Potraga za strasti u apsurdu u kojem živimo

Jedna od najpoznatijih i najvoljenijih glumica na ovim prostorima, Olga Odanović dobila je nagradu na upravo završenom festivalu “Teatar na raskršću” u Nišu, koji je teatarski festival balkanskog prostora, za ulogu Gospođe Smit u predstavi Ćelava pevačica u režiji Jagoša Markovića i produkciji Centra za kulturu Tivat. Ovog leta je Olga Odanović na Sarajevo Film Festivalu dobila nagradu Srce Sarajeva za ulogu u televizijskoj seriji Radio Mileva. U intervjuu koji je pred vama govorimo o saradnji i prijateljstvu sa Jagošem Markovićem i tragu koji je ostavio iza sebe, o Sarajevu, apsurdu o kom je Jonesko pisao a koji živimo, o svetu u kojem smo, a koji tako često zaboravi na mogućnost zanosa…

• Na okruglom stolu nakon predstave rekli ste da ste bili Jagoševa glumica, kao i da je sam Jagoš Marković bio opera. Na koji način su Vam obe te stvari važne?

– Jagoš je bio muzička partitura. Nisam videla toliko strasti, posvećenosti u poslu, a to je imao i u životu. Tako se strastveno ponašao u životu, sa istom merom strasti je gledao i na život i na posao. Kada je čovek tako sazdan,takva mu je partitura, on naravno i u poslu uvek pronalazi ono nešto iz sebe, ono što je njega interesovalo u tom trenutku. On je, vrlo retko pristajao da mu upravici daju tekst, mislim radio je on i tako, ali je uvekvoleo da sam predloži. Vrlo cenim kod Jagoša mog, to sam cenila kod igora Vuka Torbice, prosto su birali ono što ih istinski u tom trenutku zanima. Smataro je da ima nešto da kaže i nama sa kojim radi i publici. Istinski sam mu zahvalna na tome. meni je jedino takav način postojan, na drugi način ne umem da radim i prosto je mene jagoš i naučio tako. Onda kada sam radila sa drugim rediteljima, znate pozorišne procese, dugo se priča o tome šta se radi, a ja ne mogu u toj gomili eksplikacija da “uhvatim” šta mi hoćemo. I onda uvek pitam: koju bi mi priču pričali ovom predstavom, recite mi u jednoj rečenici? Oni mi kažu i to je jako značajno. Na okruglom stolu nakon predstave Sašo Ognenovski kritičar i prevodilac iz Makedonije je odlično govorio da je ovo što mi igramo nadrealizam i slažem se sa tim. Jagoš je umeo da složeno pojednostavi. On je, recimo, kada čitamo Acu Popovića, koji je, po meni, srpski Jonesko, umeo je da velike teme pojednostave da priča bude jasna da publika vidi šta hoćemo da kažemo. Ne volim kada neko izaše sa predstave i kaže da je predstava začudna. Ne volim taj komentar, imam utisak da osoba nije razumela predstavu. Hoću da kažem da začudnost sama po sebi nije dovoljna, morate da znate šta gledate, koju priču pričamo, koju poruku ostavljamo…

• Ćelava pevačica je kako stoji u podnaslovu antidrama, ova koju je režirao Jagoš Marković prevedena je kako stoji u programskoj knjižici na bokeljski dijalekt, posveta je Boki Kotorskoj, opet snažno postavlja Joneskovo pitanje: kome to odgovara da produžuje ovu zabunu?

– Izgleda svima, izgleda da vremenu u kome živimo to odgovara. Hiljadu sam puta rekla da nikako ne mogu da pristanem na ovo vreme, ne želim da mu se prilagođavam, hoću da živim u svojim sećanjima. Hvala bogu da imam čega da se sećam. Mladi svet danas zna samo za ovo vreme. Tužna sam i nesrećna što omladina ne može ovo vreme da poredi sa nečim drugim, nemaju to iskustvo.

• Mladi ljudi danas umeju da kažu da im nedostaje Jugoslavija u kojoj nisu ni živeli.

