogućila njegova detekcija (često je sistem postavljen u radijusu od dva do 3,5 kilometara). Kada se sistem pokrene, stvara polje signala kupastog oblika, širine od pet do 12 kilometara i do visine od pet kilometara. Ova „signalna kupa“ se dalje može nezavisno premeštati u okviru vazdušnog prostora.

U punom kapacitetu „Tamara“ može da detektuje ili ometa do 23 radarska (potvrđena) objekta u vazduhu i da simultano prati do 48 IFF-signala (Identified Friend or Foe, prijateljska ili neprijateljska letelica). Ovaj sistem takođe koristi i tehniku „trilateracije“, gde računar u okviru ovog sistema može da „pogodi“ poziciju letelice samo na osnovu jednog ili dva poznata parametra (visine ili putanje leta).

Unapređene verzije „KRTP-Tamara 2“ i „Tamara – M“ imaju daleko veći signalni domet – čak i do 450 kilometara – što u praksi znači da mogu da primete neprijateljske dronove ili avione dok su još u ruskom vazdušnom prostoru. Tehnički posmatrano, sistem ima dovoljno snage i za domet preko 1.000 kilometara, ali je efekat „radarskog horizonta“ (rasipanja signala na velikim daljinama) tada veoma izražen.

Zanimljivo je i da su dva sistema „Tamara-M“ ostala u Nemačkoj nakon pada Berlinskog zida, te da ih je nemačka vojska (Bundeswehr) koristila do 2010, kada su oni ukinuti u okviru reorganizacije NATO-a. Treba reći i da je nakon raspada SSSR-a na osnovu tehnologije „KRTP-91“ nastavljen razvoj sličnog sistema u Češkoj, koji se danas naziva VERA S/M i VERA NG, a izvezen je i koristi se i u Estoniji, Maleziji i Pakistanu.

Rusi ipak imaju i svoje dronove

Rusija je, zahvaljujući ovom sistemu, kao i  radarskim sistemima dobijenim od SAD-a i Nemačke, do sada u Ukrajini izgubila najmanje 630 dronova i lakih letelica bez ljudske posade. Najveći broj njih čine letelice „Orlan-10“ i „Orion“, njih oko 580, dok ostale čine iranske letelice „Shahed-136“. Iako je Iran više puta potvrdio isporuke ovih dronova Rusiji, sam broj letelica nije objavljen.

Ruska vojna komanda navodi brojke od 100 do 160 iranskih letelica u operativnoj upotrebi, dok američke službe imaju podatke o čak 2.400 naručenih dronova. Deo ovih letelica će se verovatno sklapati i u Rusiji, u nekoj od državnih ili privatnih fabrika iz aeroindustrije, a iz Irana će oni stizati u kit-obliku (NAA, Not Asssembled Aircraft, letelica u delovima).

Paralelno sa početkom korišćenja „Shahed-136“, ruske snage na terenu su počele i sa korišćenjem novog drona za izviđanje domaće proizvodnje. Radi se o dronu „Kvazimachta“ kompanije UVS Avia. On je evolucija drona opšte namene „Pomoschnik 2“ (P2BLAH), koji se razvijao kao „univerzalna vazdušna platforma“. „Kvazimachta“ može da u vazduhu provede više od 24 sata, te da bude opremljen raznim vrstama kamera i optičkih senzora, te noćnim (UV i IR) kamerama.

Radari za sigurno nebo

Ukrajina očekuje dalju pomoć od svojih zapadnih saveznika, najviše upravo u oblasti protivvazdušne odbrane od ruskih dronova i raketa. Krajem prošle godine već je isporučen moderni nemački radarski sistem „Cobra-C“ proizvođača Hensoldt. Skraćeno od „Counter Battery Radar“, reč je o poslednjoj generaciji aktivnih 3D radara koji sa velikom preciznošću mogu da detektuju širok spektar neprijateljskog delovanja u vazduhu. Ukrajina je tražila ukupno 40 ovakvih sistema, a za sada se na terenu nalaze dva.

Takođe, početkom januara Hensoldt je u Ukrajinu isporučio i još dva sistema TRML-4D. Thomas Muller, izvršni direktor kompanije, naveo je da će „sistem TRML biti značajno pojačanje ukrajinskim snagama na terenu, te da će mogućnosti PVO odbrane sada biti slične onima koje poseduju zemlje NATO-a“.

Sam TRML (Telefunken Radar Mobil Luftraum-uberwachung) je treća generacija ovakvih sistema i proizvodi se od 2018. godine, a prve isporuke su počele 2020. Sam radarski sistem je tipa AESA (radar sa aktivnim traženjem meta), dok antenski paneli koriste elemente i posebne GaN ćelije (sa galijum-nitridom). Za razliku od sličnih ruskih i američkih sistema TRML-4D je u potpunosti digitalan u putanji obrade signala i koristi tehnologiju „digital beamforming“. U odnosu na prethodnu TRML-3D generaciju, sistem sada može da nezavisno prati do 1500 različitih meta u radijusu od 250 kilometara. Osim Nemačke, Holandije i Ukrajine, ovaj sistem je već u upotrebi i u Litvaniji, Maleziji i Tajlandu.