Posljednji Macronov gambit

Republikanski ‘sanitarni kordon’ prema tvrdoj desnici vjerovatno je posljednji put dao rezultate u Francuskoj.

Šahovski rečnikom, Macron je krenuo sa kraljevim gambitom, žrtvujući pješaka s ciljem postizanja trenutno uspješnih napada na protivnika (MOHAMMED BADRA/Pool via REUTERS)

Kada su u nedelju uveče objavljene prve projekcije rezultata drugog kruga parlamentarnih izbora u Francuskoj mnogi u Evropi su odahnuli jer nije došlo do trijumfa krajnje desnice. I dok se Marine Le Pen trudila da bude optimistična rekavši da je njihova „pobeda samo odložena“, čini se da je samo ruski šef diplomatije bio mnogo razočaran pa je ustvrdio da je drugi krug „zamišljen upravo da bi se manipulisalo voljom birača iz prvog kruga“. Ali to što Sergeju Lavrovu to „ne podseća na demokratiju“ samo je u mnogim krugovima u Evropskoj uniji pojačalo utisak da je francuski predsednik zapravo „uspeo u svom kockanju“ kada je pre tri nedelje hazarderski raspisao vanredne parlamentarne izbore, rizikujući time stabilnost, ne samo Francuske, već cele EU.

I na prvi pogled, Emmanuel Macron je postigao uspeh uspevši da u Francuskoj vaskrsne cordon sanitaire prema krajnjoj desnici i da Nacionalno okupljanje (RN) Marine le Pen proglasi „antirepublikanskom“, to jest da predlozima ekonomske i antiimigracione politike kontrira ustavnim principima jednakosti Pete francuske republike.

Stvaranje „republikanskog fronta“ kroz strateško glasanje i povlačenje kandidata umerenih stranaka i levičarskog bloka uz enormnu motivisanost građana da izađu na birališta dovela je do rušenja predizbornih prognoza. Desničarski blok RN je po broju osvojenih poslaničkih mesta pao sa prognoziranog prvog na treće mesto, Macronova koalicija je skočila sa trećeg na drugo, a levičarski blok Novi narodni front (NFP) sa drugog izbio na prvu poziciju.

Sve to je dovelo do neverovatno uvećanog broja posmatrača, analitičara i političara, koji tvrde da je Macronovo kockanje uspelo jer je sprečio da RN osvoji apsolutnu većinu u francusko parlamentu i otvori put da premijer postane proteže Marine le Pen, Jordan Bardella. To jeste pobeda ali samo ako se zanemari cena te pobede, rizici u budućnosti i to da utakmica nije gotova.

Pirova pobjeda

Šahovski rečnikom, Macron je krenuo sa kraljevim gambitom, žrtvujući pešaka s ciljem postizanja trenutno uspešnih napada na protivnika. Ova vrsta šahovskog otvaranja često u razradi previđa žrtvovanja još figura kako bi se što pre došlo do mat-pozicije.

U realnosti Macronov gambit je bio sa nešto više žrtvovanja moćnih figura. Pa je tako njegova koalicija izgubila 86 mesta u parlamentu, pri čemu ga mnogi od njegovih poslanika i bivših ministara bezmalo mrze zbog načina i tajminga raspisivanja prevremenih izbora. Među žrtvovanim „pešacima“ je i premijer Gabriel Attal, koji je posle samo šest meseci od imenovanja morao da ponudi svoju ostavku, čime je poprilično bačena senka na njegovu političku karijeru iako su ga mnogi sagledavali kao nekog koga Macron sprema za naslednika nakon što 2027. godine siđe sa vlasti. Macron je žrtvovao i svoj imidž jer je ovim rezultatom samo otežao svoju predsedničku poziciju, ubrzavši proces pretvanja u „šepavu patku“ što je izraz za predsednika kojem su odbrojani dani na funkciji. Čak i kada se zanemari to da Francuzi od takvih pataka prave paštetu, kraljevim gambitom Macron je doveo do toga da je francuska politička scena predstavljena u novom sazivu parlamenta izuzetno fragmentisana, što njega dovodi u situaciji da ima manjinsku vladu ili da pokuša da pocepa levičarski blok tako da u vladi budu samo one stranke iole bliske centru. Ili, naposletku, da pokuša da vlada sa celim levičarskim blokom i time poništi sve svoje neoliberlane ideološke postulate na kojim je zasnivao vlast proteklih sedam godina.