– Kada smo radili film Leto kada sam naučila da letim, a centralna tema filma jeste raspad Jugoslavije, raskid veza rodbinskih, prijateljskih, usled rata, a to je dečiji film, gledan iz ugla glavne junakinje devojčice osetili smo to. Film je omiljen, imao je veliku gledanost, a to nam govori mnogo. Danas, ljudi se stide da pokažu emociju, zatvoreni su, na žalost je tehnologija učinila svoje… Ne želim da budem pesimista, ali mi se čini da danas nema puno ljubavi. Ne mislim samo na ljubav između muškarca i žene nego generalno, nema zanosa istinskog, koji je lišen koristoljublja. U tom smislu mi je žao što mlad svet živi ovo vreme. Ovom vremenu odgovara Joneskovska zabuna, vrtlog u kojem smo i iz kog ne umemo da se otrgnemo. Kao i ovi ljudi kod Joneska koji ne mogu da izađu iz matrice u kojoj su, da li je to vreme koje su proveli dugo zajedno na taj način koji je bio, očigledno pogrešan, nekomunikativan, otuđen, užasna usamljenost je u tim odnosima kod Joneska, puno patologije, a sve je to u savremenim odnosima prepoznatljivo.

• Dobili ste nagradu na Sarajevo film festivalu za ulogu Mileve u televizijskoj seriji Radio Mileva.

– Bila sam puno puta u Sarajevu, ali sam prvi put bila na festivalu. Pamtim vreme stare Jugoslavije, kada kažem Sarajevo, meni je toplo srce, tako je bilo i sada na festivalu. Sve je izuzetno dobro organizovano, videla sam kolege koje baš dugo nisam videla i obradovali su me ti susreti. Sarajevo i Film festival je mesto susreta. Dugo sam razmišljala zašto nagrada nosi naziv Srce Sarajeva? A stvarno, Sarajevo jeste život, a srce nam daje život, otkucaji srca nam daju život. Zato je pravi naziv za nagradu srce Sarajeva. Taj grad ima zaista specifičan šmek, ima dušu, ima nešto što nemaju drugi gradovi. Stvarno nemaju.

• Pre svega ste pozorišna glumica, a i zvezda ste TV serija. Evo, ovde u Nišu nakon razgovora posle predstave zaista su svi došli da se pozdrave, da Vas pitaju za savet… Kako poredite ta dva isustva?

– Pozorišna sam glumica, dvadeset godina svoje karijere nisam snimala. Tek posle dvadeset godina sam počela da snimam prvo Selo gori a baba se češlja, seriju Vojna akademija, filmove sam snimala zatim… To jeste neko drugo iskustvo, iskustvo pred kamerom. Opet, što se tiče glume, sredstava koje koristim, su ista kao u teatru. Jeste, igrate svedenije pred kamerom, u pozorištu je to drugačije, mada i u pozorištu morate biti svedeni, ne smete da preterate. Umela sam da preteram u teatru, a Jagoš je isto voleo da preteruje, pa smo radeći zajedno uživali u tome. U jednom trenutku smo shvatili da treba da nađemo meru ( smeh). Verujte, četiri godine snimamo Radio Milevu, to uopšte nije lako, to je jako žestok tempo, morate da budete koncentrisani… nije lako. Opet, ja sam glumu upisala zbog pozorišta.

• Savet mladom glumcu.

– Moraju da budu strpljivi. Mnogo strpljenja, vere u sebe, da stiču samopouzdanje koje je uvek kada si mlad na klimavim nogama, ali vremenom se to menja i stojite čvrsto sa obe noge na zemlji.

• Planovi u bliskoj budućnosti?

– Snimamo Radio Milevu, a što se tiče pozorišta otkako je Jagoš otišao, malo mi se igasila radost za igranje u teatru. On mi je bio radost. On je toliko verovao u glumca da vas ubedi da uradite nešto što ne verujete da moćete i vi to uradite. Bio je vilenjak.