Naslijeđe ‘90-ih: Mladi u Srbiji žele istinu, ali strahuju od preispitivanja prošlosti

Mladi u Srbiji nose izvestan teret devedesetih godina prošlog veka, iako nisu bili rođeni u vreme sukoba na prostoru bivše Jugoslavije. Njihovo znanje o tom periodu značajno više je zasnovano na interpretacijama istorije kojima su izloženi kod kuće i u javnom diskursu, nego na onome što su u školi učili o tome. Pokazalo je to istraživanje „Percepcija devedesetih kod mladih u Srbiji“ koje je sprovedeno u saradnji inicijative „Muzej devedesetih”, Instituta za filozofiju i društvenu teoriju (IFDT) i Instituta za savremenu istoriju.

Naše sagovornice, koje su učestvovale u organizaciji istraživanja, ističu da mladi u Srbiji zbog toga svoje znanje o toj dekadi ratova, zločina i neimaštine procenjuju vrlo slabim i da žele da preispituju postupke članova svoje etničke grupe tokom devedesetih, ali da je s druge strane u srpskoj javnosti stvorena takva klima da bi takvo preispitivanje moglo da se tumači kao pokušaj da se našteti sopstvenoj nacionalnoj grupi.

Ana Radaković, istoričarka iz Instituta za savremenu istoriju i istraživačica Inicijative „Muzej devedesetih“ ističe da su odgovori mladih u istraživanju pokazali da oni osećaju da su devedesete kritičan, problematičan i težak period, ali da zbog manjka znanja o njima ne znaju šta to zapravo podrazumeva i osećaju da bi oni tim povodom trebalo nešto da urade, ali da ne znaju šta bi to moglo da bude.

„Njihova reakcija na devedesete proteže se od kolektivne odgovornosti do odbrane od kolektivne odgovornosti. Nisu zabeleženi momenti etničke netrpeljivosti na ličnom nivou, ali ih ipak povezuje to što imaju veoma razvijenu nacionalnu pripadnost, i ‘mi’ se često provlači u njihovim odgovorima, mada osuđuju ekstremne oblike nacionalizma, a privrženost Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC) je izuzetna“, kaže Radaković.

Dodaje da trouglu odgovornosti političari – SPC – narod, mladi svu odgovornost za događanja devedesetih se pripisuju političarima, dok je SPC predstavljena kao „zloupotrebljena“, dok su reakcije naroda različito ocenjivane.

Doživljaj da su ‘90-te i dalje žive

Marija Branković, naučna saradnica IFDT i vanredna profesorka na Fakultetu za medije i komunikacije kaže da mladi imaju doživljaj da su devedesete i dalje „žive“, i da taj kontinuitet opažaju i u smislu konkretnih ličnosti koje su i dalje na javnoj sceni, ali pre svega kroz vrednosti, odnosno iste probleme koje doživljavamo u današnjem društvu: podele, sukobe, korupciju i urušavanje vrednosti.

„Vezanost za etničku grupu i religiju, koja je označena i nagrižena nasleđem sukoba, rata i zločina, predstavlja psihološki izazov za pojedince, koliko i za grupu. Ovo postaje naročit problem kada u javnom prostoru našeg društva nema prilike ni podsticaja za preispitivanje i svojevrsno preoblikovanje ovih identiteta“, kaže Branković.

Kada je u pitanju kolektivna odgovornost za dešavanja u devedesetima, Branković ističe da su učesnici istraživanja pokazali da osećaju neku vrstu „opterećenosti“ zbog dešavanja iz prošlosti, pa čak i direktan osećaj odgovornosti.

Ukazuje da su mladi u Srbiji socijalizovani u društvu sa zamrznutim konfliktom i da se to prepoznaje u nekim njihovim uverenjima.

„Pre svega mislim na vrlo duboku privrženost etničkoj i, još više, religijskoj grupi. Mladi se iskreno i vrlo jasno protive sukobima, nasilju i ekstremnim izrazima tih vezanosti, ali istovremeno tradicionalni identiteti za njih predstavljaju nešto što se podrazumeva i teško je dostupno kritičkom preispitivanju. Takođe, pronalazimo elemente izražene samoviktimizacije, to jest doživljaja da je naš narod nepravedno loše prolazio kroz istoriju i da žrtve našeg naroda nisu dovoljno prepoznate. Najzad, postoji uverenje koje je relativno široko prihvaćeno, da je preispitivanje prošlosti i otvaranje teških tema nelojalno prema vlastitoj grupi“, kaže Branković.

Dodaje da se neki se tim osećajem nose tako što pokušavaju da se distanciraju od teme, a neki tako što tragaju za informacijama.

