‘Pričom o Subi’ oživljena legenda o velikom muzičkom producentu
Vladimir Bajić priča o svom filmu, biografiji i posveti Mitru Subotiću Subi, muzičaru, kompozitoru i producentu, jednom od najvećih autora koji je stvarao i producirao muziku u Jugoslaviji i svijetu.
Povod za razgovor sa Vladimirom Bajićem je dokumentarni film Priča o Subi nastao u produkciji Radio televizije Vojvodine. Film je svojevrsna biografija i posveta Mitru Subotiću Subi, muzičaru, kompozitoru, muzičkom producentu, Novosađaninu, jednom od najvećih autora koji je stvarao i producirao muziku u, kako kaže Vladimir Bajić, najvećoj od svih Jugoslavija, a izuzetno je značajan u evropskom i svetskom kontekstu.
Autor filma Priča o Subi, Vladimir Bajić je po zanimanju profesor istorije, a zaposlen je kao urednik sa posebnim autorskim doprinosima u Televiziji Vojvodine, gde radi kao novinar, autor, kompozitor, urednik i scenarista dokumentarno-obrazovnih i kulturno-umetničkih programskih sadržaja. Reditelj filma je Andrej Milinović, a montažu tona i slike potpisuje Zoran Nikolić.
„Veća svestranost od onih koje znamo, jer se bavio i pisanjem o muzici, proučavao istoriju muzike, filozofiju, muziku plemena raznih delova sveta, interesovao se i za religije“, kaže Vladimir Bajić o Subi. „I nije se bavio samo klasičnom, džez, elektronskom ili eksperimentalnom muzikom, bio je i producent EKV-u na albumu ‘Par godina za nas’, sarađivao je sa Haustorom, La Stradom, Heroinom, Lunom Slobodana Tišme i cele te fenomenalne novosadske ekipe, učestvovao je u stvaranju mnogih značajnih muzičkih zapisa u poslednjim godinama najveće Jugoslavije, napravio je ozbiljnu karijeru u Brazilu… To je sve ono prvo što nam pada na pamet u vezi sa Subom, a tu je još toliko toga“.
- Inicijativa za snimanje filma o Mitru Subotiću Subi došla je od Fondacije ‘Novi Sad evropska prestonica kulture’, tačnije od direktora Fondacije, Nemanje Milenkovića.
– Jeste, Nemanjin je bio predlog i inicijativa, a meni se ta ideja svidela pa smo napravili sastanak sa Jožefom Klemom, tada direktorom Radio televizije Vojvodine, i glavnim urednikom televizije Nenadom Ćaćićem i krenuli odmah da radimo. Dobio sam kontakt Subine majke Ruže, zatim je mene istoričar umetnosti Vladimir Mitrović iz Muzeja savremene umetnosti Vojvodine spojio sa čuvenim strip crtačem i najboljim Subinim prijateljem Zoranom Janjetovim, a do advokata Dragana Gojkovića (svojevremeno je Gojković bio muzički urednik Radio Novog Sada, prim. aut.) došao sam slučajno. Naime, mama jednog mog prijatelja je spremala njegovu advokatsku kancelariju i tako sam dobio Draganov broj. Firčija znam lično. Onda je klupko počelo samo da se odmotava sve brže. Ali da, bila je to inicijativa Fondacije, a RTV realizacija i višestrana sreća što se ovaj film desio. Svaki dan ovaj dokumentarac je sve življi, što kod dokumentarnih filmova nije uvek slučaj. Subu smo „oživeli“, opet obilazi planetu i tek sad Novosađani osvešćuju šta je sve on uradio i ponovo ga slušaju, a neke mlađe generacije i to čine po prvi put. Ispalo je lepo, veliko, važno i to u godini kada je tačno četvrt veka kako je Mitar Subotić stradao u požaru u Brazilu.
Nastavite čitati
list of 4 itemsRosatom tvrdi da će nuklearna platforma BRICS-a služiti za miroljubive svrhe
Države koje su prekinule diplomatske veze s Izraelom
Brazilska časna sestra dobila UN-ovu nagradu za pomoć izbjeglicama
- Ono što imam kao asocijaciju na Subu, a znam samo legendu o njemu i znam njegovu muziku, jeste da je bio čovek jakog ozračja, velike kreativnosti koja u ogromnim talasima ide ispred vremena i sveta, doživljavam ga kao čoveka koji svetli. Posle filma na kom ste radili, posle istraživanja koje ste prošli kako Vi doživljavate Mitra Subotića Subu?
