Svi žele papu po svom ukusu

Vatikanski vatrogasci postavili su dimnjak na krov Sikstinske kapele, oficiri Švajcarske garde i Vatikanske žandarmerije pretražili freskama oslikanu kapelu u potrazi za prislušnim uređajima, a osoblje postavilo nameštaj i peći na mestu gde će 133 kardinala mlađih od 80 godina izabrati novog poglavara Rimokatoličke crkve. I dok će od srede ceo svet sa nestrpljenjem čekati da iz dimnjaka Sikstinske kapele izađe beli dim, koji označava da je izabran novi papa, već sada se čini da će izbor 267. pape biti političko-ideološki opterećen više nego ikad.

Štaviše, cela konklava se vrti oko toga da li će novi papa biti „naslednik pape Franje“ ili ne, sugerišući da se ideološko-politički rat između tvrdih konzervativaca i liberalnih progresivaca širom planete uveliko prelio među kardinale koji biraju ko će sesti na tron svetog Petra. Iako bi se u prvi mah moglo pomisliti da se prvi papa iz Argentine, odnosno Južne Amerike, pobrinuo za svoju zaostavštinu budući da je od 133 učesnika konklave čak 108 upravo on promovisao u kardinale, to ipak ne znači da su to „njegovi kardinali“. Na to ukazuje i to što mnogi kardinali ističu kako oni „ne biraju naslednika pape Franje, već naslednika svetog Petra“.

Čak i kada se pogledaju najizvesniji favoriti u ovoj trci, čini se da je mala verovatnoća da će na tron svetog Petra doći reformator otvoren za progresivne ideje, kao što je to bio Jorge Maria Bergoglio. Naprotiv, čini se da je Kolegijum kardinala spremniji da izabere nekoga ko će da koči reforme ili da ide izuzetno polako čak i sa primenom dosadašnjih. Štaviše, i mnogi dominatni politički uticaji, poput onog iz Washingtona, otvoreno lobiraju za nekoga ko bi bio „anti-Franjo“.

Društvo ne želi svece

I dok se Konklava ovih dana gleda kao bezmalo dokumentaristički film koji prikazuje jasno suprotstavljene frakcije među kardinalima, čini se da nije baš uvek jasno šta je to reformatorska ili čak revolucionarna zaostavština pape Franje. Njegova spontanost, iskrenost i usmerenost na suštinu, a ne toliko dogmatsku formu pokazale su se kao suština njegovog pontifikata, koji je ukazao da se skromna, lična potraga za ispravnim načinom življenja dobro uklapa u katoličanstvo 21. veka – štaviše, da je Rimokatolička crkva kao institucija spremna da se otvorenije suoči sa nerešenim i kontroverznim pitanjima.

Koliko u njegovoj zaostavštini svako vidi samo ono što želi da vidi u skladu sa svojim stavovima svedoči i to šta mu je zamerano. Za tvrde tradicionaliste bio je isuviše liberalan, jer je ublažio tvrdolinijaške stavove svojih prethodnika po pitanju razvoda i homoseksualnosti, dok su mu liberalni progresivci zamerali što Crkvu nije otvorio mnogo više i što se zapravo držao tradicionalne katoličke linije po pitanju abortusa, homoseksualnih brakova, pa čak i kontracepcije.

Međutim, zauzimajući jasne i ne uvek opšteprihvaćene stavove o aktuelnim političkim pitanjima – od konzumeristički usmerenog kapitalizma, preko globalnog zagrevanja do ratova – papa Franjo je zapravo radikalno pomerio fokus Кatoličke crkve na moral koji se tiče novca i moći, opravdajući to da je poneo ime Franje Asiškog, srednjovekovnog italijanskog sveca poznatog po „svetom siromaštvu“.

Ne samo što je ukinuo mnoge beneficije kardinala i rimske kurije, nastojeći da povrati veru u Crkvu kao instituciju koja brine o dušama ljudi a ne o sopstvenom bogatstvu, papa Franjo je učinio i sve da izmesti moć iz rimske kurije ka periferiji, to jest da kardinalima i vatikanskoj administraciji oduzme moć i prepusti je, kako sebi kao papi, tako i biskupima i sveštenicima među vernicima širom sveta.

