Udžbenici u Srbiji među najskupljima u regiji, kvalitet se nije poboljšao

Počela je nova školska godina. Pitanje finansija i pripreme dece za adekvatan polazak u školu je ono što najviše uznemirava roditelje. Garderoba, užina, školski pribor, lektira i izleti iziskuju izdvajanje pozamašne sume. Svakako stavka koja je najskuplja i nezaobilazna su udžbenici, čija cena mnoge porodice uvodi u zaduženja. Opterećenje na kućnom budžetu posebno osećaju porodice s više dece.

Pored visokih cena udžbenika, roditelji bivaju dodatno zbunjeni načinom na koji se oni biraju i predstavljaju kao obavezujući. Polje na kojem posluju mnogobrojni domaći i inostrani izdavači deluje uređeno, ali neretko svedočimo njihovim međusobnim konfrontacijama. Sve to unosi dodatnu konfuziju u javni prostor, naročito ako se čuje da bi oni mogli biti besplatni, a nisu. Svedoci smo rasprava o ovim temama na socijalnim mrežama, kao i deljenje primera iz udžbenika koji deluju neprimereno za uzrast kojem su namenjeni. Sve to izaziva negodovanje i poziva na zapitanost.

Najskuplji udžbenici u Evropi

Aleksandar Kavčić, univerzitetski profesor i osnivač fondacije Alek Kavčić koja se pored mnogobrojnih aktivnosti zalaže i za besplatne udžbenike, kaže da liberalizacija tržišta nije doprinela razvoju obrazovanja, iako je to bio jedan od osnovnih ciljeva. “Oslobađanje tržišta, između ostalog, trebalo je da omogući i konkurentnost cena, pa samim tim i niže cene udžbenika. Međutim, može se zaključiti da je rezultat upravo suprotan. Sudeći po komentarima prosvetnih radnika, kvalitet udžbenika na tržištu se nije poboljšao, dok se sa sigurnošću može konstatovati da imamo udžbenike koji su među najskupljima u regionu, pa čak skuplji i od nekih u Evropi.”

Da su udžbenici skupi i nedostupni mnogim učenicima smatra i profesorka srpskog jezika i književnosti Aleksandra Mihajlović.

“Udžbenik nije markirana haljina, cipele, patike. Ne treba im menjati ni dezene, s obzirom na sezonu. U svakoj školi treba odmah na početku organizovati berzu ili razmenu udžbenika. Tako bi se uštedelo, ne samo u novcu, već bi se štedela i hartija. I više bi koristila sveske u nastavi, na svim uzrastima. Da se ne piše u knjigama, već u sveskama. To povećava i kreativnost.“

Profesorka je dodala i nekoliko pojedinosti o načinu na koji se udžbenici biraju od strane prosvetnih radnika i predlažu kao nastavno sredstvo. ”

Kada neka izdavačka kuća objavi nov udžbenik, mi dobijemo poziv da pogledamo predstavljanje. Treba napomenuti, da kada se udžbenik napiše pozivaju se recenzenti i evaulatori da pažljivo sve iščitaju i daju primedbe i sugestije. Čitav tim je na tome angažovan, veoma stručnih i posvećenih ljudi. Naravno, sada dolazi na red razmatranje da li takvih udžbenika ima previše, sve sa izdavačkim kućama koje ih forsiraju. Naravno da ima, uprkos stavu da se na njima ozbiljno radi. Postavlja se pitanje – otkuda toliki izdavači udžbenika? Šta je tu važnije: kvalitet ili profit? Sa druge strane, pojava tolikih izdavača je, neosporno, poboljšala kvalitet, unela nove metode, mogućnost za više informacija, sagledavanja više uglova.“

Zanemarena svrha udžbenika

Najveće nedoumice imaju roditelji. Svoja razmišljanja iznela je Stela Subotički Mihailović, majka četvoro dece koja su deo obrazovnog sistema počev od osnovne do visoke škole.

