Dronovi – tačka oslonca modernog ratovanja

Praktično da u svijetu nema moderne armije koja ne poseduje neku vrstu dronova i koja ne planira nabavku nove generacije.

Vijest da je SAD nedavno poslao novu eskadrilu svojih dronova u Grčku zračnu bazu Larisa nije iznenadila vojne stručnjake u Evropi (Reuters)

Ruska agresija na Ukrajinu, koja traje skoro godinu dana, pokazala je da su bespilotne letelice, popularno nazvane ‘dronovi’, ključ svake savremene vojne taktike.

To je u roku od samo nekoliko meseci dovelo do prave ‘rasprodaje’ dronova širom sveta – od Pakistana do Indonezije, i od Nemačke do Kanade, praktično da nema moderne armije koja ne poseduje neku vrstu dronova (UAV, Unmanned Aerial Vehicle, letelica bez ljudske posade) i koja ne planira nabavku nove generacije.

Oko na nebu

Vest da su nedavno Sjedinjene Države poslale novu eskadrilu svojih dronova u Grčku vazduhoplovnu bazu Larisa nije iznenadila vojne stručnjake u Evropi. Dronovi su već više od dve decenije prvi izbor američkih komandi kada su u pitanju napadi na utvrđenja terorista, magacine oružja i municije, kao i za sve IA-RECONN misije u svetu. Pod pojmom IA-RECONN američka vojska podrazumeva sve vrste prikupljanja informacija, fotografija, video i audio zapisa o formacijama i opremi drugih snaga (IA – information assesment, taktičke informacije). Iako se već godinama za ovakve operacije sve više koriste sateliti, oni imaju i brojne prepreke u odnosu na dronove. Prva je cena – iznos koji je potreban za samo jedan izviđački satelit lako može da obezbedi trideset dronova. Takođe, sateliti se obično nalaze samo iznad jednog područja koje nadgledaju, dok se dronovi mogu lako i jeftino seliti na potrebne lokacije. Treći i najbitniji faktor je obuka ljudstva za prikupljanje i analizu podataka – za upravljanje satelitom su potrebni čitavi centri na fiksnoj lokaciji, dok je za upravljanje dronovima potreban sistem veličine manjeg kofera, koji se lako transportuje.

Dronovi MQ-9 ‘Reaper’, koji su upravo stigli u Grčku, proizvod su američke korporacije General Atomics. Ova korporacija je jedna od ključnih kada je snabdevanje američke vojske u pitanju poslednjih pedeset godina, a proizvodi sve – vojnu elektroniku, letelice, napredne navigacione sisteme, laserske sisteme, do proizvodnje nuklearnih reaktora i istraživanja novih tehnologija u oblasti energetike. MQ-9 ‘Reaper’ je razvijan paralelno sa programom ‘Predator’, koji je možda i najpoznatiji vojni dron u svetu. Budući da dele neke od navigacionih i pogonskih sistema, MQ-9 se često naziva i ‘Predator B’, ali im je namena drugačija.

Reaper je prva generacija ‘LE/H-I’ dronova što znači da je dizajniran za maksimalni domet leta, dok je nosivost naoružanja sekundarna. On ima i osam puta snažniji motor od ‘Predatora’, što mu omogućava brze napade (hunter-killer). Najveći broj MQ-9 dronova je stacioniran u bazi Creech AFB, blizu Las Vegasa, gde je i glavni centar za obuku pilota koji njima upravljaju sa zemlje. Zanimljivo je i da je MQ-9 prvobitno nastao kao modifikacija Predatora za potrebe agencija NASA (svemirska istraživanja) i NOAA (istraživanja okeana). Tada je dizajn Predatora uvećan kako bi mogao da nosi satelitske antene i razne druge senzore, a sama nosivost je povećana na 680 kilograma.

Američko vazduhoplovstvo je 2006. godine pokazalo značajan interes za ‘Predator verziju B’, a prvi MQ-9 su u vojnu upotrebu uvedeni već u maju 2007, da bi 2009. bila dodata i poboljšana verzija sa većom nosivošću na krilima od po 450 kilograma bombi ili raketa. Maksimalno vreme koje MQ-9 može da provede u vazduhu je 48 sati, dok u potpunosti naoružani dron može da u vazduhu provede između 12 i 14 sati. Ovo je i jedini dron koji može da nosi ‘pametne’ projektile GBU-12 ‘Paveway’ (čistač terena). Ovaj projektil ima lasersko skeniranje terena u tri dimenzije, i gotovo je nemoguće ometati ga. Može da bude naoružan sa više vrsta bojevih glava, ali je najčešća ona sa 230 kilograma eksploziva.

