Marčelo: Zlo je došlo po naplatu, a gotovo nikog nije briga

Ovo je naša zemlja, tiče se svih nas i ne smije se šutiti pred naviranjem ološarstva, takvih razmjera da zaista prijeti da nas, ‘mic po mic’, satre i zatre, kaže Marko Šelić Marčelo.

Žao mi je što je problem morao da dogura do vazduha, zemlje i vode da bi se ovoliko ljudi osvijestilo, kaže Marčelo (Nemanja Maraš / Ustupljeno Al Jazeeri)

Ne štedeći riječi da kritički secira trenutno stanje u Srbiji, ali i duševno stanje građana te zemlje zapalih u apatiju, čija se pomirenost sa dešavanjima na društveno-političkoj sceni i nepostojanje želje da se usprotive sistemu manifestuje kroz jednu riječ, iz pera Marka Šelića Marčela izašla je nova pjesma JBG.

Našla se na novom, nedavno objavljenom albumu Nojeva varka na kojem su sve pjesme povezane, poput poglavlja romana u stihu, a odmah je osvojila publiku širom regije te dobila epitet “buduće himne protesta na Balkanu”.

“Ovo je naša zemlja, tiče se svih nas i ne sme se ćutati pred naviranjem ološarstva, takvih razmera da zaista preti da nas, mic po mic, satre i zatre”, kaže u razgovoru za Al Jazeeru Marko Šelić Marčelo, pisac, muzičar i jedan od najoštrijih kritičara negativnih pojava u društvu.

  • Album Nojeva varka konačno je objavljen i donosi nam 16 pjesama koje su bukvalno poput poglavlja jednog romana u stihu koji prati period od kraja devedesetih do danas. Kako je nastao ovaj album i šta se i koliko promijenilo u tom periodu koji obuhvatate ovim albumom?

– Teme se odnose na vreme koje spominjete, ali sama radnja priče zapravo je smeštena u period 2019-2021. Period na čijem sam početku podvukao crtu, pogledao u prethodnu deceniju i zaključio upravo ono što negde reče Oliver Frljić, a to je da su ljudi poput nas u suštini potpuno poraženi i da jedino ostaje pitanje s koliko ćemo dostojanstva izneti taj poraz.

Kič je više no ikada pre potisnuo umetnost i kulturu na marginu marginine margine, a sve one društvene bitke koje smo vodili kao da su okončane potpunim obesmišljavanjem i gorkim razočaranjima. Devedesete i ispred i iza, kaže jedan stih u pesmi koja otvara album (Udahni); ako treba reći sasvim sažeto, učinilo mi se da se svodi baš na to. Zlo je došlo po naplatu, a gotovo nikog nije briga. Pa što bi onda mene? Kao da su jedini isti ljudi na večitom dežurstvu da upozoravaju (“da pametuju”), a to gotovo niko ne ferma, pa nije samo beskorisno nego postade i dosadno.

Priča albuma zato počinje totalnim opozivom sebe: poput jednog junaka iz Karahasanovih romana, uzeo sam moto bez mene: neka se sve zapali i digne u vazduh – ajte vi to bez mene.

  • Zbog čega naziv Nojeva varka – je li spas moguć ili nam ipak na kraju slijedi potop?

– Drago mi je što naslov tako uspešno vara, to se i htelo: sugeriše beznađe, a priča zapravo tek na samom kraju doplovi do svog naslova i njegovog stvarnog značenja, do pronalaženja nove nade i volje u sebi. Jer, ta metaforička barka, taj čamac za spasavanje koji se u ovoj priči javlja kao motiv – u suštini je odluka da se postane ravnodušan, da se ozvaniči povlačenje u svoj mikrokosmos; kada se takva barka pokaže pukom varkom – a ovde ispadne tako – to je dobra vest. Ili nije?

Kako god bilo, verujem da ne možeš postati flegma ako to po prirodi nisi; cinizam je jalova uteha, kombinovana nadmoć i nemoć, suštinska predaja. Meni se borbenost idealista dopada daleko više, makar zbog toga ispa(da)li budale.

