Erić: Život kao sistem odbrane od smrti i straha od smrti

Naš sagovornik, psihijatar i psihoanalitički terapeut Ljubomir Erić, bio je dugogodišnji profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu. Bavi se izučavanjem straha, seksualnih poremećaja i psihopatologije kasne adolescencije, kao i primenom psihoterapije u lečenju ovih poremećaja. Autor je velikog broja naučnih radova iz ovih oblasti, ali i knjiga koje su namenjene široj čitalačkoj publici. Stanje straha je ključna oblast njegovog delovanja, pa je objavio impozantan niz knjiga o ovoj temi, koja je toliko aktuelna i u ovom našem pandemijskom, i u ovom našem tranzicionom periodu. Spomenimo samo neka njegova dela, pre svega kapitalnu “Enciklopediju straha”, potom “Rečnik straha”, “Strah od smrti”, “Socijalnu fobiju”, “Panična stanja”…

Iz oblasti seksualnosti Erićeva najznačajnija izdanja su “Medicinska seksologija” (koautorstvo sa Vojinom Šulovićem i Draganom Manojlovićem), “Seksualne disfunkcije”, “Leksikon seksualnosti”, a bavio se i psihologijom umetničkog izražavanja, te je recimo napisao i knjige “Psihoanaliza i psihopatologija likovnog izraza” i “O crtežu (2010)”. U mladosti se veoma uspešno bavio košarkom i bio je prvotimac beogradskog “Partizana”, a u jednom intervjuu je rekao da mu je književnost zapravo bila prva ljubav i da je u mladosti želeo da bude pisac. Na neki način je to i ostvario, jer su njegove knjige veoma dinamične i uzbudljive, i sa velikim se zadovoljstvom iščitavaju.

• Razgovor, naravno, počinjenom pandemijom i strahom koji ona proizvodi. Kao neko ko se tako dugo i tako temeljito bavi stanjem straha, sigurno razmišljate i o ovoj temi.

Očigledno je da je život dobio novu dimenziju kada je svetom zavladao korona virus i zapretila bolest koja je pokazala svu svoju strahotu velikom sposobnošću da lako, brzo i neočekivano dovodi do fatalnog ishoda. Ta nova dimenzija bila je strah, življenje sa stalnim strahom, najčešće jasno diferenciranim – strahom od smrti i strahom od života. Na sreću, strah nije dobio panične razmere i najveći broj ljudi, upozoren njime, uspostavio je nov način ponašanja i ophođenja u interpersonalnoj komunikaciji i tako se u velikoj meri zaštitio od iznenađenja i nepovoljnih posledica. Međutim, emocionalno ranjive i labilne osobe strah od COVID-a 19 ozbiljno je uzdrmao, zatekao ih je nepripremljene i iznenađene, što su uslovi da se lako zapadne u stanje bespomoćnosti i razvoj vrlo intenzivnog straha ili užasa od bolesti. Dominirao je strah od smrti kako sopstvene, tako još bolniji strah od smrti bliskih osoba, roditelja, dece, prijatelja. Isto tako, javio se i intenzivan i osiromašujući strah od života. Ljudi su se zatvorili u svoje stanove, prestali su da komuniciraju sa rođacima i prijateljima, usamljivali su se i izolovali, što je sa svoje strane još više pojačavalo strahovanje.

• Da li su država Srbija i ovdašnje društvo adekvatno reagovali na pandemiju u smislu širenja straha i panike?

Još veći zamah straha nastao je nespretnim mešanjem u tok pandemije državnih nekompetentnih organa u stručna pitanja, kojima je trebalo isključivo da rukovode kompetentni stručnjaci u zemlji, uz konsulatacije sa stručnjacima iz okruženju i sveta. Kada je došla na red imunizacija stanovništa vakcinacijom, koju su državni organi primereno organizovali, javili su se novi problemi i novi strahovi. Jedan, ne tako veliki broj osoba u populaciji, imao je fobijski strah od igle i injekcija, kako se obavlja vakcinacija. Iako izgleda banalan, ovaj fobijski strah je toliko fiksiran da svi koji su se susretali sa njim u psihoterapijskoj praksi smatraju da nije savladiv!

Isto tako, ne veliki broj osoba, ne može da podnese da im se nešto što nije apsolutno poznato, unosi u telo, što takođe ima fobijski karakter i nije podložno korekciji. Međutim, iznenađuje veliki broj ljudi koji pružaju otpor vakcinaciji iz, rekao bih, iracionalnih razloga. Psiholozi, sociolozi i kulturolozi, pa i političari, imaju zadatak da daju odgovore kako i zašto je došlo do bujanja takvih pojava.