„Međutim, mladi su nam saopštavali da su, koliko god se informisali i pokušavali da dođu do istine o događajima devedesetih, bili suočeni sa nejasnoćama, pristrasnostima, čak i konfuzijom. Ovo ih uglavnom vodi zaključku da nije ni moguće doći do nekog razjašnjenja i razrešenja – da će uvek biti dve strane u svakoj priči. Većinom veruju da njihove generacije ne treba da snose tu vrstu odgovornosti“, kaže Branković.

Totalno neznanje

To potvrđuje i Ana Radaković, koja ističe da su mladi procenili da, kada su u pitanju devedesete, najmanje znaju o ratovima iz tog perioda.

„Smatraju da o tome bukvalno ne znaju ništa. Istovremeno je većinski kod njih vrlo dominantna pripadnost sopstvenoj etničkoh grupi. Tu se javlja borba: s jedne strane zločin je za njih nešto strašno i smatraju da bi odgovorni trebalo da budu kažnjeni, ali s druge strane imaju osećaj da se, ukoliko propituju dela članova svoje nacionalne grupe, pridružuju demonizaciji svoje nacionalne grupe. Mnogi su naveli da osećaju da su Srbija i srpski narod okarakterisani kao veći zločinci nego drugi narodi. Zato bi oni možda i propitivali dela svojih sunarodnika, ali ne žele da time naštete svojoj naciji“, kaže Radaković.

Dodaje da to mlade „najviše boli“ i da bi im u određenoj meri najviše odgovaralo da se o tim stvarima ne priča.

„To je njihova borba između kolektivne odgovornosti i želje da se zaštiti njihov kolektivitet. Njima je jasno da nemaju ličnu odgovornost i krivicu, ali da im se nameće krivica“, kaže Radaković.

Ukazuje i na svojevrstan paradoks: da mladi znaju vrlo malo o devedesetima uprkos tome što je taj period detaljno obrađen u školskim udžbenicima.

„Zvanično, prema nastavnim planovima i programima u Srbiji, učenje o devedesetim je veoma uključeno i u osnovnim i srednjim školama. Međutim, druga istraživanja su pokazala da se nastavnici suočavaju sa dva velika problema, od kojih je prvi taj da oni sami nisu izučavali devedesete, već su možda bili svedoci dešavanja, ali na studijama nisu učili o tome, pa nemaju dovoljno istoriografskog materijala s kojim bi izašli pred učenike. Drugi problem je pritisak javnosti i porodičnih priča, i to u društvu koje se vrlo nonšalantno odnosi prema prosveti, pa je mnogo nastavnika navelo da strahuje od reakcije roditelja na ono što njihova deca uče na časovima istorije“, objašnjava Radaković.

Škola kao izvor na posljednjem mjestu

Marija Branković naglašava da su mladi u istraživanju naveli upravo roditelje i starije rođake kao primarni izvor informacija o devedesetim, „dok je škola na poslednjem mestu“.

„U školi praktično nisu pričali o devedesetim ili su ih samo pominjali u specifičnom kontekstu, nа primer o osiromašenom uranijumu (kao posledici NATO bombardovanja Srbije, op. a.) na časovima biologije. Mladi su svesni da su roditelji pristrasni kao izvori informacija, pa neki od njih pokušavaju na svoju ruku da se dodatno informišu, uglavnom putem izvora na internetu. Rezultat je taj da o dekadi imaju puno nejasnoća i uviđaju postojanje neusaglašenih i suprotstavljenih verzija istorije“, ukazuje Branković.

Naše sagovornice saglasne su u tome da i pored izrazitih problema u shvatanju devedesetih, a zbog manjka znanja o njima, mladi u Srbiji nisu raspoloženi da učestvuju u nekim eventualnim sukobima u budućnosti.

„Naprotiv, oni spontano naglašavaju pozitivna lična iskustva sa pripadnicima susednih naroda, uprkos tome što su svesni nekih podela na društvenom nivou. Moglo bi se reći da su za njih podele i netrpeljivosti više apstraktne nego doživljene kao lična netrpeljivost. Neposredno iskustvo ih uči drugačije“, ukazuje Branković.

Ona naglašava da postoji jasan prostor da se sa mladima razgovara o devedesetima.

„Тreba im dozvoliti da naprave otklon od loših dela u prošlosti, a da nemaju osećaj da time izdaju svoju grupu i identitet koji vrednuju. Jedino to bi bila dobra prevencija budućih sukoba i ratova u regionu“, zaključuje Branković.

Ana Radaković ocenjuje da mladi u Srbiji „nemaju ratnički narativ u sebi“ i da na osnovu njihovih odgovora smatra da ne bi bili spremni da „napuste svoj konformizam i mirnodopski život zarad nekakvog sukoba“.

„Oni imaju osećaj da svi nacionalni interesi nisu ispunjeni, ali mnogo njih ne veruje da bi potencijalni sukob mogao da dovede do nečeg boljeg. Oni su spremni da idu dalje i da se bore za stvari u koje nisu fokusirane na etničke principe“, zaključuje Radaković.