Pozovi Telekom radi kupovine medija

Neki kažu da je Telekom Srbije kasica-prasica stranaka na vlasti, piše autor (Arhiva)

Nakon političkih promena 5. oktobra 2000. godine i pada režima Slobodana Miloševića, država Srbija je odlučila da – uz pritisak međunarodne zajednice i civilnog sektora – napusti vlasništvo u medijima. Verovalo se tada da slobodno tržište po deafultu rešava sve, pa će tako rešiti i pitanje medijskih sloboda i medijskog profesionalizma. Kao, građani će novac usmeravati ka visokoprofesionalnim glasilima, a njih će pratiti i kompanije, koje će se u takvim i samo takvim medijima oglašavati. Država će, takođe, plasirati novac u javna glasila koja drže do profesionalnih i etičkih standarda…

Bio je to kanda period detinje naivnosti i beskrajnog poverenja u liberalnu samoregulaciju, a nekako se zaturila pred očima jasna činjenica da je medijska, i ne samo medijska, pismenost u Srbiji na veoma niskom nivou. I da će građani mnogo lakše biti medijski izmanipulisani nego što će prepoznati kvalitetne medijske sadržaje. Zanemario se i karakter ovdašnjih političkih elita, koji pobedu na izborima doživljavaju i kao pravo na “uređivanje” medija, bilo da su oni državni ili privatni. Kako god, izlazak organa vlasti iz vlasništva bio je neminovan proces, ali se vrlo brzo pokazalo da “čudesan svet privatluka” nikako nije garant sprečavanja dramatičnog upliva političke moći u medijsku sferu.

Država se, koliko god je mogla, opirala da proda svoje medije, pa je proces privatizacije, koji je trebalo da bude okončan još 2007. godine, potrajao čak do 2016. godine (ni do danas nije u potpunosti završen). Ali, bez obzira na to, postoktobarska medijska scena se postepeno, ali sigurno menjala. Daleko od toga da je to uvek išlo u pozitivnom pravcu. Nezavisni mediji, koji su imali važnu ulogu u rušenju Miloševićevog režima i demokratizaciji društva, prestali su da dobijaju značajnu finansijsku podršku sa Zapada, koju su imali tokom devedesetih godina. Cilj donatora je bio, kako su govorili, da nauče ove medijske kuće da “sami hvataju ribu”, odnosno da samostalno opstanu na svemoćnom tržištu. Ovu donatorsku strategiju mnogi od njih nisu preživeli, a neki su, opet, u borbi za opstanak, odlučili da žrtvuju nezavisnost i profesionalizam.

Strani igrači i ‘neobične’ okolnosti

U međuvremenu, u vlasništvo medija ušli su i neki veliki strani igrači, a nekoliko privatnih medija je osnažilo svoj uticaj. Osnovano je i sijaset novih privatnih televizijskih i radijskih stanica, kasnije i portala, često pod veoma “neobičnim” okolnostima.

Iako se razne postoktobarske elite u Srbiji ne mogu poistovetiti kada je reč o kontroli medija (može se slobodno reći da je za vreme vladavine Zorana Đinđića u Srbiji bio najveći stupanj medijskog pluralizma), činjenica je da nema nikoga ko nije bar pokušavao da sačuva i ojača institucionalni ili vaninstitucionalni uticaj na njih. Zbog apsolutne dominacije državnih televizija, novina i radijskih stanica, pred Miloševićevim režimom se nalazio lak posao: imao je direktnu i neposrednu kontrolu nad medijskom scenom. Vlast je postavljala direktore i urednike, smenjivala ih ako gdegde pogreše, a kažu da je i sam Milošević bio familijaran sa mnogim urednicima i da ih je lično zvao da ih “posavetuje” ili da protestuje zbog njihovih “promašaja”. Posle njegovog pada i – uslovno rečeno – oslobađanja društva i medija, situacija se zakomplikovala i trebalo je pronalaziti nove metode kontrole takozvanog sistema javnog informisanja.

U kontekstu privatizacije, sredinom dvehiljaditih, za vreme vakta Vojislava Koštunice, upotrebljen je, u svrhu uticaja, jednostavan model. Mogao ga je smisliti i “mali Đokica”. Biznismeni bliski vladajućoj Demokratskoj stranci Srbije (DSS) pokupovali su lokalne medije u Vojvodini i oni su vrlo brzo počeli da liče na partijske biltene, odnosno glasnike vlasti. Zauzvrat, za te medije su otvoreni državni fondovi i fondovi preduzeća koji su pod državnom kontrolom. Sličnu situaciju smo imali i tokom privatizacije 2015. godine, kada su biznismeni bliski vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci (SNS) pokupovali preostale javne medije, uz tek nekoliko izuzetaka.

