‘Super tajna’ oprema za Vojsku Srbije za hibridni rat protiv javnosti

Izjave predsednika Srbije Aleksandra Vučića da je Vojska Srbije (VS) nabavila „super tajnu“ opremu, toliko tajnu da o njoj saznanja ima „najviše petoro ljudi“ i da VS time postaje „strahovito ubojita“, a sve to začinjeno najavom da se planira razvoj takozvane „digitalne armije“, za Vučićeve kritičare jasan su dokaz o njegovim novim koruptivnim poslovima, ali i dokaz o njegovom potpunom neznanju kada je reč o funkcionisanju vojske, dokaz tolikom neznanju da ono izaziva podsmeh.

Da li su takve izjave stvarni odraz snage VS ili samo propagandno sredstvo, koji su razlozi naoružavanja i koliko VS uz takvu „super tajnu“ opremu zaista može da predstavlja opasnost po susede Srbije, objašnjavaju vojni analitičar, Aleksandar Radić i nekadašnji načelnik Generalštaba VS i jedan od lidera srpske opozicije Zdravko Ponoš.

„Nijedna procedura nabavki za VS ne predviđa mehanizam u koji je uključeno samo pet ljudi, od kojih je jedan predsednik države, koji nema nikakve nadležnosti. Da to zaista postoji u praksi, to bi podrazumevalo da je ta ‘NBA petorka’ procenila šta vojsci treba, odlučila šta bi trebalo da se kupi, po kojoj ceni, gde da se uskladišti i da njih petorica to i koriste, jer ako ih koristi neko drugi, onda ih više nije samo pet. Vučić time samo potvrđuje sklonost ka korupciji“, kaže Ponoš.

Je li ono što je kupljeno zaista potrebno?

Ističe da vojska ne koristi ništa jeftino i da, ako je u kupovinu uključen mali broj ljudi, to znači da iza toga najverovatnije stoji neki oblik korupcije.

Ponoš smatra da je Vučić samo simbolično govorio o petorici ljudi, uz napomenu da mali broj ljudi uključen u nabavku opreme za vojsku znači i to da su nenadležni i nestručni ljudi donosili odluke, bez ikakve procedure i da je pitanje da li je to što je kupljeno zaista potrebno.

„Postavlja se pitanje i da li su tako neka petorica, od kojih su jedan Vučić, a drugi Aleksandar Vulin (ne znam ko su ostala trojica) odlučili da kupe i zvučne topove. Interesuje me ko je od njih pritisnuo dugme na njima. Ne bih rekao da je Vučić. Ako je to naredio, on je tehnički elementarno nepismen i za njega je rizik i kad pali svetlo“, ocenjuje Ponoš, referišući na masovne pritužbe mirnih demonstranata u Srbiji da je na protestu 15. marta protiv njih korišćeno sonično oružje.

Aleksandar Radić ukazuje da u Srbiji, za razliku od ostalih zemalja u Evropi i regionu, ne postoje javno dostupni dokumenti koji definišu pravce modernizacije oružanih snaga.

„Svi dokumenti, sve što je relevantno, a što bi moglo da bude javno dostupno, imaju oznaku poverljivosti. Kada pričaju o nabavci oružja, zvaničnici kažu da je ona planirana. Međutim, oni su toliko puta slagali da nema razloga da im se veruje. Ne znamo da li je zaista planirana nabavka onoga što je kupljeno i da li je ono što je kupljeno zaista i potrebno, u skladu sa realnim procenama rizika po bezbednost Srbije i u skladu sa potrebama VS“, kaže Radić.

Navodi i da, otkako je 2016. godine počela modernizacija VS-a, „nije sproveden nijedan tender, a vojna oprema se kupuje samo kroz direktne ugovore o kojima se zna vrlo malo“.

‘Bitna samo ekskluziva prezentacije, a ne realna sigurnost’

„Sve je, naravno, samo propaganda. Čitav mehanizam velike tajnosti vrlo agresivnog rada Vojno-bezbednosne agencije (VBA) uključuje i pretnje oficirima i pripadnicima VS koji su svedoci nabavke. Ljudi, doslovno, ne smeju da pogledaju u pravcu vojnog sredstva koje stiže kao da je u pitanju Severna Koreja. Kada je stigao kineski protivvazdušni sistem FK-3, državni aparat se do te mere zatvorio da nisu postojale fotografije na dan prikaza tog oružja. Do trenutka kada je Vučić u direktnom televizijskom prenosu prikazao taj protivvazdušni sistem mogli ste da budete uhapšeni ako ste kao pripadnik VS pominjali to oružje ili ako ste ga fotografisali, a onda su svi okupljeni civili na prikazu tog oružja, na Vučićevo lično insistiranje, mogli malo da zagrebu po boji na površini vozila.

Dakle, do trenutka kada Vučić uzvikne da se pusti da narod vidi šta je kupljeno – sve je velika tajna, a pripadnici VBA kao besni psi grizu i reže, a onda sve postane nebitno i deca pritrčavaju tom istom naoružanju. Bitna je samo ekskluziva prezentacije, a ne realna bezbednost“, ocenjuje Radić.

I za Vučićeve ocene o „nikad snažnijoj“ VS, Radić kaže da služe isključivo u propagandne svrhe.