  • Ni ovaj put nije izostala kritika društveno-političke situacije na koju smo navikli, a najviše pažnje privukla je pjesma JBG, kojom ste doslovno objasnili stanje svijesti društva u kojem živimo. Prvi ste na trendingu, ‘osvojili’ ste društvene mreže, pjevuše je na svakom ćošku… Da li ste očekivali takav feedback?

– Najlepše hvala publici, to nam istinski znači, a posebno mi je drago zbog Indiga, fenomenalnog kompozitora i našeg drugara koji je uradio muziku za tu pesmu. Iskreno, bendu i meni su ovakvi talasi uvek iznenađenje, jer smo kao mlađi petsto puta promašili u proceni na šta će ljudi najviše reagovati – a i tada smo se tim procenama bavili čisto iz zabave, igra pogađanja nakon što su pesme već napravljene. Ali nikad nismo seli da ciljano pravimo ovo ili ono; tamo gde počne tržišna procena, završi se umetnost i počne ekonomija. Da je do toga, uključili bismo autotune, nije da ga i mi nemamo u studiju (smeh). Osim toga, ovaj album je duboko ličan, pa je utisak prilično intenzivan kada se ispostavi da baš jedan nemali broj ljudi oseća isto što i ti. Svima nam se pričini da smo sami, a izgleda da nimalo nismo.

  • Kroz pjesmu JBG, iz prizme čovjeka pomirenog sa sobom i svijetom oko sebe, kritički secirate društvene anomalije kojima svakodnevno svjedočimo. Jesmo li se kao društvo zaista toliko postali apatični da pristajemo na sve, čak ni ne pokušavajući izaći iz zone komfora? Ima li mogućnosti za buđenje, za obrt situacije?

– Poslednji meseci svedoče da očigledno ima. Žao mi je što je problem morao da dogura do vazduha, zemlje i vode da bi se ovoliko ljudi osvestilo, ali uvek bolje ikad no nikad. Naravno, pitanje je kako će se ta pobuna dalje artikulisati i šta su joj dometi, ali prijatno je biti deo toga. Nada je sad izuzetno dragocena valuta.

  • Koliko je u tako apatičnom društvu, pomirenom sa svime što se događa, a čemu samo doprinosi svojim (ne)djelovanjem, moguće kroz muziku i riječ doprijeti do ljudi?

– Evo, izgleda da je ipak moguće. Dakako, tu ne treba preterivati i tvrditi da se iko naročito trgao, predomislio, promenio stranu, jer najverovatnije nije. Ali sve što bodri i hrabri ljude koji već misle ono što misle, no oklevaju s delanjem – nije zanemarljivo.

  • S obzirom na to da ovom pjesmom otvoreno progovarate o aktuelnim problemima Srbije – od odlaska ljudi, preko kupovine diploma, do Savamale, Rio Tinta i rasprodaje zemlje – koliko je važno da umjetnost bude kritički usmjerena i koliko u Srbiji ima prostora za konstruktivnu kritiku?

– Umetnost uopšte ne mora da bude angažovana. Pošteno govoreći, angažovana umetnost je čak niži oblik umetnosti, jer usled konkretnosti manje ili više pati od manjka univerzalnosti. Meni je zato daleko važnije pitanje da li je angažovan sâm umetnik, kao osoba i kao građanin sopstvene zemlje. Jer građanske dužnosti su iznad svih esnafa: ovo je naša zemlja, tiče se svih nas i ne sme se ćutati pred naviranjem ološarstva, takvih razmera da zaista preti da nas, mic po mic, satre i zatre. U režimskim medijima zato nema prostora ni za kakvu kritiku niti javni dijalog i zato su dobili ulicu. A na to što na nas idu bagerima i čekićem najbolje se osvrnuo [Aleksandar Jovanović] Ćuta, rekavši da svaka kuća u Srbiji ima čekić. Svi se najtoplije nadamo da do takvih scenarija neće doći, to niko ne bi poželeo svojim sugrađanima. Ali nije da će bilo ko stati mirno da ga biju čekićem i gaze bagerom.

