Tvrda desnica gurnuta u stranu, ali ne i ‘tvrđava Austrija’

Više od pet meseci od parlamentarnih izbora i nakon nekoliko neuspelih rundi koalicionih pregovora, Austrija je dobila novu vladu u kojoj ipak neće biti tvrdo desničarska Slobodarska partija Austrije (FPO), iako je na biralištima osvojila najviše glasova.

Štaviše, u proteklih bezmalo pola godine FPO je povećala podršku birača sa 29 na 34 odsto, za razliku od Austrijske narodne partije (OVP) čija podrška se srozala sa 26 na 19 odsto. Blagi rast su zabeležile socijaldemokrate (SPO) sa 21 na 22 odsto, liberali iz NEOS-a sa devet na 11 i Zeleni sa osam na 10 odsto. Koalicija narodnjaka, socijaldemokrata i liberala sprečila je slobodara Herberta Kickla da dođu na vlast, ali ne i da njihova politika delom zavlada Austrijom. Iako su i u Briselu srećni što su izbegli da kancelar postane, kako kažu, „austrijski Orban“, to ni izbliza ne znači da Kickl i slobodari neće samo ojačati u opoziciji.

Austrija je dobila vladu tri stranke, što je dosad bilo vrlo retko – samo u prvoj posleratnoj vladi 1945. godine i u drugoj vladi kancelara Wolfgang Schuessela od 2003. do 2007. godine. U novoj vladu kancelar će biti narodnjak Christian Stocker, a vicekancelar socijaldemokrata Andreas Babler. Kickl ih je već nazvao „koalicijom gubitnika“, pozvavši na vanredne izbore. Ali, čini se da su vrhuške ove tri stranke dobro svesni da se nalaze u istoj situaciji kao njihove kolege u Nemačkoj – da im je ovo poslednji voz da ubede birače da su stranke demokratskog centra sposobne da sarađuju i vode politiku u interesu svih građana.

A upravo to će im biti najteže, jer samo delom pokazuju da mogu da prihvate i sopstvenu odgovornost za ključne probleme koje tište Austrijance. Visoka inflacija, ogroman skok troškova života kao i spor ekonomski rast uticali su na to da je FPO uspeo da nametne migracije i rat u Ukrajini kao glavne teme i razloge za teži život građana, optužujući vodeće stranke da rade protiv interesa Austrije. Kada su na to doda u Austriji i dalje aktuelna frustracija građana nesrazmerno oštrim vladinim antikorona merama u vreme pandemije, koje su podržale sve stranke sem FPO-a, recept slobodara za uspeh na izborima bio je zagarantovan.

Kickl prokockao šansu prevelikim ambicijama

Tako je FPO izbila na prvi poziciju što je bilo prvi put od 1945. da je u Austriji na parlamentarnim izborima najviše glasova dobila jedna dobrim delom krajnje desničarska stranka, čiji prvi lider je bio bivši nacista i vođa SS brigade Anton Reinthaller dok je sama stranka nastala 1956. kao naslednica jedne pronacističke stranke.

I pre i nakon izbora, tadašnji kancelar i lider OVP-a Karl Nehammer isključio je saradnju sa FPO dokle god je na njenom čelu, kako je rekao, „desničarski ekstremista, bezbednosni rizik i teoretičar zavere“ Kickl. Doduše, samo pet sati nakon zatvaranja birališta, tada generalni sekretar OVP-a Christian Stocker je, pak, poprilično relativizovao to narodnjačko odlučno predizborno „ne Kicklu“, rekavši da će procenjivati kada FPO bude izneo svoja personalna rešenja (za vladajuću koaliciju). Suštinski, rukovodstvo OVP-a nije odbacilo mogućnost saradnje sa FPO-om, već samo sa Kicklom.

Međutim, prvi pregovori narodnjaka sa socijaldemokratama i liberalima bili su debakl, između ostalog što SPO i NEOS nisu hteli Nehammeru da dozvole da celu vladu programski gurne udesno baš kao što je odavno udaljio OVP od njenih demohrišćansko-socijalnih korena pa joj se politička kampanja poprilično preklapala sa slobodarima.

Taj neuspeh je doveo do političkog penzionisanja Nehammera i Stockerovog preuzimanja OVP-a i početak koalicionih pregovora sa slobodarima sa kojima inače vladaju u tri savezne pokrajine – Gornjoj i Donjoj Austriji te u Salzburgu.