„Vojska Srbije već godinama služi za javne promocije ega političara i to joj je osnovna namena i njena prva misija. Za septembar se priprema velika vojna parada koja je centralna aktivnost VS u ovoj godini, a ta parada trebalo bi zapravo da bude vrsta simbolične pobede nad građanskim protestima, jer se vlasti nadaju da će do septembra pobediti proteste. Zaista ironično zvuči da se sa tenkovima slavi pobeda nad studentima“, kaže Radić.

Zdravko Ponoš ističe da izjavama o „nikad snažnijoj“ VS Vučić pokazuje potrebu da gradi privid o stabilnosti u čemu se oslanja i na vojsku, jer zna da društvo u Srbiji, „u kome je vojna kapa deo nacionalne nošnje“, gaji popularnost prema vojsci.

„Vučić zna da tu popularnost VS može da zloupotrebi, kao što je i do sada radio. Svaki put kada je bio u problemu Vučić je znao da organizuje neko zveckanje oružjem u blizini administrativne linije i da najavi da neko iz Prištine hoće da napadne Srbiju. Nakon fijaska u Banjskoj to mu je zabranjeno, pa zvecka oružjem oko Beograda i u Beogradu. Zato će i praviti veliku vojnu paradu u septembru, a ukoliko na njoj bude učesnika koliko najavljuje, to znači da će i sve kafe kuvarice iz VS morati da angažuje. Sve to će da košta između osam i deset miliona evra, a samo zato da bi on sebi vratio uzdrmano samopouzdanje“, kaže Ponoš.

‘Vučić ne zna šta to znači’

Međutim, Ponoš ističe da je takvo angažovanje VS u cilju podizanja Vučićevog samopouzdanja samo simbolično, „jer njemu VS, ali ni prava policija nisu oslonac“.

„Zato je Vučić i posegao za paravojnim formacijama, kriminalcima, privatnim agencijama i zato se oslanja na Milorada Dodika, kao što se i Dodik oslanja na Vučića. Međutim, kao što je Dodiku sigurnija podrška koja dolazi od Zmaja od Šipova, tako je i Vučiću sigurnija podrška koja dolazi od Sime Spasića“, komentariše Ponoš.

Zmaj od Šipova stekao je popularnost u Srbiji kao učesnik rijaliti programa, a čije se izjave i ponašanje često izvrgavaju karikaturalnom omalovažavanju, dok je Simo Spasić, zvanično predsednik Udruženja porodica kidnapovanih, ubijenih i nestalih s Kosova, postao poznat kao čovek koji luta beogradskim ulicama s megafonom u ruci tražeći Vučićeve protivnike i glasno ih vređa ponavljajući neprestano iste fraze.

Govoreći o „digitalnoj armiji“, Ponoš kaže da je tu frazu Vučić iskoristio jer on često, kada govori u javnosti, iznosi mišljenje svog poslednjeg sagovornika.

„Vučić je izjavu o digitalnoj armiji dao nakon što je učestvovao u radu proširenog Kolegijuma načelnika Generalštaba VS na kojoj je čuo tu frazu, a koja se u vojnoj terminologiji koristi godinama unazad, ali Vučić ne zna šta to znači. Krajnje pojednostavljeno to znači da se borbeni sistemi posredstvom informacionih sistema uvezuju sa veštačkom inteligencijom i centrima za odlučivanje, što znači da je skraćeno vreme protoka informacija od senzora do oružja koje treba da ispali projektil, i da je skraćeno vreme za uočavanje rezultata dejstva tog oružja. Taj izraz je fascinirao Vučića, pa ga je on iskoristio da ispadne pametan“, ocenjuje Ponoš.

‘Zveckanje ratom za potrebe unutrašnje politike’

Na pitanje da li bi zbog naoružavanja VS-a zemlje u regionu trebalo da budu zabrinute, Ponoš ističe da je „svima dosta rata“.

„U našem regionu, neki bi rekli, rat nije završen, ali je zabranjen. Ipak se ne radi o tome da li neko ima vojni potencijal da ugrozi druge zemlje, nego da li postoji politička volja i spremnost i da li postoji spremnost u narodu. Ne vidim takvo raspoloženje u nacijama koje su pripadale bivšoj Jugoslaviji. Svima je dosta rata, a ne postoji ni politička volja, već postoji samo spremnost da se time zvecka za potrebe unutrašnje politike“, zaključuje Ponoš.

Uz podsećanje da su svi susedi Srbije, osim Bosne i Hercegovine, članovi NATO-a, Aleksandar Radić ističe da tim zemljama to garantuje bezbednost i da je poređenje vojnih resursa NATO-a i Srbije „irelevantno“.

„Istovremeno, Srbija dosta sredstava kupuje iz zemalja NATO-a, što onemogućava primenu tih sredstava protiv bilo koje članice NATO-a. Takav je slučaj i sa nabavkom francuskih aviona ‘Rafale’, koje je Srbija naručila, ali koji će biti osiromašen u pogledu svojih mogućnosti, jer Srbija nije deo kluba i ne može da dobije deo opreme za taj avion, koja je relevantna za NATO. To dovodi do tačke kada se ozbiljno preispituje ko je Srbiji potencijalni protivnik, ako je ona u NATO okruženju.

Mislim da se u Srbiji vodi hibridni rat protiv domaćeg javnog mnjenja. Nama je nabavka naoružanja deo mehanizma propagande, jer sve što čujemo služi uveravanju nacije da ova država radi pravu stvar, jer jača vojsku. Pravi motivi su drugačiji, a to su stvaranje političkih konekcija i podrške u inostranstvu“, zaključuje Radić.