Ukratko, ovo je Macronova poprilično Pirova pobeda.

Doduše, fragmentisani parlament koji će teško dovesti do stabilne vladajuće većine možda i odgovaraju Macronu, jer se proteklih godina on već pokazao da ne preza od korišćenja specijalnih bezmalo monarhističkih ovlašćenja, koja Ustav Francuske daje predsedniku u izuzetnim okolnostima.

De Gaulleova želja u ustavu

Kada je pre 66 godina pisao ustav Pete republike tadašnji predsednik Charles de Gaulle ga je krojio prema tadašnjem vremenu i svojim svojevrsnim „republikanskim postulatima monarhističkog tipa“. Naime, on je Francuskoj dao predsednički sistem ali u kojoj su nadležnosti predsednika u oblasti odbrane, spoljne politike, obezbeđivanja „redovnog funkcionisanja javnih ovlašćenja“ i „kontinuiteta države“, kao i da bude garant „nacionalne nezavisnosti, teritorijalnog integriteta i poštovanja ugovora“. Za sve ostale ostale poslove, predsednik imenuje premijera čija vlada se bavi ostalim poslovima, od ekonomije i finansija do javne uprave i unutrašnje bezbednosti i politike, pri čemu parlament odobrava svaki zakonski predlog.

Nakon jeden decenije posleratnih neefikasnih vladinih kabineta kratkog daha, De Gaulle je ustavom predsedniku dao mogućnost da, ako želi, blokira vladine odluke, kao i da u izuzetnim okolnostima donosi zakone dekretom. Štaviše, i njegovoj vladi je omogućeno da „vlada dekretima“ po sada već čuvenom paragrafu 3 člana 49 Ustava, koji je trebao da spreči česte situacije iz Četvrte francuske republike kada su vlada i parlament dolazili često u blokadu zbog nesaglasja oko važnih predloga zakona.

Ovaj deo Ustava daje pravo gornjem domu Parlamenta, Senatu, da omogući vladi ili predsedniku donošenje zakona bez neophodne većine u donjem domu parlamenta ili da vlada dekretom donese zakon a da opozicija može da se bori protiv toga inicijativama za smenu vlade.

Ova posebna ovlašćenja, kojim je De Gaulle želeo da napravi stabilan politički sistem, koristila su se u proseku jedan i po put godišnje do Macrona i njegovih vlada. Na zahtev Macrona, premijerka Elisabeth Borne je u 22 meseca čak 19 puta iskoristila ova specijalna ovlašćenja čime je postala premijer koji je najčešće pokrenuo ovu proceduru, pretekavši nekadašnjeg socijalističkog premijera Michela Rocarda, koji je to uradio 28 puta u 37 meseci između 1988. i 1991. godine.

Korišćenje ovih monarhističkih ovlašćenja čak i u slučajevima kao što su penziona reforma i zakon o radu, zapravo su doprinele Macronovoj nepopularnosti u stanovništvu, ali i tome da ga podjednakom jačinom kritikuje i krajnja desnica i krajnja levica, pa čak i degaullisti u Republikanskoj stranci.

U ovakvoj situaciji političko-ideološki rascepkanog parlamenta, Macron i njegova neka nova evenutalno manjinska vlada će teško vladati dekretima a da to ne izazove ne samo revolt u poslaničkim klupama, već i na ulicama kao što se prošle godine dogodilo sa dekretom o penzionoj reformi. To što mu biografija De Gaullea stoji na radnom stolu u kabinetu neće mnogo pomoći Macronu, jer se formiranje vladajuće većine čini kao teško rešiv rebus.

