Kako su dronovi postali ključno oružje savremenog ratovanja

Nakon početka ruske agresije na Ukrajinu, svetska javnost je mogla da prati svakodnevne izveštaje o akcijama dronova i uništenju velikog broja ruskih oklopnih vozila i tenkova.

Dronovi se, zapravo, koriste na bojištima širom sveta još od početka devedesetih godina. Poslednjih 10 godina, zahvaljujući brzom napretku elektronike, razvijeni su dronovi koji staju u vojnički ranac, a mogu pružiti ključne informacije o aktivnostima neprijatelja.

Rusija je do sada izgubila najmanje 530 tenkova i više od 2.000 oklopnih vozila. Barem trećina njih (a ukrajinske bezbednosne snage tvrde i više od polovine) je uništena iz vazduha, prvenstveno dronom “Bayraktar TB-2”.

Nova generacija ‘Bayraktara’

Dron “TB-2 Bayraktar”, turske kompanije Baykar, postao je “zvezda” ukrajinskog otpora ruskoj agresiji. Sa više od 500 potvrđenih uništenih meta, TB-2 je i dalje jedno od najmoćnijih oružja koje Ukrajina koristi.

Za to vreme, turska kompanija Baykar Technology ide dalje, te je nedavno saopštila da je nova generacija unapređenog drona “Akinci” završila sva neophodna testiranja. Za razliku od drona TB-2 koji je namenjen letu na srednjim visinama i udaljenosti (MaLe), novi dron je namenjen maksimalno borbenom dometu i može leteti do visine od devet kilometara, uz maksimalnu visinu od 12 kilometara (HaLe, High altitude, Long endurance).

Sa ovakvim mogućnostima, “Akinci” već konkuriše i nekom tipovima lovaca-bombardera, uz lakšu upravljivost i mnogo nižu cenu. Maksimalna brzina leta je 360 kilometara na čas, uz operativnu brzinu (za vršenje napada na ciljeve) od 240 kilometara na čas. Maksimalni domet je čak 7.500 kilometara, a na jednom od testnih letova je postigao i domet od 7.705 kilometara. Uz mere štednje energije (low cruise mode), “Akinci” može da u vazduhu ostane i do 25 časova.

Za razliku od “starijeg brata” Bayraktara, koji koristi motore Rotax 912IS, austrijske proizvodnje, “Akinci” koristi ukrajinske motore Ivchenko-Progres 450S. Ovi motori pokreću propelere sa naprednom geometrijom i 5-krakova. Glavno naoružanje čine navođene rakete vazduh-zemlja (opciono vazduh-vazduh) “UMTAS Mizrak”. Ove rakete imaju jedinstvenu mogućnost FBM (fire behind mask, gađanje bez optičke vidljivosti), što ih čini posebno uspešnim u napadu na tenkove ili slične maskirane ciljeve. Takođe, “Akinci” može koristiti i “Gokhan AAM” i “Akdogan AAM” rakete vazduh-vazduh, dosada rezervisane samo za avione F-16.

Stručnjaci navode da će “Akinci” na bojnom polju biti daleko opasniji od TB-2 za sva neprijateljska vozila, budući da ima senzore najnovije generacije i jedini je dron trenutno koji može da koristi najnovije BVR-AAM projektile, koji mogu da samostalno traže i biraju mete na udaljenosti do 37 kilometara. BVR-AAM projektili imaju “ramjet sustainer” motor, koji je nevidljiv za neprijateljske radare.

Konkurencija na zemlji i u vazduhu

“Hermes 900”, dron koji proizvodi izraelska kompanija Elbit Systems je radikalno drugačijeg dizajna u odnosu i na “Bayraktar” i na “Akinci”. “Hermes 900” može u vazduhu da ostane do 35 sati, sa maksimalnom visinom leta od oko devet kilometara. Sa rasponom krila od 15 metara, “Hermes” može da nosi do 300 kilograma tereta. Slično turskom “Bayraktaru”, i “Hermes” koristi austrijske motore Rotax, verziju 914 u ovom slučaju. Taj dron su prvi put 2014. godine prvi put koristile izraelske snage u Gazi, a u zvaničnu upotrebu je ušao godinu kasnije.

Prvenstvena namena “Hermesa” je izviđanje i snimanje terena. Tako on može da nosi EIOS senzore i kamere, SAR radare koji mogu da “vide” ispod površine zemlje, te infracrvene kamere. “Hermes” je jedan od najkorišćenijih dronova u svetu, a trenutno je u upotrebi u Azerbejdžanu, Brazilu, Kanadi, Čileu, Kolumbiji, Islandu i Meksiku. I Evropska unija koristi nekoliko “Hermes 900” letelica za nadgledanje svojih obala u Portugalu i Španiji.

“EADS Barracuda” je dron koji su zajednički razvile Nemačka i Španija, a proizvodi ga kompanija Airbus. Razvoj tog drona je počeo 2008. godine, a naredne godine je poleteo i prvi prototip. Maksimalna brzina je 1.041 kilometara na čas, blizu brzine zvuka. Maksimalna visina leta je 6,2 kilometara, a domet je do 200 kilometara. Ovako brz let omogućuje “Pratt and Whitney” turbofan motor.

Za razliku od drugih dronova koji imaju specifične komponente namenjene i razvijene samo za njih, “Barracuda” koristi većinom delove koji se koriste i na drugim letelicama. Ovo značajno smanjuje cenu letelice, ubrzava proizvodnju, te umnogome olakšava buduće održavanje, jer se vojnici ne moraju ponovo obučavati za rad na njoj. “Barracuda” ima i delove izrađene od ugljeničnih vlakana, što tri puta smanjuje njihovu težinu, te omogućava mnogo bolju strukturnu čvrstinu letelice. Dizajn je radikalno drugačiji od drugih dronova, sa “S-duct” usisnikom vazduha i V-repom, što zajedno značajno rasipa radarske signale, te letelici daje i neke od odlika nevidljivih (stealth) aviona.

I EU, i SAD u igri

Zanimljivo je i da druge zemlje EU (prvenstveno Francuska, Italija i Grčka) finansiraju veoma sličan projekat francuskog proizvođača Dassault (Daso) pod nazivom “nEUROn”. Trenutno u test fazi, “nEUROn” je letelica tipa “letećeg krila” (flying wing), a po dizajnu je veoma sličan američkom dronu “Northrop Grumman X-47B”. Prototip koristi motor Rolls Royce Turbomeca, ali će proizvodne verzije koristiti francuski motor M-88, koji se već duže vreme koristi na borbenim avionima Dassault Rafale. Ovaj projekat takođe podržavaju i Švajcarska, Švedska i Belgija.

Veoma sličan ovim dronovima je i američki “Boeing X-45”. Zanimljivo je da iza njegovog razvoja stoji “Phantom Works”, tajnovito Boeingovo odeljenje koje se bavi razvojem naprednih letelica, kao i svemirskih modula. Verzija X-45C je veća i podseća na strateški bombarder B-2 “Spirit”. Ovaj dron će biti i najveći po površini krila kada uđe u upotrebu 2024. godine. Američka agencija za napredna istraživanja DARPA je obezbedila i dodatnih 547 miliona dolara za ovaj projekat (pored već više od 700 miliona utrošenih sredstava), što govori koliko će se američke vazduhoplovne snage u bliskoj budućnosti oslanjati na X-45.

Uz njega, paralelno se razvija i JDAM sistem (Joint Direct Attack Munition), koji omogućava starijim verzijama aviobombi mogućnosti navođenja GPS satelitskim sistemimom i korišćenje na novoj generaciji dronova.