Malo je reći da je time stekao značajan broj protivnika, baš kao što je u politici stekao jake kritičare time što je posle nekoliko decenija prekinuo preteranu bliskost Vatikana sa SAD-om, nastojeći da kao papa javno ukaže da postoji razlika između dobrih i loših ratova, dobrih i loših imperija, ali i da se aktuelni ratovi i krize ne mogu sagledavati crno-belo. Njegovi potezi su se tradicionalistima činili neopreznim, pa čak i opasnim. Od posete izbegličkim kampovima u Grčkoj i džamije u Centralnoafričkoj Republici, usred građanskog rata podstaknutog hrišćansko-muslimanskim sukobima, preko postizanja sporazuma sa Kinom i veće otvorenosti prema muslimanskim zemljama, Rusiji i pravoslavlju, do osude zločina u Gazi i isticanja „hrabrosti da se podigne bela zastava“ u ratu u Ukrajini.

Njegova politička veština u toku papstva se ogledala u brojnim temama, od odnosa prema seksualnosti, abortusu i svešteničkom celibatu, preko finansijske, polne i ekonomske nejednakosti u svetu, do stavova prema ratovima, klimatskoj krizi i međuverskom dijalogu. Papa Franjo je bio progresivniji nego što su to želeli tvrdi tradicionalisti, a tradicionalniji nego što su se nadali liberalni progresivci.

Ipak, njegova povremena drskost i temperamentnost isprepletena sa poniznošću prema slabima, ali i jasnim sopstvenim stavovima šta je ispravno, uticali su to da cela Rimokatolička crkva u 21. veku bude prikazana sa humanijim licem – licem koje je bliže takozvanom običnom čoveku.

Ta Franjina zaostavština se videla na njegovoj sahrani gde su, među 400.000 prisutnih, mogli da se vide transparenti na kojima je pisalo „Hvala ti, Franjo“. Kada je, primera radi, sahranjivan papa Jovan Pavle Drugi, na Trgu Svetog Petra je uzvikivano „Svetac, odmah“ (Santo subito). I verovatno je to najveća razlika ne samo između jednog dogmatski tradicionalističkog pape i njegovog reformatorski nastrojenog naslednika, već pre svega u tome koliko su se vremena od tada promenila. Današnje društvo više ne želi svece ili uzore, već nekoga ko smiruje, razume teškoće savremenog života i oslobađa ljude njihove krivice i nesavršenosti.

Podjele i politički uticaji

Premda nije zadovoljio ni konzervativce ni liberale, očigledno je da nije uspeo ni da pomiri ovu političko-ideološku podelu koja u Crkvi važi, baš kao i u svetovnim odnosima širom sveta. Dva tabora su se unutar Crkve čvrsto pozicionirala, a jaz između njih samo raste, između ostalog, i pod uticajem spoljnih političkih uticaja.

Političko iskustvo iz vremena dok je bio argentinski kardinal pomoglo je papi Franji u političkom manevrisanju proteklih 12 godina u svetu koje obeležavaju ne samo tektonski poremećaji u geopolitičkim i geoekonomskih odnosima, već i kulturološki rat između desničarskog populizma konzervativaca i levičarske ideološke isključivosti progresivaca, koji su postali dominantni u SAD-u i Evropi.

Franjina smrt je na videlo izbacila kolika je ogorčenost tvrdih tradicionalista njegovim pontifikatom, budući da je čitav niz desničarski orijentisanih podcastera i aktivista nastojao da ga predstavi kao „opasnog komunističkog reformatora Crkve“, „marksistu“ čije „papstvo nikad nije bilo legitimno i čija učenja su redovno išla protiv Biblije i crkvene dogme“.

U tom se najviše ističe Trumpov pokret MAGA (Make America Great Again, Učinimo Ameriku ponovo velikom) za čije sledbenike je papa Franjo bio „previše progresivan“ i „woke aktivista“, zbog čega otvoreno ističu da je papina smrt „prilika“ da se Vatikan „preoblikuje“ po uzoru na Trumpovu Ameriku. Štaviše, da je vreme za papu „nalik Trampu“ koji će da „iskoreni neke od modernističkih tendencija“ i da se otarasi „svakoga ko je blag prema abortusu, ko ima marksističke tendencije i ko je za homoseksualizam“.