  • Između ostalog podsjećate da ste upravo zbog te kritike i nepopularnog mišljenja proglašeni izdajnikom. Kako smo došli u poziciju da zbog takvih stvari budemo etiketirani kao državni neprijatelji, soroševci, plaćenici….?

– Ništa novo. Takvu retoriku plasiraju nam isti ljudi još od Miloševićevog vremena, isti oni koji nas ubeđuju da su nacionalizam i patriotizam sinonimi. To je zapravo naciljano direktno prema opštoj svesti da ovde nešto ipak debelo nije u redu, što znači da je neko kriv; etiketiranjem se određeni ljudi tako stavljaju u tobožnji centar problema, a la “tu smo gde jesmo zato što plaćenici i izdajnici urušavaju sopstvenu zemlju i mrze je, eto ko je kriv”. A valjda zemlju voli onaj koji za to vreme rasprodaje sve što imamo i postavlja najgore među nama na čelna mesta da mu odande svakodnevno pevuše najnovije strofe svoje ode gadosti; onaj ko razbuca sve institucije; onaj zbog koga sto hiljada mladih godišnje ode iz zemlje. Da bi se sve to prikrilo, potrebne su lake mete.

  • Na kraju, u formi epiloga, Nikola Đuričko čita citat Danila Kiša: ‘Nacionalizam je, pre svega, paranoja’. Zbog čega je, prema Vašem mišljenju, ta pošast nacionalizama tako raširena na Balkanu i kako prevazići podjele nametnute nacionalističkim narativom?

– Mislim da to dolazi otud što su svi naši narodi mnogo propatili, a nismo dočekali nikakvu svetlu budućnost, što na neki način obesmišljava svu onu patnju i ljudsko stradanje. Kišovo spominjanje paranoje otud se može parafrazirati kao konstantan osećaj ugroženosti, uzrokovan veoma realnom traumom, ali vrlo često pothranjivan dodatnim, fiktivnim razlozima. Nacionalizam nudi smisao i utehu kroz mit o nepobedivosti, o slavi koja će opet doći, o pravdi koja je nesumnjivo i uvek na našoj strani. Patriota koji nije nacionalista ponaša se, međutim, poput onih prijatelja koji ti ne pričaju bajke kad ti je teško i ne brane te tamo gde te ne treba braniti; priznaju i veličaju tvoje vrline, ali ti ne taje mane; vole te isto koliko i ovi prvi i jednako bi poginuli za tebe, samo ti ne podilaze. I sad, nije neka zagonetka zašto bi većina ljudi radije čula onu prvu nego ovu drugu priču.

  • S obzirom na to da kroz emisiju Perspektiva obilazite region razgovarajući sa mladim ljudima iz svih dijelova bivše Jugoslavije, vidite li u njima snagu da naprave promjene koje su nam neophodne da konačno krenemo naprijed?

– Za početak, svakako vidim u njima svest šta se dešava. A vlada opšte mišljenje da su nezainteresovani. To baš i nije tačno: oni, istina, ne prate društvene vesti na dnevnom nivou, ali širu sliku još kako razumeju, i na osnovu nje donose tu masovnu odluku da odu odavde (tu mislim na sve zemlje regiona). U tome je najveći poraz svih ovdašnjih političkih elita, jedini koji nikako i ničim ne mogu da zamaskiraju i spinuju. Ali u poslednje vreme kao da se i kod mladih pojavljuje jedna nova borbenost, koja opet dolazi od onoga što svi osećamo kao opštu klimu; izgleda da im samo malo treba pokazati da se nismo svi predali, pa da se i sami priključe. Ne svi, još ne tako masovno, ali – nešto se pomera.

Izvor: Al Jazeera