• Autor ste čuvene knjige “Enciklopedija straha”. Možete li nam reći koji su generalno strahovi najprisutniji na ovim našim prostorima i kako se oni iskazuju?

Naš kulturni prostor, mislim na prostor bivše Jugoslavije, pripada kulturi zapadne Evrope, i ne razlikuje se u ekspresiji straha od drugih zemalja ove kulture. Klasifikacija stanja straha, koji su najčešći psihički poremećaji uopšte, koju je saopštila Svetska zdravstvena organizacija, odnosi se i na naš region. Međutim, specifičnosti postoje u zavisnosti od kulturnog područja kako u ispoljavanju straha, tako i u njegovom lečenju. Pojedina kulturna područja našeg regiona negiraju postojanje straha, posebno kod pripadnika muškog pola, i strah ispoljavaju kroz telo i telesne simptome, na primer muku, povraćanje, proliv, često uriniranje, prekomerno znojenje, drtanje delova tela ili pak celog tela, vrtoglavicu, osip na koži, itd. Psihičke simptome straha ispoljavaju zdravstveno razvijenija područja koja su bliže svetskim zdravstvenim standardima. Najčešći psihički simptomi straha bili su strah od razdvajanja, napadi panike, strah od bolesti, SIDA-e, COVID-a 19, ali i infarkta miokarda, raka, socijalno fobični strahovi, agorafobija, mešana stanja straha i depresije, itd.

Najveći otklon od evropskih standarda viđao se kod lečenja. Neka kulturna područja ne prihvataju bilo kakve lekove za umirenje i psihičke poremećaje, odlazak kod psihijatra je tabu-tema i izbegava se sve dok je to moguće. Knjiga „Enciklopedija straha“, koju sam napisao sa četrnaest saradnika, vrhunskih stručnjaka iz raznim discipilina, ne samo medicine, već i istorije, kulture, umetnosti, politike, nudi odgovore na mnoga važna pitanja u vezi sa strahom, njegovim uzrocima i posledicama, i pomogla je da se kultura straha na ovim područjima približi evropskoj kulturi.

• Koliko moramo, kako je to govorio Ruzvelt, da se plašimo straha? Kako se od njega odbraniti?

Da, Frenklin Ruzvelt, jedan od američkih predsednika, koji je biran četiri puta na tu funkciju, stvarno je rekao: “Strah je jedino čega se treba bojati”! Ta izjava, veoma jednostavna, odražava suštinu ljudskog bivstvovanja na ovom svetu. Strah je realno kost u grlu čovekovoj pretenziji na sreću. Zbog raznog stepena straha koje ljudi doživljavaju u svakodnevnom životu, smanjuje se njihova efikasnost na radu, šteta i gubici su redovna pojava, strah predstavlja i najznačajniji početak svakog psihosomatskog oboljenja i poremećaja, a isto tako glavnu motivaciona snaga u većini neurotskih i ostalih psihičkih poremećaja, koji leže u osnovi većeg straha – straha od života.

Od svih strahova svakako je najveći i najteže podnošljiv strah od smrti, kako sopstvene smrti, tako i smrti bliskih i voljenih bića. Irvin Jalom, američki psihijatar i psihoterapeut, o strahu od smrti saopštio je paradigmatičnu misao, dozvolite mi da ga citiram: “Užas smrti je sveprisutan i takve je snage da se veliki deo čovekove životne energije troši na poricanje smrti. Prevazilaženje smrti je glavni motiv ljudskog iskustva – od najdubljih i najličnijih unutrašnjih fenomena, naših odbrana, naših motiva, naših snova i košmara do najopštijih makrosocijalnih struktura, naših spomenika, teologija, ideologija, ceremonija pred spavanje, balsamovanja, našeg prodora u svemir i, zaista, čitavog našeg načina života – našeg ispunjavanja vremena, naše zavisnosti od zabave, našeg nepokolebljivog verovanja u mit progresa, našeg nagona da volimo, naše žudnje za trajnom slavom.

Strah od smrti je toliko užasan da ljudi moraju da se izoluju od njega u religioznim, društvenim i privatnim iluzijama, ritualima, opsesivnim težnjama, samoveličanju, bezbrojnim očajničkim pokušajima da lažemo sebe o suštinskoj prirodi stvarnosti. Smrt je onaj užas koji dovodi do psihopatologije”. Kako se od straha braniti, centralno je pitanje dinamičke psihijatrije i psihoterapije. O tome su pisane knjige i knjige. Danas se smatra da je celokupan stil življenja pojedinaca zapravo razrađen sistem odbrana od smrti i straha od smrti.

• Koliko je važna psihoterapija? Koliko ljudi na našim prostorima uopšte prepoznaju psihoterapiju kao stvar koja im je potrebna da bi se izborili sa svakodnevnim egzistencijalnim izazovima?