Čak je i sam Donald Trump na društvenim mrežama objavio fotografiju generisanu veštačkom inteligencijom na kojoj se vidi on u papskoj odeždi, sugerišući jasno da želi uticaj na izbor novog pape nakon što je koji dan ranije u šali rekao kako bi i sam želeo da bude papa. Dok je njujorški kardinal Timothy Dolan – koji zasad ne kotira kao verovatni budući papa – dobio javnu podršku Trumpa, u diplomatskim krugovima se pominje da Washington zapravo lobira za kardinala Raymonda Lea Burkea, koji važi za zakletog društvenog konzervativca i jednog od najglasnijih kritičara pape Franje. Ovaj bivši nadbiskup St. Louisa protivio se svakom ublažavanju stava pape prema razvodu, LGBT pravima, pri čemu je 2014. godine je rekao da je crkva postala „kao brod bez kormilara“.

Nakon Franje, koji je otvoreno kritikovao ne samo Trumpovu antiimigracionu politiku, već i pokušaje Trumpovog potpredsednika J. D. Vancea da starim katoličkim teološkim konceptom Ordo amoris (Poredak ljubavi) opravda američke masovne deportacije migranata, Washington želi po svaku cenu konzervativnijeg papu.

A Trump očigledno nije usamljen u nastojanjima da utiče na rezultat konklave. Nakon papine sahrane, francuski predsednik Emmanuel Macron je u Vatikanu imao seriju sastanaka sa kardinalima i zvaničnicima rimske kurije, što je u medijima protumačeno kao njegov pokušaj da francuskim kardinalima olakša put do trona svetog Petra nakon šest i po vekova koliko dugo iz Francuske nije stigao papa.

Crkva kao ‘nevladina organizacija’

A da političari zapravo žele ne samo budućeg poglavara već i lokalne kardinale da budu u skladu sa njihovim političkim agendama i ideološkim uzusima, možda je najbolje prikazala debata koja se pred Uskrs razbuktala u Nemačkoj, a koju je papina smrt poprilično bacila u zasenak. Konkretno, novoizabrana predsednica nemačkog Bundestaga iz redova Hrišćansko-demokratske unije, Julia Kloeckner kritikovala je učešće crkava u politici, tvrdeći da crkva postane „zamenjiva“ onda kada „ponekad postane previše proizvoljna ili izdaje saopštenja o aktuelnim pitanjima poput nevladine organizacije, pa se više ne fokusira na fundamentalna pitanja života i smrti“.

Uz komentar: „Naravno, crkva može da komentariše i ograničenje brzine od 130 kilometara na čas, ali ja ne plaćam nužno crkveni porez za to“, Kloeckner je podstakla žustru debatu. Komentari nemačkih političara išli su od toga da demohrišćani sa dozom prekora govore da su protekle decenije crkve „često govorile sa moralnom strogošću koja je ignorisala ono što je zaista politički realno“ te da je „papa Franjo predstavljao levo-zeleni duh vremena“, do toga da socijaldemokrate hvale crkve u Nemačkoj što „dižu svoj glas za humanost i milosrđe“.

A zapravo i jedni i drugi – koji sada formiraju zajedničku vladu – kritikuju odnosno hvale crkve zbog (ne)slaganja sa njihovom političkom agendom. Ovde je, konkretno, migrantska i izbeglička politika najveći kamen spoticanja, budući da su Katolička i evangelističke crkve u Nemačkoj kritikovale predloge nadolazećeg kancelara Fridericha Merza, iako dolazi iz redova stranke koja hrišćanstvo ima u svom nazivu i programu.

Baš kao što Trump i Vance ne žele nekog novog Franju za papu, tako i Merzovim demohrišćanima smeta što su nemački kardinali „progresivniji“ i, za razliku od političara, ne menjaju svoje principe i stavove u skladu da novim političkim vetrovima. Kako političaru objasniti da hrišćanski pogled na izbeglice ne pravi razliku između „izbeglica prvog reda“ – Ukrajinaca, i „izbeglica drugog reda“ – Sirijaca ili Afganistanaca. Teško. Zbog toga su na scenu stupili politički refleksi, pa političari sve otvorenije traže crkvene velikodostojnike po svom ukusu.

I dok analitičari procenjuju da li je došlo vreme za tamnoputog ili papu iz Azije, budući da pastva Rimokatoličke crkve raste u tim regionima, sva je prilika da će nakon izbora svet prvo gledati da li je novi papa tvrdi tradicionalista, umerenjak ili liberalni progresivac. Naprosto, svi žele papu po svom ukusu, ubeđeni da je jedino tako ispravno.

Stavovi izraženi u ovom članku su autorovi i ne odražavaju nužno urednički stav Al Jazeere.