Nikome nije lako da donese odluku, skupi stvari i napusti zemlju u kojoj je rođen i odrastao, da ostavi porodicu i prijatelje kakav god razlog za odlazak bio. Ma koliko na odlasku obećavali da je privremeno, svi mi koji smo odlazili negde duboko u podsvesti smo znali da će to privremeno prerasti u stalno. A kad postane stalno i kad osvestimo da povratka nema ili da ga neće biti skoro, počinje borba. Ona unutrašnja. I koliko god se borili da korene iskopamo odakle smo krenuli i presadimo se tu gde smo došli, ne ide… ili bar ne ide lako.
Portugalska dijaspora
Portugal je zemlja emigranata. Njih oko četiri milion živi diljem sveta. Najviše u Francuskoj, Nemačkoj, Švajcarskoj, Luksemburgu, Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadi, Brazilu i Venecueli. Većina njih zemlju je napustila odavno. Najviše početkom i sredinom 20. veka, pre svega zbog ekonomske situacije. Tako je i danas. Oni koji odlaze, rade to uglavnom zbog toga što veruju da će drugde živeti bolje i zaraditi više. To više nekad znači dovoljno da se pošalju neke pare i pomogne onima koji su ostali, uglavnom stariji članovi porodice. Oni koji zarade i preko toga izgradiće kuće u koje će dolaziti jednom godišnje sa nadom da će im to biti utočište jednom kada ili zarade dovoljno da mogu da se vrate ili kada odu u penziju. Mnogi se nikada neće vratiti, a kuće će ostati prazne ili biti prodate.
Što se slanja novca tiče, Portugalci iz dijaspore šalju mnogo, baš kao i naši. Preko milijardu evra svake godine. Samo u novembru 2021. godine Portugalci su iz dijaspore poslali nešto više od 299 miliona evra. Najviše je stiglo iz Švajcarske, a potom iz Francuske u kojoj najviše i ima portugalskih emigranata.
Sa druge strane emigranti i dolaze u Portugal. Prema podacima Službe za strance i granice (SEF), samo prošle godine najmanje 100.000 ljudi dobilo je rezidentni status, pa nas je takvih sada preko 700.000. Ako ne računamo bivše kolonije, najviše ih je došlo iz Ujedinjenog Kraljevstva, Indije, Nepala, Italije, Ukrajine i Hrvatske. Iz Ujedinjenog Kraljevstva dolaze uglavnom penzioneri zbog dobre klime. Iz Indije, Nepala i Ukrajine uglavnom zbog ekonomskih razloga, a iz Italije i Hrvatske zbog nižih troškova života. I ti ljudi su, naravno, dijaspora i oni šalju novac nazad kući. Podaci za prethodnu godinu se još čekaju, a samo u novembru 2021. godine mi koji živimo u Portugalu put kuća poslali smo 46 miliona evra.
Odnos prema dijaspori
Verovali ili ne, odnos prema dijaspori je sličan, ako ne i isti kao i kod nas. Ako vam se ovi naredni redovi učine poznatim, to je zato što ste letos isto pričali za one koji su došli da posete zavičaj.
Ako živite van Portugala, a dođete na odmor kolima – ne valja. „Namerno dolaze sa tim besnim kolima samo da bi se pokazali pred drugima. Možeš misliti. A tamo radi na građevini, pere toalete…“ Niz nastavite sami.
Ako dođu avionom… „Normalno, došli su jer su propali kao kliker kroz bušan džep. Da su išta zaradili ili uštedeli sasvim sigurno ne bi došli avionom“.
Portugalci koji rade vani, baš kao i dobar deo naše dijaspore, voli da sagradi kuću u rodnom mestu. Kao što rekoh, nije to zbog pokazivanja, već zbog te večite neugašene želje i plana da ćemo se jednom vratiti. Kuće kao kuće, kako koja, neke su velike sa bazenima, neke manje. Verujte mi: gipsanih skulptura lavova, labudova i ostale divljači ne nedostaje. Ako je kuća velika, pretpostavljate da je to namerno da bi se provocirali komšiluk i bliža i dalja rodbina: „Zbog čega im treba tolika kuća?“ Ako je manja: „Normalno, nemaju dovoljno ni ’tamo’ da žive, a kamoli ovde. Beda bili beda ostali“.