Za marketing godišnje 30 miliona eura

Pitanje je kako osigurati uticaj i na one medije koji nisu pod takvom, neposrednom kontrolom. Niko, naravno, nije imun na novac, svako ga voli, a posebno ga voli onda kada ga nema, bar ne dovoljno. Ogromna većina medija u Srbiji, zbog siromašnog tržišta, ni u ludilu ne bi mogla da opstane bez pomoći (para)države. Vrlo su raspoloženi za “svaki dogovor”. I – sistem je uspostavljen… I to skoro savršen sistem. Država na različite načine – novcem iz budžeta, marketinškim aktivnostima javnih preduzeća i firmi u državnom vlasništvu – podržava poslušne medije, a onim nepoćudnim – zatvara vrata. Otišlo se potom i korak dalje – država je počela da kontroliše i marketinške agencije koje distribuiraju novac privatnih oglašivača, pa i i ti novci na kraju završavaju na računima “kooperativnih” medijskih kuća. Sistem je doveo do toga da je sve manje nepoćudnih medija, a sve više onih pokornih.

U sistemu jednu od glavnih uloga već godinama, ako ne i decenijama, ima prebogata državna firma Telekom. Neki kažu da je ova kompanija kasica-prasica stranaka na vlasti i da je mnogo važnije ko će biti u njegovom menadžmentu nego ko će biti ministar u Vladi Srbije.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Vladin Savet za borbu protiv korupcije u izveštaju o kontroli medija i pritiscima na njih, iz 2011. godine, naveo je da Telekom Srbije svake godine u marketinške svrhe potroši oko 30 miliona evra, a da pojedini mediji prihoduju čak bezmalo 20 odsto svog ukupnog budžeta od uplata ove kompanije. U izveštaju se, naravno, ukazuje i na to da mnoga druga državna i javna preduzeća, ministarstva i sekretarijati “pod čudnim okolnostima” dodeljuju novac medijima. Međutim, Telekom je posebno interesantan zbog toga što ovo preduzeće ne podleže ni Zakonu o javnoj svojini, ni Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, što znači da javnost nema nikakvog uvida u njegovo poslovanje ukoliko se menadžment ne smiluje i na izađe sa podacima pred građane. A on to ne radi, praveći se lud ili pravdajući se da su u pitanju poslovne tajne, koje može zloupotrebiti konkurencija (dva druga operatera mobilne telefonije ili privatni kablovski operateri). Savet za borbu protiv korupcije je u izveštaju naveo da mediji koji su dobijali novac od Telekoma nisu imali ni reč kritike na rad ove kompanije.

Pare državne, mediji stranački

Ali, ne radi se tu samo o (potrebnoj) kritici i kontroli firme koja je u vlasništvu države i koja obrće brdo novca svih građana, već i o kritici vlasti. Pokazalo se da onaj ko dobija reklame od Telekoma potpuno otupi kritičku oštricu prema aktuelnoj vlasti, pa se čak pretvara i u alatku uz pomoć koje se vlada. To se najbolje videlo 2014. godine, kada se tabloid Kurir posvadio sa srbijanskom vlašću i počeo odjednom da je kritikuje, čak se izvinjavajući građanima zbog toga što to nije činio u prethodnom periodu. “Srbijo, izvini!” – naziv je teksta koji je napisao i na naslovnoj stranici objavio tadašnji vlasnik ovog tabloida Aleksandar Rodić. U njemu je praktično priznao da je u korist vlasti godinama lagao građane. Kurir je tada, preko noći, ostao bez reklama Telekoma, a menadžment ovog lista je utvrdio da je pitanju politički pritisak. Telekom je, sa druge strane, saopštio da Kurir pokušava da reketira ovo preduzeće. Nekako se stvar na kraju izgladila, pa se ovaj dnevnik vratio u stare tračnice, ponovo nastavio da veliča lik i delo Aleksandra Vučića i da oštro kritikuje njegove oponente. A potom su i novci Telekoma nastavili da pristižu na račun ovog tabloida, poznatog po tome da ne drži odveć do novinarskog kodeksa.