To je bila velika šansa za Kickla da postane kancelar, uprkos tome što ga politički protivnici smatraju desničarskim ekstremistom. Ovaj političar je rastao u senci nekadašnjeg harizmatičnog lidera Joerga Headera, pri čemu od njega nije nasledio harizmatičnost ali jeste usavršio brutalnu retoriku i pragmatizam. Međutim, daleko od toga da je u retorici i političkim potezima veliki taktičar. Primera radi, hvalio je identitariste, koji su generalno viđeni kao desničarski ekstremisti, a u toku pandemije se stavio na čelo svih onih koji su kritikovali antikorona mere, koje su u Austriji zaista bila najdrastičnije u odnosu na ostatak EU.

Baš zbog toga što je politički beskompromisan u odbrani svojih stavova i ciljeva, a nisu mu pronađeni privatni skandali i prevare sa državnim novcem, za mnoge se činio neranjiv. Tako se i činilo, naročito kada je u pregovorima sa narodnjacima zarad koalicije bio spreman da se odrekne svojih ideja o istupanju Austrije iz EU.

Međutim, njegova prevelika ambicija da radikalno promeni Austriju mu je došla glave. On nije želeo kancelarsku fotelju i „parče vladajućeg kolača“. Ne, on je hteo da u njegovoj ruci bude i nož i ceo kolač koji će on raspodeljivati, a po želji i ponovo premesiti i ispeći. Konkretno, Kickl je ne samo želeo da postane kancelar i da njegovi slobodari upravljaju ministarstvima zaduženim za finansije, pravosuđe, unutrašnje poslove, evropsku politiku i medije, već je želeo da u njegov resor uđe i nadgledanje tajnim službama. Osim toga, Kickl je zahtevao oštro smanjenje poreza, proširenje austrijskog duga i ograničenja fiskalne politike EU.

Kako su umereno levo orijentisani mediji komentarisali, Kickl je želeo da ima sve poluge da preoblikuje Treću austrijsku republiku.

Zbog ovih prevelikih ambicija, Kickl je prokockao šansu jer su svi ovi zahtevi previše uplašili Stockera pa se vratio razgovorima sa socijaldemokratama i liberalima i za manje od mesec dana napravio koalicioni sporazum.

Centristi sa desničarskom politikom

Iako tvrda desnica nije došla na vlast, to ipak ne znači da deo njene politike neće i te kako biti realizovan u narednih četiri godine. Cilj pregovora je bio da pokuša da izbalansira fiskalnu konsolidaciju sa ulaganjem u socijalnu zaštitu i ekonomski rast, to jest napravi ravnotežu između konzervativne i socijaldemokratske politike, no nad koalicionim sporazumom od 211 stranica vidljiva je tamna senka tvrde desnice.

Tako se u sporazumu nova vlada obavezuje da širi programe integracije, ali će ujedno održavati stroge procedure deportacije. Istini za volju, nema ništa od zahteva slobodara o drastičnom smanjenju zahteva za azil i mogućnostima ukidanje automatskog državljanstva za drugu generaciju imigranata, ali ni integracija nije zamišljena onako kako su je predstavljale socijaldemokrate decenijama.

I ojačavanje integracije nova vlada planira da postigne tako što planira da uvede zakonsku zabranu nošenja marama, kao i da natera sve one koji dobiju azil da potpišu izjavu da su protiv antisemitizma. Osim toga, u planu je da se privremeno za tražioce azila obustavi spajanje porodica „sa trenutnim efektom“.

Sva je prilika da je nova vlada pokušala da se prilagodi programu slobodara, koji je pod imenom „Tvrđava Austrija, tvrđava slobode“ dobila na izborima bezmalo svaki treći glas. Drugim rečima, možda je tvrda desnica gurnuta u stranu, ali nije i „tvrđava Austrija“.

Ni to ne znači da će ovim političkim manevrom etabliran stranke levog i desnog centra zaustaviti uspon tvrde desnice. Naprotiv, ovakvi potezi samo postepeno normalizuju najoštriju antiimigrantsku politiku dok su pravi uzroci nezadovoljstva birača na sasvim drugoj strani – od pada životnog standarda i visoke inflacije, preko osećaja nesigurnosti, do osećaja da političari ne čuju nezadovoljstvo birača i ne rade u njihovom interesu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.