Na žalost, psihoterapiju kao vid lečenja prepoznaje samo populacija u velikim gradovima regiona. U prošlim vremenima psihoterapijski centri bili su Zagreb, Beograd, Ljubljana, Sarajevo i Skoplje. Posle raspada Jugoslavije, svako je pošao svojim putem i, koliko je meni poznato, Zagreb, Beograd i Ljubljana su i dalje veliki centri gde psihoterapeuti rade veoma aktivno. U Srbiji pored Beograda, centri su postali i Novi Sad i Niš. Uvođenjem privatne prakse psihoterapija je postala veoma tražena delatnost i psihoterapeuti svih pravaca rade punim kapacitetima. Postoji klijentela, dovoljno ljudi je shvatilo koliko i kako psihoterapija pomaže u mnogim domenima životnog funkcionisanja i koriste te benefite.

Međutim, saznanja o koristi koje psihoterapija pruža treba širiti, jer postoji prostor za veći napredak u tome. Danas veliki broj ljudi zna da psihoterapija kao metod lečenja ima za cilj puno izražavanje, istraživanje i razumevanje psihičkog života ljudi i da nudi mogućnost samorazumevanja, emocionalnog rasta i trajnih promena. Danas se zna da deo svakodnevnog rada psihoterapeuta može da bude bilo koje ljudsko iskustvo, bilo koje osećanje, bilo koja od beskrajno raznolikih tvorevina fantazije. Psihoterapeuti imaju veliku privilegiju da učestvuje u istraživanju najdubljih strahova i čežnji, radosti i tuge i da razumeju ono najuzvišenije, najupornije i najnežnije u ljudima, a sve je to deo napora da dođe do uspešnijih rešenja životnih teškoća i što potpunijeg ostvarivanja potencijala osoba koje im se obraćaju za pomoć!

• Neki stručnjaci tvrde da će aproksimativno 20 odsto svetske populacije imati psihičke smetnje kao posledicu pandemije korona virusa. Šta vi mislite o tome?

Postoje stručnjaci koji prate globalna zbivanja na polju zdravlja. Ako su saopštili takva predviđanja, treba im verovati, pošto pojedinci praktičari psihijatri i psihoterapeuti, ne mogu naučno da zasnuju svoju anticipaciju. Očigledno je da je pandemija već ostavila značajno traumatsko iskustvo na velikom broju članova populacije širom sveta, pa i kod nas, što se belodano vidi. Izolacija, prestanak uobičajene interpersonalne komunikacije i usamljenost uslovljeni pandemijom moraju da se shvate ozbiljno i kao značajni činioci u psihičkom zdravlju društva, da se saniraju dobro smišljenim mentalno-higijenskim merama. Ako stvari ne idu tokovima saniranja štete i ublažavanju i otklanjanju tog i takvog traumatskog iskustva, svaki novi zamah bolesti i provokacija straha izazivaće nove i nove psihičke potrese i stvarati još veće i teže posledice.

Zdravstvena služba koja je bila izložena maksimalnim naporima mora da ostane na visokom nivou i spremna na nove izazove u bliskoj i daljoj budućnosti u zavisnosti od dajeg toka pandemije. Treba joj svestrano pomoći. Društvo i vlast moraju ozbiljno da se preispitaju i iskreno i otvoreno priznaju svoje propuste i prepuste dalju brigu za zdravlje, i telesno i psihičko, stručnim ljudima kojima je životno opredeljenje. Jedino ispravno i celishodno rešenje je potpuno odvajanja politike i interesa političara od mnogo značajnijeg interesa – prosperiteta i zdravlja naroda.

• Na kraju pitanje o vašoj knjizi “Psihoterapija”, koja – koliko vidim – ovih dana izlazi iz štampe. Psihoterapija je najstariji i uvek aktuelni način lečenja. Šta nam knjiga poručuje?

U ovom haotičnom vremenu, kada se počelo i o psihoterapiji da piše i govori na nivou kupljenih diploma i plaćene stručnosti pripadnošću strankama na vlasti, osetio sam potrebu da sakupim svoje tekstove o psihoterapiji koje sam pisao u udžbenicima i monografijama, i ponudim štivo koje će u ovom vremenu biti istinito i u korist velikog broja ljudi. Kako vidim, poklonici psihoterapije sa nestrpljenjem očekuju knjigu. I ja se radujem, jer se moj kreativni vek ozbiljno približava kraju. Ako me ne izda snaga, završiću i knjige „Strah od smrti i strah od života“, i poslednji, treći tom, trilogije „Sigmund Frojd, življenje sa strahom od smrti“, koje očekuju samo precizno sređivanje.