Sve ono što je uspostavljeno kao sistem za kontrolu medija do 2012. godine, tokom vladavine petooktobarskih pobednika, za vreme vlasti SNS-a i Aleksandra Vučića dovedeno je do usijanja, odnosno potpunog ogoljenja. Ovoj stranci, kažu neki, nije dovoljan samo uticaj na medije, nego želi apsolutnu kontrolu i moć. O tome svedoči već spomenuta činjenica da su biznismeni bliski njoj tokom privatizacije postali vlasnici medija. Ali, o tome svedoči i jedna akvizicija izvedena krajem 2018. godine. Grčki vlasnik dve televizije sa nacionalnom pokrivenošću (O2 i Prva) odlučio je da napusti tržište Srbije i proda svoj posed. Izvedena je potom transakcija koju mnogi smatraju jednom od najvećih afera vlasti Aleksandra Vučića. Telekom je za čak 195 miliona evra (stručnjaci kažu, više nego precenjeno) kupio neveliki kablovski sistem Kopernikus, čiji je vlasnik bio brat visokog funkcionera SNS-a Zvezdana Milovanovića – Srđan Milovanović.

Potom će bivši vlasnik Kopernikusa od tih para kupiti dve nacionalne televizije od grčke Antena grupe, odnosno Prvu i O2 (u međuvremenu je O2 vratio staro ime – B92). Javnost u Srbiji, medijski eksperti, novinarska i medijska udruženja tada su oštro reagovali, ukazujući na to da je praktično SNS novcem građana kupio dve velike medijske kuće. Rezultat svega je vidljiv: analize pokazuju da ove dve televizije sa nacionalnom pokrivenošću favorizuju – malo je reći – predstavnike vlasti, a demonizuju, ili, u boljem slučaju, potpuno marginalizuju njene oponente. Ovih dana – u susret formiranju nove Vlade Srbije – govori se da bi Zvezdan Milovanović mogao postati ministar telekomunikacija.

Ko će i da li će odgovarati

Ovih dana i predstavnici opozicije (potpredsednica Stranke slobode i pravde Marinika Tepić i potpredsednik Narodne stranke Miroslav Aleksić) javno pozivaju Telekom da odgovori na pitanja o još nekim “sumnjivim” medijskim transakcijama, kao i da, generalno, svoje poslovanje učini transparentnim. Oni kažu da postoje brojni dokazi da je Telekom omogućio – donekle sličan metod kao prilikom akvizicije dve nacionalne televizije – Igoru Žeželju da novcem građana postane vlasnik Kurira i Adria Media Grupe (AMG). Navode da je Telekom isplatio 10 miliona evra Žeželjevoj firmi kao nekakav avans za ne zna se šta, kako bi on tim novcem kupio tabloid i medijski koncern. Aleksić je izneo dokaze da je Telekom, opet na sličan način, omogućio Žeželju da postane i svojevrsni monopolista na tržištu TV serija. Takođe, Tepić i Aleksić tvrde da su ove rabote tek vrh ledenog brega i da Telekom, zbog brojnih malverzacija, svoje poslovanje od javnosti čuva kao zmija noge. Istovremeno, iz Saveta za borbu protiv korupcije se žale da im Telekom ne dostavlja tražene podatke, koji su im potrebni za analizu rada ove kompanije. Žeželj se smatra čovekom bliskim Vučićevom režimu, iako je tokom devedesetih bio jedan od predvodnika studentskih demonstracija, zajedno sa, recimo, Čedomirom Jovanovićem.

Videćemo da li će ove najnovije afere vezane za poslovanje velike državne kompanije imati nekakav epilog, ili će ih novi događaji i buduće afere prekriti kao “ruzmarin, snjegovi i šaš”. Jedno je sigurno: ukoliko državna preduzeća poput Telekoma nastave da rade bez ozbiljne državne i javne kontrole, ukoliko se i dalje novac građana, u dubokoj senci, bude trošio netransparentno i bez jasnih kriterijuma, to jest završavao u privatnim džepovima, stranačkima sefovima ili bivao usmeravan na kojekakve “neobične” transakcije poput spomenutih akvizicija medijskih kuća – to je znak da za građane Srbije nema sreće, odnosno da su šanse za demokratizaciju i uspostavljanje institucionalnog poretka u zemlji – nikakve.

Ukoliko se u međuvremenu ne privatizuje (to je posebna tema), Telekom će biti lakmus za svaku narednu vlast: ukoliko nastavi da se prema njegovoj imovini ophodi na način kako je to činjeno do sada, to je znak da joj ni ič nije stalo do interesa građana. Neko će, valjda, jednom morati da podvuče crtu i saopšti građanima kako se trošio njihov novac. A neko će, opet, morati da odgovara za ono što je činio dok je upravljao ovom kompanijom.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Više iz rubrike BLOG
POPULARNO