– Tako kako si ga opisala: on je vulkan mnogo veće temperature. Janja (Zoran Janjetov prim. aut.) opisao ga je u filmu, kao vulkan kreativnosti. Veća svestranost od onih koje znamo, on se bavio i pisanjem o muzici, proučavao istoriju muzike, filozofiju, muziku plemena raznih delova sveta, interesovao se i za religije… i sa te strane se izražavao, kroz pisanje, a paralelno je istraživao i muzičku produkciju, a posebno one njene nemoguće parametre. I nije se bavio samo klasičnom, džez, elektronskom ili eksperimentalnom muzikom, bio je i producent EKV-u na albumu ‘Par godina za nas’ sarađivao je sa Haustorom, La Stradom, Heroinom, Lunom Slobodana Tišme i cele te fenomenalne novosadske ekipe, učestvovao je u stvaranju mnogih značajnih muzičkih zapisa u poslednjim godinama najveće Jugoslavije, napravio je ozbiljnu karijeru u Brazilu, to je sve ono prvo što nam pada na pamet u vezi sa Subom, a tu je još toliko toga. Velika je stvar što je dobio UNESCO-vu nagradu kada je komponovao uspavanke na osnovu muzike ovog dela sveta iz kog dolazi (za ambijentalnu instalaciju ‘The Dreambird, In The Mooncage’, snimljenu u Parizu 1988. godine, Mitar Subotić dobio je nagradu UNESCO fonda za promociju kulture; tu instalaciju radio je sa Goranom Vejvodom, prim. aut.). Ima i te muzike malo u filmu. Dakle, on se i time bavio, zatim angažovanom muzikom, ima muzike posvećene pticama, vizionar jednostavno.
Jedna lepeza – sedam je Suba u jednom Subi. Naš je najveći, a i u svetu je velik. Dok sam preslušavao radijske trake na kojima su razgovori sa njim i o njemu, to nije ušlo u film, muzikolog Milan Milojković koji je bio kod gost kod muzičke urednice Bebe Stepanović u emisiji, govori o tome da je Radio Novi Sad još šezdesetih imao emisije koje su se bavile eksperimentalnom muzikom. Onda deceniju i po ili dve kasnije Novi Sad dobija mladog Mitra Subotića koji u svojim ranim dvadesetim kreće sa prvim akcijama. Njegova majka kaže da je ogromna bila uloga Dragana Gojkovića koji je to prepoznao, bez toga ko zna šta bi bilo sa tim.
- Stalno zaboravljamo koliko je podrška važna, ponašamo se kao da su izuzetni pojedinci sve uradili sami od sebe, a uvek je nužno da to neko prepozna i podrži i o tome je važno govoriti.
– Kako da ne, evo i u našem poslu ako nemaš podršku urednika, producenata, ekipe sa kojima proizvodiš određene sadržaje, stvari odu drugačijim putem, pominjali smo koliko je bio važan radio, to je početak osamdesetih, a televizija, tada je bila jedna svemirska stanica na koju je retko ko mogao da sleti (smeh).
- Uvek je veliki izazov ispričati jedan bogat život u sat vremena. U tom moru izazova sa kojim ste se morali sresti sa svojim timom, šta je bilo najizazovnije?
– Za mene je pisanje scenarija bio izazov najlepši, najstresniji, najuzvišeniji, najmoćniji izazov, kada imaš tone i tone materijala od koga trebaš da napraviš jednu zlatnu polugu. Uvek je to proces i znaš da puno blaga mora da otpadne. U poslednje vreme forma celovečernjeg dokumentarnog filma je uglavnom od pedeset i nešto minuta, mada je mnogo toga je i u trajanju od 25 minuta. Meni je super što, kakav god dokumentarni sadržaj da radim, da li je to film ili igrano-dokumentarna serija, ne znam kako će na kraju da ispadne, suštine se držim, ali sa formom obavezno eksperimentišem.
- Volite neizvesnost u procesu?
– Da. Na primer, od 20 epizoda TV serijala Graditelji Novog Sada, rađenog u produkciji Televizije Vojvodine, nijedna epizoda nije ista. Iako to deluje da je sličan princip, ali uvek postoji neizvesnost i težina odgovornosti i prepreka dok se radi. Ali kad se napravi ta mala zlatna poluga onda ona sija za do uvek. Pre velikog posla, velike su pripreme, ali kada se dogodi premijera…
- Srce bude na mestu.
– Da, sreća i ispunjenost su tu. Mama Suba (Ruža Subotić, Subina majka, prim. aut.) mi je dala jedan disk sa tera i po materijala odnosno 1.500 giga muzike, fotografija, videa, pa sad samo preslušati koliko vremena treba, pa šta ti ostane u mozgu… kako ide kada kupuješ parfem pa mirišeš, već posle trećeg puta se pomešaju mirisi, a zamisli tek ovo. Paralelno ide i scenario, i arhiva i razgovori koji se događaju, dramaturgija… sad, ja se za to nisam školovao, profesor sam istorije, mada u stvari mislim da je već prevaziđeno strogo gledati šta je ko završio i čime se bavi. Vreme je odavno novo i čim pre završimo sa starim ono što je došlo biće nam korisnije, pa ćemo i mi biti korisniji, drugima i sebi.