“Strani izdavači su pristuni već dvadeset godina na našem tržištu i skroz su potisnuli nekada neprikosnoveni Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Razumem da je u pitanju tržišna ekonomija, ali isto tako je upitan kvalitet tih udžbenika: ko su pisci, ko odobrava tekstove i slično. Na udžbencima Zavoda radili su renomirani profesori. Današnje knjige više liče na slikovnice, papir je težak i zbog toga su i same knjige preteške za mlađe uzraste, a u njima nema mnogo toga čim moraju da se dokupljuju različiti pomoćni materijali: radni listovi i radne sveske opet privatnih izdavača.“

Iz ugla prosvetnih radnika, situaciju je opisala profesorka Aleksandra Mihajlović koja je apelovala na promenu odnosa prema udžbeniku.

“U praksi nastavnik proverava kvalitet. To nije loše, ali suštinski jeste. Udžbenik je već izabran i ukoliko ima ‘šupljine’ na predavačevoj virtuoznosti – znanju i iskustvu, jeste da sve dopuni. A šta će mladi nastavnik bez dovoljno stečenog umeća? On neće moći dovoljno valjano da se snađe, premda i uvidi sve što bi trebalo nadomestiti. Pojedini udžbenici imaju previše boja i crteža. S tim prevelikim spektrom boja i uokviravanja odvlače pažnju, smanjuju koncentraciju i usresređenost na zadatke. O tome bi bilo dobro da porazmisle izdavači. I, definitivno, menjala bih odnos prema udžbeniku. On ne služi – on je služba, on ne koristi, on je koristan.“

Udžbenici moraju da imaju rešenje Ministarstva prosvete za upotrebu u nastavi, što znači da su napisani prema propisanom planu i programu. Šta to konkretno znači u praksi razjasnio je Aleksandar Kavčić.

“Uzmite na primer Čitanku za 3. razred osnovne škole. Planom i programom za srpski jezik za 3. razred određeno je koji književni tekstovi moraju biti obrađeni u nastavi. Dakle, čitanke svih izdavača moraju sadržati te konkretne tekstove. Ono po čemu se među sobom razlikuju je aparatura, pitanja, zadaci, grafika i sl. Ipak, iako nastavnici biraju udžbenike, trebalo bi da imaju u vidu da ih roditelj plaća i da ako postoji jeftiniji udžbenik koji ima rešenje ministarstva za upotrebu treba da ga odaberu i olakšaju roditeljima. Takođe, s obzirom da roditelj plaća udžbenike, ima pravo da traži objašnjenje zašto je odabran najskuplji na tržištu, i nije u obavezi to da plati, već ima pravo da obezbedi detetu udžbenik koji može da priušti, tj. jeftiniji ili besplatan.“

Znaju li roditelji svoja prava?

Nedovoljan broj roditelja poznaje svoja prava kada je u pitanju obrazovanje dece, stoga se osete beznadežno u situaciji kada bi njihov glas mogao nešto da promeni. O tome je govorila Stela Subotički Mihailović koja je članica Saveta roditelja i Školskog odbora.

“Roditelji gledaju na Savet roditelja kao na kaznu, na mesto gde se samo ‘diže ruka’ i izbegavaju diskusije da ne bi naškodili svom detetu. Ovo nije zdravo razmišljanje, ali jeste često. I Ministarstvo je smanjilo do minimuma uticaj roditelja u odlučivanju, a nekada u školama svesno predstave da Savet nema uticaj i onda su roditelji shvatili da je njihov glas zanemarljiv. U Školskom odboru roditelji imaju svoja tri predstavnika, ali kako ostatak čine predstavnici lokalne samouprave i škole teško je da ‘proguraju’ svoje zahteve.“

Nekada su škole kao vaspitno-obrazovne institucije i prosvetni radnici bili autoritet čije se odluke nisu dovodile u pitanje, ali danas situacija je drugačija. Subotički Mihailović dodaje da nikome ne odgovara da su roditelji ti koji donose odluke.

“Ni izdavačima, a samim tim ni državi ne odgovara da se prodaju jeftini udžbenici pošto je to tržište jedno od najprofitabilnijih u Srbiji. Morate kupiti knjige pa morate, ako želite da školujete decu. Ostaje nam da se nadamo da će nastavnici napraviti dobar izbor.“

Prethodnih nekoliko godina dosta se diskutovalo o besplatnim elektronskim udžbenicima za koje se zalaže Fondacija Alek Kavčić, ali se čini da postoje otpori kada je reč o implementiranju ove ideje.