Prema prvim procenama, njegovim centristima je za vrlo tanku većinu potrebno, ne samo da sklope koaliciju sa Republikanskom strankom (onim delom koji nije ušao ublok sa Le Pen) i nekoliko malih stranaka, već i da podele levičarski blok NFP tako što će u vladajuću koaliciju uvuću socijaliste i Zelene a odbaciti komuniste i krajnje levičarsku „Nepokorenu Francusku“ Jean-Luc Melenchona.

Čak i kad bi to uspeo, ta koalicija bi bila veoma klimava a čak i kada bi ostala do predsedničkih izbora 2027. godine, njihov kandidat bi bio izbrisan i u drugi krug bi ušli kandidati tvrde levice i tvrde desnice – Melenchon i Le Pen.

A ako bude ušao u vlast sa celim blokom NFP, time će omogućiti RN da se predstavi kao „jedina prava opozicija establišmentu“. Doduše, postoji mogućnost i Macronove kohabitacije sa RN, ali to zasad niko ne pominje jer bi se postavilo pitanje da je insistiranje na „republikanskog fronta“ protiv krajnje desnice bila velika Macronova prevara birača.

Krajnja ljevica nije skroz krajnja

Ono što se, međutim, u medijskim izveštajima u potpunosti predviđa da ni krajnja levica nije više ona krajnja levica koju većina zamišlja kao okorele komuniste ili anarhiste. Niti je krajnja desnica više ona krajnja desnica Jean Marie le Pena koja glorifikuje nacističku Vichyjesku Francusku i negira Holokaust.

Mainstream mediji, međutim, uglavnom se trude da ne ulaze u te nijanse pa se tako dolazak Melenchona na mesto premijera smatra možda još nezamislivijim nego da to bude mladi Bardella. I tok se novinari i analitičari rugaju Melenchonu zbog njegovih obećanja da će omogućiti penzionisanje sa 60 godina života, ovaj tvrdi levičar traži od Macrona da pozove Novi narodni front da formira vladu. Štaviše, uprkos brojnim razlikama unutar NFP-a, pre svega između Melenchonove stranke i Zelenih i socijalista na levom centru, zasad sve vođe ove predizborne koalicije tvrde da razlaza nema i da su odlučni da sprovode svoj ekonomski program.

A taj program, između ostalog, podrazumeva povlačenje zakona o penzijskom sistemu, koji je Macron nametnuo dekretom, potom blokiranje cena, prograsivno oporezivanje, kao i efikasno oporezivanje multinacionalnih ompanija, finansijskih transakcija i dividendi kako bi se finansiralo povećanje minimanih plata, besplatni obroci u školama, plate indeksirane sa cenama, rast ulaganja u obrazovanje, zdravstvo, infrastrukturu, nauku i energetsku i klimatsku tranziciju. Osim toga, program prediviđa davanje radnicima veće moći u kompanijama, koje ih zapošljavaju, kroz unapređenje korporativnog upravljanja, poput rezervisanja trećine mesta u upravnim odborima za predstavnike zaposlenih, kao što to postoji decenijama u Nemačkoj i nordijskim zemljama.

Iako je ovaj ekonomski program budžetski neutralan jer predviđa da rast izdataka bude pokriven većim porezima za najbogatije, u vodećim medijima je predstavljen bezmalo kao komunističko trabunjanje.

Štaviše, sa neverovatnom lakoćom je prenebregnuta činjenica da je ovaj program podržao nobelovac i jedan od svetski najuticajnijih francuskih ekonomista Thomas Piketty, kao i grupa ekonomista sa kojima on sarađuje. Prema njegovoj oceni, to što NFP želi da da prioritet ulaganjima u budućnost povećanjem javne potrošnje na infrastrukturu, uključujući i izolovana ruralna područja – kao i na zdravstvo, obrazovanje i istraživanje, predstavlja „jedini koherentan način da se planira budućnost i da se poveća produktivnost rada, koja je pod Macronom opala za 5 procenata od 2019. godine“.