Prvobitno su ovi projektili bili razvijeni za avione lovce F-16,ali su se na MQ-9 pokazali kao izuzetno korisni, zbog njihove veće nosivosti. GBU-12 ‘Paveway’ projektili su masovno korišćeni u Avganistanu i u Siriji za napade na bunkere i utvrđenja, sa preciznošću od gotovo 99 odsto. Uz ove, MQ-9 Reaper dron može da nosi i standardne AGM-114 ‘Hellfire’ projektile, te novu generaciju GBU-38 JDAM bombi. Takođe, ovo je i jedini dron koji može da koristi AIM-92 ‘ATAS’ višecevni lanser raketa.

Demonstracija američke moći u svetu

Pored one u Larisi u Grčkoj, Američko vazduhoplovstvo (USAF) i Mornarica (US Navy) imaju čitav niz baza u oblasti Mediterana i Bliskog istoka. Ove baze nisu nikakva novost – neke od nji su tu još od šezdesetih godina i vremena Hladnog rata, a neke su bile i strogo čuvana tajna do sredine osamdesetih godina. Kako su se nakon prvog rata u Iraku i terorističkih napada 11. septembra promenili bezbednosni prioriteti, kao i vojna partnerstva i savezništva u svetu, ove baze su menjale svoju namenu i opremljenost.

Baza ‘Incirlik’ u Turskoj je možda i strateški najznačajnija za SAD, ne samo u oblasti Mediterana, već i u celoj Evropi, budući da je jedina koja ima aktivne nuklearne projektile. Neki stručnjaci navode da je u Incirliku smešteno najmanje 50 navođenih strateških nuklearnih projektila B-61, te još barem dvadeset nuklearnih bojevih glava. Baza postoji od 1955. godine, i do 1975. je bila jedina odakle su vršene špijunske izviđačke misije nad Sovjetskim savezom. Nakon kraja Hladnog rata, Incirlik postaje ključna baza za snabdevanje američkih snaga, prvo u Iraku, a kasnije i u Siriji. Takođe, većina napada na mete Islamske države (ISIS) je bila sprovođena iz ove baze.

Još jedna baza u Turskoj je i ona u Izmiru, samo pedesetak kilometara od turske vazduhoplovne baze Cigli. Izmir je strateška avio komanda američkih snaga na Bliskom istoku, kojom rukovodi 425 eskadron USAF. Takođe, u Izmiru se nalazi i međunarodna komanda NATO snaga za podršku zajedničkim trupama na terenu (ALCH). U Jordanu, SAD imaju zajedničku bazu ‘Muwafaqq’  sa tamošnjim vazdušnim  snagama. USAF je 2018. godine uložio rekordnih 144 miliona dolara u unapređenje avio piste i kontrolnih sistema, što je čini najsavremenijom u ovom delu sveta. Ovde se takođe nalaze i avio snage Holandije, Belgije i Nemačke, a Muwafaqq je i glavna baza za avio snabdevanja. SAD imaju i zajedničku bazu u Kuvajtu, nazvanu ‘Camp Arifjan’. Ovo je i najnovija baza u ovom delu sveta, a njena izgradnja je koštala preko 200 miliona dolara

Trenutno ključna avio baza za letove dronova i drugih vojnih letelica je ‘Al Dhafra’ u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Zanimljivo je da se do 2015. prisustvo američkih letelica i osoblja čuvalo kao tajna. U ovoj bazi je stacionirana najsavremenija jedinica USAF u svetu, 380to AEW  ‘Krilo za vazdušna istraživanja’. Pored svih vrsta američkih dronova (Predator I i II, MQ-9 Reaper, te najveći broj RQ-4 ‘Global Hawk’ van SAD), u ovoj bazi su stacionirani i lovački avioni F-22 i F-16. Ovo je i glavna baza za avione KC-10 ‘Avio pumpe’, koji se koriste širom Bliskog istoka za dopunu gorivom u letu. Iako je američka vojska tvrdila da je u bazi ‘manje od 3000 vojnika i pilota, te da oni imaju savetodavnu ulogu u obučavanju pilota iz UAE’, američki mediji su 2017. godine otkrili da se u bazi nalazi još najmanje 800 visoko obučenih pilota i oficira. Iako je njihov zadatak nepoznat, najverovatnije se radi o ljudstvu koje rukovodi satelitima za nadgledanje (koji su deo agencije NROL), te eksperimentalnim i špijunskim letelicama, poput E-3 ‘Sentry’ i E-7 ‘Longtail’.

Izvor: Al Jazeera