“Jedino logično objašnjenje je upravo u tom procesu izbora udžbenika, koji sa jedne strane zapravo nije dovoljno transparentan, a sa druge strane onemogućava nastavniku kao pojedincu da taj izbor izvrši za svoje đake. Imamo apsurdnu situaciju, gde se nastavnici žale da to pravo izbora udžbenika žele da zadrže za sebe, a sa druge strane dobar procenat nastavnika, ne želeći da se sukobljava sa svojim kolegama ide linijom manjeg otpora i zapravo to pravo aktivno ne koristi. Takva organizacija izbora udžbenika, logično se nameće, otvara vrata lobiranju, pa ako baš želite i potencijalnom koruptivnom delovanju. Kako nam je rečeno, pritisci dolaze sa raznih strana, nastavnicima koji žele da pomognu roditeljima i đacima i da im uštede novac oko opremanja za školu, izgleda sve je teže da to i realizuju.“, kazao je Aleksandar Kavčić.

Elektronski udžbenici kao povoljna alternativa

Kao predavač koji je niz godina u nastavi, a ujedno je i sama autorka više knjiga Aleksandra Mihajlović je iznela mišljenje o elektronskim udžbenicima.

“Za neke predmete elektronski udžbenici su, zasigurno, sjajno rešenje. Nemam ništa protiv da se tako čitaju i lektire, jer se često ne mogu dobiti u bibliotekama. Ipak bilo bi dobro da povremeno i knjigu drže u ruci, da je ne listaju kao da prelaze po ekranima svoga mobilnog telefona. Ali da, to bi rešilo mnogo problema, pojeftinilo bi udžbenike. Alek Kavčić to pokušava. Znam i svoje kolege – učitelje koji ga zdušno podržavaju, ali ne nalaze odobravanje.“

Postojanje elektronskih udžbenika pored finansijskih olakšica roditeljima otvara i pitanje vremena koje deca ionako provode ispred ekrana, počev od najranije dobi. Sa druge strane postoje roditelji koji ne mogu da priušte deci računar, odnosno tablet. Loša materijalna situacija dobrog dela roditelja van centralnih opština srpske prestonice je ključna. Koje su prednosti i mane uvođenja elektronskih udžbenika analizirala je Stela Subotički Mihailović koja sa pozicije roditelja dece u školskom sistemu može adekvatno da isprati celokupan proces.

“Mislim da bi elektroniski udžbenici bili dobri u smislu da se zadaci za vežbanje nalaze na njima i da deca mogu proveriti znanje na elektronskim testovima. Ili na primer elektronski atlas sveta ili istorijski atlas uz interesantne lekcije. Važnije je da se nastava u učionicama prilagodi današnjoj deci i bude više ‘pametna’. Tu bi trebalo ulagati u tehnike i tehnologije. Moram sa žalošću da napomenem da u jednoj državnoj srednjoj školi koja se predstavlja za najmoderniju u Srbiji u svojoj oblasti, nastavnici pišu po zelenim tablama i kredom. Isto tako nemaju organizovanu modernu praktičnu nastavu i vežbe, a 21. vek je uveliko. Znači modernizaciju u školstvu moraju da prate svi: predavači, đaci i izdavači, a najviše oni koji su krov – Ministarstvo obrazovanja.“

Problem digitalizacije predstavlja i manjak pažnje, smatra Kavčić koji veruje da je to uzrok velikog procenta funkcionalno nepismenih.

“Funkcionalno nepismen čovek zna da čita, ali ne čita sa razumevanjem, pa kada ga posle deset minuta pitate šta je pročitao, često ne zna da prepriča pročitano ili prenosi pogrešne informacije iz teksta. To je veliki problem savremenog društva i mi se trudimo da u našim udžbenicima pre svega naučimo đake da postanu funkcionalno pismeni. Samo tako mogu da steknu trajno znanje koje će im pomoći da se lakše snađu u savremenom društvu.“