Bez reformatora, obnovitelja, diktatora i tiranina, Marquesa de Pombala Lisabon nikada ne bi bio onakav kakav je danas.
Cijeli Sadržaj
Priča o milenijalcima u kolektivu dugo mi je bila legenda, a onda sam ih dobio nekoliko u timu; morao sam naučiti da ih razumijem, ali i razmišljam kao i oni kako bih mogao da im pomognem, piše autor.
‘Kada bi nekom magijom bilo moguće izbrisati sve tragove arapskog naslijeđa iz Portugala, naš etnički, kulturni, fizički i ljudski prostor bio bi kompletno drugačiji’, tvrdi historičar Alberto Alves.
Fado je bez sumnje vezivno tkivo za Portugalce kako bi željeli da ih drugi vide, razdragane i vesele, i onoga što zaista jesu – melanholični i nostalgični za nečim neobjašnjivim.
Ko se našao u kontaktu sa portugalskom administracijom, ali i svakom službom koja ima dodira sa građanima, zna šta je životna agonija.
Nema sumnje da će izbjeglice iz Ukrajine u Portugalu naći sigurno utočište, daleko od pakla iz koga su pobjegli – neki sa nadom da će se vratiti kući, a neki, uz podršku države, sa željom da ostanu.
‘Ko god je pucao po nama, tog majskog dana 2014. nedaleko Donjecka, bio je riješen da nas pobije. Mislio sam da u tim trenucima čovjek paniči, da se boji smrti… Ništa, potpuni mir’, piše autor.
Samo kao turista još mogu da se radujem svom gradu kad se privremeno vratim, a da ne budem neupućen i neznalica koji soli pamet onima koji su ostali, piše autor.
Salazar je bez sumnje ostavio trag u portugalskom društvu; većina Portugalaca taj trag bi najradije zaboravila, a o tom vremenu izbjegla priču.
Portugal ne odustaje od eksploatacije litijuma, uprkos sličnim protestima kao i u Srbiji; doduše, u Portugalu niko nije blokirao autoputeve, niti je tema postala adut u dnevno-političkim obračunima.