Međutim, kad se sve ovo oko pokretnosti i nepokretnosti dobro pretrese, a pre nego što se portugalski dijasporac vrati, poslednji test. Koliko kom detetu – bratovom, sestrinom i bližih rođaka – da se ostavi. I tu su Portugalci prilično izdašni, pa se sve završi lepo, uz „srećan put, jedva vas čekamo sledeće godine“. A onda sve ispočetka.
Moj život u dijaspori
Velika Mira Furlan, odgovarajući na pitanje o životu u Americi jednom je rekla:
„Teško je iznova počinjati, teško je praviti rezove, teško je izgubiti prijatelje i pokidati tkivo svog života. Emigracija čini da se čovek oseća kao da je lansiran u zrakoprazni prostor i po njemu besciljno luta. A sa druge strane to je naravno i velika i zanimljiva avantura, isprobavanje sebe u drugom jeziku, u drugom prostoru, skupljanje iskustava koja drugima nisu data, to je na neki način osvajanje slobode. Slobode kojoj težimo, ali koja je beskrajno teška i naporna“.
Kada sam poslednji put bio u Srbiji, u septembru pošle godine, dobio sam ponudu za posao koja se teško odbija. Odbio sam. Upravo zbog toga što sam svoju slobodu osvojio, a sa skupljanjem iskustava nisam ni blizu završio.
U Srbiji ne živim 10 godina. U toj deceniji van „kuće“ čoveku se izmaknu pre svega ljudi. Sve je manje onih koji imaju vremena za više od jedne kafe, ako i toliko. Razumljivo, život teče, tu su deca za mnoge od njih, poslovi, karijere. Razgovori su uglavnom kratki i površni. Ima i onih koji jedva čekaju da dođem, pa da se viđamo svaki dan jer imamo toliko da nadoknadimo. Onda me zakažu dva puta od čega se jedanput ne pojave. Ima i onih prijatelja sa kojima se vidiš i nastaviš razgovor kao da ste ga prekinuli juče. Ali sve je to onako, površno ili vezano za neka prisećanja, jer ipak matori se. A matori ljudi žive od sećanja. Razumem Miru Furlan – nije to gubitak prijatelja u smislu prekida prijateljstava, samo nekako postaneš više gost i zbog daljine i protoka vremena ta prijateljstva sve su plića.
Toplina doma
Roditelji su još živi, pa ti pruže osećaj topline doma. U mom slučaju i sestra je tu, moj život i najbolji prijatelj.
Ono što posebno boli, bar mene, jeste kada oni koji su ostali, malo po malo ti oduzmu pravo na zemlju i grad, verujem u većini slučajeva nenamerno. Svi mi koji živimo vani znamo to. To su oni trenuci kada pohvalite nešto u zemlji, a kao odgovor dobijete: „Nije to baš tako, ne znaš ti to, ne živiš ovde“. Ako imaš politički stav, uglavnom je pogrešan, jer: „Znaš, nisi ti dugo već ovde pa ne razumeš“. Ako kažem da je Beograd lepši nego ikad: „Nemoj tako, nisi ti ovde svaki dan, mnogo se promenilo, ali na gore. Grad je pakao“. Ako kažem da razmišljam da se vratim: „Da li si poludeo da se vraćaš u ovu ludnicu? Nikada nije bilo gore. Ne razumeš, sedi tamo gde si, Lisabon je baš super“.
I tako, malo po malo, pravo na ono što je tvoje bude mi oduzeto jer sam tamo a nisam tu, a kad nisam tu onda i ne znam, pa bi bilo najbolje da ništa i ne govorim. Ne znam da li ste primetili da svi ti koji govore da „nikad nije gore i da se samo lud čovek može vratiti“, nikada nigde iz tog mraka otišli nisu, pa sudim da mrak i nije toliki.
I onda se uopšte nisam iznenadio što sam sebe u rođenom gradu uhvatio da se ponašam kao turista. Da se radujem zgradama i parkovima. Ja sam kroz moj zrakoprazni prostor proleteo i sleteo. Osvestio sam da je kuća Lisabon, a da sam u Beogradu gost i turista. Osim ako nisam u svom stanu. Samo kao turista još mogu da se radujem svom gradu, a da ne budem neupućen i neznalica koji soli pamet onima koji su ostali.
Na kraju svaki put kada poletim iz Beograda kroz glavu mi se vrte stihovi pesme iz serije „Vruć vetar“.
Beskrajne ravnice gledam,
pozdravljam te zemljo, zemljo moja,
ti ćeš me čekati, jedina ti.
Udahnem duboko i nasmešim se, jer znam da nisam jedini. Ima nas. Mnogo.