Zamrzavanje konflikta u Ukrajini: Kapitulacija pred Rusijom koja će opet udariti

Retoričko je pitanje kao i predizborno obećanje Trampa da će rat u Ukrajini rešiti za jedan dan. I da su najbolje namere i najiskrenije želje novoizabranog budućeg predsednika SAD-a, one nisu realne. Izjave da je konflikt moguće rešiti sa tri telefonska poziva ne samo da su populističke već minorizuju opasnost uništenja Ukrajine od imperijalne Rusije, dva veka prisutne konstante – od Katarine II do Putina.

Tramp je nesumnjivo promena koja otvara nove mogućnosti razrešenja globalnih problema i zato izaziva strepnju i strah, ali i očekivanja.

Trump govori što mnogi misle

Tramp govori to što misle mnogi zapadni lideri, da je rat još prošle godine ušao u fazu iscrpljivanja i da u njemu Ukrajina ne može da pobedi. Rusija je država sa dovoljno resursa, a tu su joj i totalitarni prijatelji iz Belorusije, Severne Koreje, Irana i svakako Kine, koji neće dozvoliti njen totalni poraz.

Sa druge strane, Zapad je sve vreme neodlučan u podršci Ukrajini da vojno porazi Putina. Taj rat je za Zapad skup i politički rizičan, jer utiče na raspoloženje konformističkih birača tobože liberalnog i slobodnog sveta. Svakako da iz svega ovog proizilazi da je jedino rešenje – zamrzavanje konflikta.

Naravno, na svu štetu Ukrajine. Verovatno bi se progutalo i tu žabu, ali svako ko poznaje Rusiju svestan je da bilo koja vrsta mira u Ukrajini, samo je predah za novu agresiju koja će uslediti kroz nekoliko godina.

U odnosu na početne vojne ciljeve Moskve, blitzkrieg, „denacifikacija“ i „demilitarizacija“, svi ti planovi su ostali neostvareni, što u totalitarnoj logici znači – car je gubitnik. Putin je na ukrajinski front za gotovo 20 odsto osvojene teritorije Ukrajine kao topovsko meso bacio oko 700 000 ljudi i sada je ta žrtva ultimativna ne samo za njega, koji će verovatno doživotno vladati Rusijom, već i za sve buduće ruske vladare.

Moskva je više puta potpisivala garancije prema Ukrajini, koje je posle određenog vremena pogazila. Ključni su 1994. Memorandum iz Budimpešte gde je Kijev dobio garancije suvereniteta u zamenu za nuklearni arsenal i dva mirovna sporazuma iz Minska 2014/15. godine, jednako pogažena.

Pitanje je da li Tramp može brzo i u potpunosti zaustaviti rat, imajući u vidu domaću i savezničku vojnu industriju koja poslednje dve godine ne gasi pogone. U Ukrajini nemački Rheinmetall planira otvaranje četiri fabrike, dok turski Baykar za dronove već gradi fabriku. Uz inostranu i svoju vojnu industriju, Ukrajini neće ni trebati članstvo u NATO-u kao garancija bezbednosti ako se potpiše kilavi mir.

Šta nakon zamrzavanja fronta

Pretpostavimo da je zamrznut front, napravljena je linija razdvajanja sa evropskim, UN ili nekim drugim mirotovrcima u oblasti Donjecka, Luganska, Zaporožja i Hersona.

Da li će Rusija da se tada okrene svojoj unutrašnjoj obnovi i saradnji sa novim prijateljima iz Globalnog juga? Naravno da ne, Putin će se okrenuti političkom i ekonomskom urušavanju Ukrajine i daljim pritiskom na Zapad.

Ogromna totalitarna država samo će se dodatno militarizovati.

Moskva će mir i veliki resurs koji je koristila za rat uložiti u političke metode kako bi Ukrajina postala propala država iz koje će i bez rata da pobegne deset miliona ljudi, koliko se smatralo da će dugotrajni oružani sukobi izazvati. Svi oni će hteti da se nastane u državama EU-a, a najviše u Nemačkoj.

Da li će mirom osetljivo pitanje energenata biti rešeno? Ne, ono će još više postati oruđe Kremlja, uz pomoć kojeg će Putin okupljati Orbana, Fica, Babiša i druge „patriote“ i razarače EU-a.

Prvi izbori u Ukrajini nakon rata mogli bi podeliti državu, ili postati šok kao nedavni u Gruziji i Moldaviji.

U slučaju zamrzavanja konflikta, Putin, a ne Tramp, biće pobednik. Već sada ga slave, Srbija je oblepljena plakatama i banerima „Make Serbia Great Again“ i „Trampe Srbine!“. Demoratija i slobodan svet biće poražena koncepcija, a evropski birači će se sve više okretati autokratskim političkim rešenjima.

I šta je onda rešenje? Da se Tramp predomisli i da odluči da ratuje i podržava Ukrajinu protiv Rusije. Takva opcija je teža, ali odlučnija i dalekoročno stabilnija. Takav je stav i kandidatkinje za buduću šeficu evrodiplomatije Kaje Kalas.

Još jedan od scenarija bi bio da Ukrajina za svoju žrtvu u zamenu za spaljene, okupirane i aneksirane teritorije dobije deo evropskog komfora – članstvo u EU. Jer su i Ukrajinci ratom iscrpljeni i očekuju njegov kraj, ali ne na način da ih se ponizi. Još uvek većina Ukrajinaca nije spremna da se odrekne svojih teritorija. Pristanak na gubljenje teritorija nije samo izdaja pred onima koji su se hrabro suprotstavljali masovnim ruskim zombi jurišanjima, već i kapitulacija pred neprijateljem koji će ponovo udariti.

Ali Evropska unija trenutno nije spremna da primi u članstvo ni Zapadni Balkan.

Verovatno ni Zelenski ne želi da svoje slavno liderstvo završi sa takvom ulogom. Znači, trenutno je Trampu na stolu  – dalje ratovanje ili pritisak na Ukrajinu da se pomiri sa vlastitim osakaćenjem.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.