Iako ne tvrdi da je ovaj program savršen, Pickety ga ocenjuje kao „pragmatični, socijaldemokratski skup predloga koji imaju za cilj smanjenje nejednakosti i pripremu za budućnost“ te da samim tim nisu u pravu oni koji „pokušavaju da uplaše birače levičarske i levog centra tvrdeći da bi program vlade NFP-a bio opasan za francusku ekonomiju“.

„U ovoj agendi nema ničeg radikalnog“, pišu u zajedničkom autorskom tekstu za londonski Guardian Pickety i njegova supruga Julia Cage, profesorka ekonomije i takođe stručnjak za makroekonomiju.

Nema ničeg radikalnog za francusku ekonomiju, ali je radikalno suprotno svemu što je Macron radio od 2017. godine. Proteklih sedam godina Macronova ekonomska i fiskalna politika je samo povećala nejednakost u prihodima i bogatstvu, dok nije bilo promena u investicijama, otvaranju radnih mesta, niti u ekonomskom rastu. To je i njegovu stranku dovelo do toga da je zapravo zastupnik interesa dobitnika neoliberalnih ekonomskih politika i samim tim znatno mu suzilo bazu birača na dobrostojeće urbano stanovništvo.

Krajnja desnica nije skroz krajnja

A da su levičarske politike za poboljšanje kupovne moći siromašnih i ljudi niže srednje klase jedan od načina za širenje biračke baze shvatila je i krajnja desnica i to pre svega Marine le Pen i njen RN. Naprosto, ona je shvatila da mora da iskoristi situaciju, koja traje već tri decenije, da socijalisti i umerena levica sve više zanemaruje interese niže srednje klase i najsiromašnijih u strahu da ne budu proglašeni zastupnikom komunizma kao ideologiji koja je poražena u Hladnom ratu i padom Berlinskog zida.

Okrenuvši se odbrani neoliberalnih ekonomskih politika i identitetskim politikama, socijaldemorkate su ostavili radničku klasu krajnjoj desnici. Doduše, i krajnja desnica se potrudila da se „umije“ pa je Marine le Pen raskinula sa ekstremističkom tradicijom svog oca, nastojevši da se predstavi kao umerena desnica, koja neće Francusku odvesti u ekstremizam i na marginu Evrope. Pa su i Le Pen i Bardella dramatično „umili i upakovali“ sve svoje izjave, javno odustajući od nekadašnjih dramatičnih obećanja koja se tiču EU, evra, NATO-a, odbramben politike, ali i unutrašnje ekonomske i penzione politike. Osim toga, Le Pen se proteklih godina vidno trudila da bude razlikovana od desno ekstremističkih stavova Erica Zemmoura, ali i ostalih „neumivenih“ krajnjih desničara u Evropi, poput Alternative za Nemačku. Jednostavno, svaka njena izjava je bila dizajnirana tako da ne zvuči rasistički, antisemitski ili potencijalno nasilno.

Iako je RN preuzeo i deo levičarskih ekonomskih politika, finansijska tržišta se sada više plaše Melenchona nego Le Pen, očigledno procenjujući da bi dolazak RN na vlast i eventualna kohabitacija sa Macronom dovela manje promene za vlasnike krupnog kapitala. Tu vrstu razlike, međutim, ne sagledavaju uvek birači pa je u prvom krugu izbora RN osvojio 1,6 puta veći udeo glasova u malim i srednjim gradovima do 50.000 stanovnika nego u velikim urbanim centrima sa populacijom od više od 250.000 ljudi. Pa tako u gradovima sa populacijom između 20.000 i 30.000, RN dobija i 60 odsto glasova, dok u nešto većim gradovima koji infrastrukturno nisu povezani sa većim centrima taj udeo je veći do 40 odsto.

U ovakvim okolnostima, čini se da je Macron ovim svojim „kraljevim gambitom“ zapravo dobrim delom otvorio put ka tome da stožerna krajnja desna i stožerna krajnja leva stranka postanu sve više neki novi „degaullisti“ i „socijalisti“, koji će na sledećim izborima biri presudni u odlučivanju predsednika ali i sastava neke nove vlade. Macronov šah-mat je još na dugačkom štapu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Reklama