Od Osme sjednice do Banjske: Na vlasti su dostojni nasljednici propale politike
Srbija se u političkom smislu ‘ni za jotu’ nije pomjerila u odnosu na ono što je imala za vrijeme Slobodana Miloševića.
Novija srpska politička istorija bogata je za nekoliko ključnih događaja koja su se desila istog datuma – 24. septembra. Tog dana 1988. godine je zvanično počela velika tragedija Srbije, koja se delimično usporila 2000. godine, a 2023. je doživela potpuni krah.
Tog 24. septembra 1988. godine, Slobodan Milošević je preuzeo kompletne uzde Srbije u svoje ruke. Pobedio je na čuvenoj Osmoj sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije Ivana Stambolića, kojeg je 12 godina kasnije i ubio. Srbija je dobila novog oca nacije. Svi su se kleli u njega, a rodio se i novi mit ličnosti. Srbi su masovno skinuli slike pokojnog Josipa Broza Tita i zamenili Miloševićevim portretima.
Nastavite čitati
list of 3 itemsEU traži kazne za napadače u Banjskoj na Kosovu
Vučić darovao građanima Srbije crtani film – o sebi
Čvrsto je držao vlast sve do 24. septembra 2000. godine kada je doživeo poraz na izborima. Nije imao ljudskog dostojanstva da prizna poraz, već je kompletnu Srbiju doveo u mogućnost izbijanja građanskog rata, jer je verovao da su vojska i policija uz njega i da će i ovoga puta uspeti da se izvuče kao pobednik na izborima. Narod je izašao na ulice, a vojska i policija nisu hteli da udare na narod. Tako je poražena jedna od poslednjih diktatura u Evropi.
Demokratska opozicija Srbije koja je smenila SPS-SRS-JUL-ovsku vlast imala je jasan kurs, a to je bila Evropa. Srbija je konačno dobila premijera kakvog je odavno trebala da ima u to u liku Zorana Đinđića. Za njega nije bilo nepremostivih situacija. Ako je trebalo da se proguta najveća žaba, Đinđić je govorio: “Dajte mi je”. Malo ko je mogao da ga prati, ali bilo je jasno da je izbor Srbije upravo Evropa. Borio se koliko je mogao, nije mu bilo lako. Njegove ideje mnogi nisu razumeli, niti hteli da ih realizuju. Na kraju je, kako to u Srbiji biva, ubijen, a Srbija je izgubila šansu da se brzo pridruži modernoj evropskoj porodici.
Od tog dana, 12. marta 2003. godine Srbija je sve dalja od Evrope, bez obzira što je u periodu do 2012. godine dobila čuveni Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, a i vize su ukinute. Nove vlasti su išle iz problema u problem uz konstantno koketiranje sa nacionalizmom. Kao da ga nije bilo dovoljno godinama unazad. Kosovo je svakoga dana postajalo sve veći problem, a sve je to kulminiralo pogromom Srba na Kosovu 2004. godine i proglašenjem kosovske nezavisnost 2008. godine. Na sve to, srpske vlasti su odlučile da bukvalno poklone svoj energetski adut – Naftnu industriju Srbije Rusiji, neko je rekao u zamenu obranu Kosova na strani Srbije u Ujedinjenim nacijama.
I tako smo došli do ovih godina koje u mnogo toga podsećaju na godine u kojima je Srbijom neprikosnoveno vladao Milošević. Srbija je danas pod okupacijom loših đaka Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja i Mirjane Marković, ali bez obzira na to, svi nabrojani mogu da se ponose udarnim pesnicama današnje vlasti Aleksandra Vučića, Ivice Dačića i Aleksandra Vulina. Pokazali su se i dokazali kao dostojni naslednici propale politike još od Osme sednice.
Srbija zarobljena u Miloševićevom vremenu
Srbija se u političkom smislu ni za jotu nije pomerila u odnosu na ono što je imala za vreme Miloševića. Politički sistem je razoren. Institucije ne postoje, a postoji samo jedan, tj. vođa u kojeg se narod kune, kojeg majka još nije rodila i posle koga će da usledi potop. Da neko pita narod u Srbiji ko je premijer, svi bi rekli – Vučić. Ministar? Isto on. Kao i u vreme čoveka koji je svoj narod poveo u četiri rata i sva četiri izgubio… ili možda jedan nije – onaj u Bosni i Hercegovini iz kojeg niko nije izašao kao pobednik.
I danas, kao i tih devedesetih, Srbija živi iznova Drugi svetski rat. Na čelu države je čovek koji je neverovatno iskompleksiran Hrvatskom i tu vrstu prezira i neprijateljstva pokazuje svakodnevno. Uz to, ništa manji neprijatelji su i dalje oni stari – Bošnjaci, Albanci, ali i novi poput Crnogoraca. NATO je bio i ostao neprijatelj broj jedan, iako zahvaljujući prisustvu ove vojne alijanse na Kosovu imamo situaciju da više od 100.000 Srba i dalje živi na toj teritoriji.
Posebno bi vlastodršci iz perioda između pomenuta dva 24. septembra bili ponosni na svoje naslednike kada je Evropa u pitanju. Ova vlast je učinila sve što je mogla da od Evropske unije uzme novac, ali i da bude nikada dalja od članstva. Besomučno veruje u politiku Vladimira Putina i na putu je da postane kopija Belorusije Aleksandra Lukašenka. Pola zemlje je predato i prodato Kini, ali je mnogo toga podeljeno državama Zapada. Na sve to, Srbija je domaćin svetske specijalizovane izložbe EXPO 2027 i vraća vojni rok.
I tako smo došlo do 24. septembra prošle godine kada se desila Banjska koju mnogi u Srbiji vide kao poslednji deo slagalice koja se zove – predaja Kosova. Godinu dana kasnije u Srbiji se i dalje ne zna šta se desilo tog dana u Banjskoj. Da li je Milana Radoičića, nezvanično najvećeg borca za Srbe, a neki bi rekli gospodara života i smrti svih Srba koji su preostali na Kosovu, neko naoružao, spremio i poslao u Banjsku ili je on to sam i na svoju ruku. Jedna kosovski policajac i trojica Srba su tu avanturu platili svojim životima. Radoičić je na slobodi u Srbiji.
Uglavnom, od tog 24. septembra 2023. godine, Kosovo, polako ali sigurno, bledi kao tema koja je dominantna u srpskoj javnosti. Kosovo je sve samostalnije, a prisustvo srpske države je još po malo vidljiva u sferi obrazovanja i zdravstva. Politika, kojom se davne 1988. godine krenulo u jezivu avanturu, polako se približava kraju koji je sve samo ne slavan.
Ivica Dačić, politički naslednik Miloševića, reče pre neki dan da je Osma sednica 1988. godina značajna po tome što su članovi Saveza komunista u Srbiji prvi put izabrali Srbiju, a ne Jugoslaviju. Taj izbor je mnogo koštao, naročito u ljudskim glavama. I sve dok se ponovo ne bude desio 24. septembar iz 2000. godine, a videli smo da je to moguće, građani Srbije će plaćati cenu te pogrešne politike.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.