- Nekadašnji novinar Radio Novog Sada, Karolj Kovač govori da je period kada Suba počinje da stvara, a to su osamdesete godine prošlog veka u Jugoslaviji, dakle period Novog talasa, da tada iz Novog Sada dolazi novi talas specijalnog tipa. Budući da se bavite i muzikom, kako biste definisali taj specijalni novosadski Novi talas?
– Tu su braća Vranešević koji su veliki, preveliki, žao mi je što nije urađen dokumentarac dok su Bata i Peđa bili živi, a do danas nema naznaka da će neko da se usudi ga uradi. Mi smo osamdesetih bili deca i mogli da se sretnemo sa muzikom Vraneševića koja je rađena za pozorište, televizijske, reklamne sadržaje ili sa nekim baš komercijalnim hitovima kao ‘Skakavac joj zaš'o u rukavac’ ili ‘Zašto me vređaš draga kad si život moj'… a u stvari ti ljudi su se bavili još sedamdesetih ozbiljnim eksperimentalnim stvarima, kada je Novi talas i počeo. No, desila se ploča Paket aranžman, koja je sve okrenula i onda je ona nekako prva asocijacija na Novi talas, ali je on zapravo prilično začet ispod radara vrlo eksperimentalno u Novom Sadu… i naravno tu su i fenomenalni Zagreb i Ljubljana sa svojim autorima tog vremena
- Suba se pojavljuje i kao producent najpoznatijeg albuma Ekatarine velike kako smo pomenuli, ali i drugih velikih jugoslovenskih grupa. No, ono što vidimo u filmu, vrlo živo i toplo, da su veze sa ljudima iz tog kruga u to vreme bile pripadanje istom plemenu, da tako kažem, jedna živa kreativna zajednica, bliski odnosi sa Milanom Mladenovićem, Marinom Perazić…
– Jeste, to je bila jedna lepa priča koja je krenula da se širi i nažalost su je ratovi završili. Bilo je veliko, moralo je da se desi, a da to nije prekinulo nešto tako veliko i strašno kao rat ko zna u kom pravcu bi otišlo. Bilo je fenomenalno svakim novim izdanjem. Mi sada više nemamo to, vreme je drugačije, da kažemo: E, ove godine su objavljeni ti i ti albumi ili bile su te i te premijere. I da se pitamo šta će biti sledeće. Nego dobijamo na kašičicu te neke singlove… i pozorišna produkcija je, znaš i sama, drugačija. E sad, svako vreme nosi svoje nevreme, ali nevreme se završi. Uglavnom ostane ono dobro ili ono što uspe da preživi.
- Mitar Subotić Suba i rad na ovom filmu najviše Vas je naučio o važnosti neodustajanja, što ste primetili nakon premijere?
– Ono što sam znao i ranije, a sada znam još više, je da ne smeš nikad da odustaneš, da moraš da slediš svoje snove, ideje, makar bile najluđe. Naučio me da treba mnogo raditi i da to ne može na loše da izađe.
- Kada se pogleda film, čovek ima utisak da je taj život sanjan.
– Jeste, ovo je divan san koji je od početka do kraja fenomenalan u svojoj celini i kad se spremaš da utoneš u njega, po rečima mnogih koji su pogledali film, i dok sanjanje traje i nakon buđenja, fenomenalan je osećaj. Taj doživljaj sna koji prati priču o Subi daje nam vezu sa kreativno onostranim sa čim je on imao veze.
- Zoran Janjetov u filmu kaže da je Suba Brazilcima, parafraziraću, meta programirao mozgove.
– Brazil je zapanjujući. Firči u filmu kaže da, kad neko spomene Brazil, ne padne ti na pamet sigurno industrija (smeh). Brazil je jedna od vodećih ekonomija na svetu, ogroman je i moći da uradiš to što je Suba uradio u Brazilu, da bude toliko uvažen, prihvaćen i cenjen je veliko, zaista veliko. To je bila ta stanica gde je sve veliko trebalo da počne što se tiče svetske Subine karijere i univerzalne večnosti koju Suba doseže tamo, jer mu nisu bili dovoljni ovi naši pa ni evropski nivoi življenja i stvaranja, trebalo mu je baš nešto daleko i beskonačno a to je za Subu Brazil. Uostalom raspametio je Njujorčane kada je nastupao sa svojim Brazilcima i to se pominje u filmu. Kada je nastajao dokumentarac dosta sam puta gledao materijal i evo sad premijera i posle… drugačiji je doživljaj i to je posebna vrsta magije. Trag koji je Suba ostavio je istorijski važan i od srca se nadam da će film uticati na to da se grad Novi Sad pozabavi tim legatom.