Romi u Srbiji: Godine opasnog življenja

Kada se dogodi nasilje, pogotovu ono sa tragičnim krajem, uzaludno je traganje za uzrocima, pogotovo kada se izvjesnim čini to da država i njene institucije neće preduzeti ništa značajno.

Iako je danas primjetnije i o njemu se javnost obavještava, nasilje prema romskoj populaciji nije izašlo iz stereotipa i predubjeđenja, piše autor (Al Jazeera)

Izgledalo je kao horor, upad policije u beogradsko romsko naselje u opštini Palilula, Ulica Vuka Vrčevića, navodno u potrazi za počiniocima krivičnog dela, i tortura žitelja, među kojima je bilo trudnica i dece. O svemu saznajemo na osnovu kratkog snimka načinjenog telefonom i svedočenja žrtava policijskog divljanja. Ministarstvo unutrašnjih poslova saopštilo je, pak, da je najpre tridesetogodišnji policijski službenik 10. februara popodne napadnut u Bulevaru Despota Stefana “prilikom vršenja službene dužnosti, u trenutku kada je uočio da tri osobe maltretiraju više mlađih lica”.

Dikcija policijskog saopštenja, u koje se bez provere ne može poverovati, ukazuje na to da su se policajci branili od napadača. Ističe se da je policajac primenio policijska ovlašćenja i legitimisao se službenom legitimacijom, “nakon čega su mu tri osobe uputile uvrede, a zatim je jedan od njih ciglom pogodio policijskog službenika u glavu, dok ga je drugi udario zatvorenom šakom, takođe u predelu glave”.

U susretu sa takvim nasilnicima sve je dozvoljeno, sugeriše policija i ističe da su policajci u romskom naselju identifikovali “lica” odavno poznata po nasilničkom ponašanju.

I sve se uklapa, pomahnitali, nasilni Romi tuku policajca, pa se onda žale što im policija upada u kuće.

Društvena hronika diskriminacije

Godinama unazad srbijansko se društvo suočava sa porastom nasilja ‘prema drugima i drugačijima, te se može reći da su se bukvalno za pravo građanstva izborili svi stereotipi o pripadnicima manjinskih zajednica kakva je romska. Od ubistva romskog dečaka Dušana Jovanovića u centru Beograda, koje su počinili maloletni skinhedsi oktobra 1997,  trend nasilja nad romskom populacijom nije opadao, naprotiv.

I početak ove godine ukazivao je na dominantni i po život opasni vid ophođenja prema Romima koji poprima institucionalne karakteristike. Marica Mihajlović izgubila je 12. januara  bebu zbog nasilnog porođaja u bolnici u Sremskoj Mitrovici. Lekar je odbijao da uradi carski rez i vređao je na rasističkoj osnovi. “Govorio mi je da će da mi razbije glavu, izbije zube, da ću da imam dve lobanje. Kada sam izgubila svest, beba se zaglavila u karlicu. Srce je stalo, došlo je ošećenja na mozgu. Rođena je bez pulsa, uspeli su da je vrate u život malo, odvezli je u Novi Sad, odakle mi je i javljeno da je beba umrla sledećeg dana. Tačan uzrok smrti je nasilnički porođaj. Babice su ga molile, jedna mu je rekla – zar u ovakom trenuku vi nju da vređate”, rekla je Marica Mihajlović.

Povodom policijskog upada u romsko naselje održan je protest u organizaciji Unije Roma, a Pravni tim Inicijative A 11 saopštio je  da su policijski službenici koji su 10. februara bili u neformalnom romskom naselju u Ulici Vuka Vrčevića u Beogradu, prekoračili ovlašćenja i da treba da odgovaraju za krivično delo zlostavljanje i mučenje.

Nasilnici u uniformama

Ova nevladina organizacija došla je do iznetih saznanja nakon razgovora sa žiteljima romskog naselja. “Ljudi su bili uznemireni i uplašeni kad smo ih posetili. Pričali smo sa stanovnicima tri kuće. Najmanje tri policajca došla su džipom i u uniformama, ali nisu pokazali nikakav nalog za pretres već su samo ušli u kuću. Ženu sa detetom udarili su pendrekom i ona je pala na frižidar. Mi imamo uslikana i ta oštećenja imovine koja su nastala prilikom upada policije”, rekla je Nađa Marković iz Inicijative A11.

Ona je istakla i to da je čovek koji je u tom upadu povređen zadobio modrice, otišao je kod lekara i ima izveštaj o nanetim povredama. Inicijativa će nastaviti da prikuplja dokaze i da će pokrenuti postupke pred nadležnim institucijama.

Marko Vasiljević iz A11 rekao je na konferenciji za novinare da je nekoliko pripadnika naselja pozvano 12. februara u MUP i da im je rečeno da će biti pokrenut postupak protiv policajaca koji su prekoračili ovlašćenja.

Nema informacija o tome da li Unutrašnja kontrola MUP vodi neke postupke; u svakom slučaju, kako je rečeno, Inicijativa A 11 će tražiti odgovore na pitanja ko je izdao naredbu za upad u romsko naselje, šta je tužilaštvo preuzelo, odnosno da li će Zaštitnik građana pokrenuti postupak kontrole.

Na sajtu ombudsmana za ljudska prava situacija je idilična: nema nikakvih informacija o zlostavljanju porodilje Marice Mihajlović, kao ni o policijskom upadu u romsko naselje, iako je izvesno da je policijska intervencija imala obeležja zlostave u službi i torture sa rasističkim predznakom.

Romi kao krivci

Ni policijska intervencija na Paliluli, ni sremskomitrovačko lekarsko zlostavljanje ne iskaču iz uobičajenih formi odnosa prema Romima; na društvenim mrežama su česti komentari, povodom džeparenja, na primer, da to rade Romi iz nekog dela Beograda. Romi se optužuju i za krađe kućnih ljubimaca, a često im se u poslednje vreme pripisuje i to da ih investitori “iznajmljuju”, kako bi naterali vlasnike susednih placeva da ih investitorima prodaju (slučaj placeva u Ulici Stojana Protića u Beogradu). Na početku svake školske godine Romi se optužuju za to da prodaju svoje besplatne udžbenike. Kada se govori o izostanku sankcija za neko krivično delo, ponovo su na tapetu Romi, budući da u centru grada voze motokultivatore kojima prevoze otpad.

Sve ovo ima institucionalni okvir: “Pokušaćemo da ih popišemo, ali i to je problem jer najveći deo njih nema prebivalište u Beogradu, a žele da budu blizu centra grada, jer skupljaju sekundarne sirovine, prose pored semafora, kradu, uznemiravaju građane. To svi Beograđani znaju i ne možemo da se pravimo da se to ne dešava, jer takva romska naselja i takav njihov način života ne ugrožava samo njih, nego i sve Beograđane. Ja sam gradonačelnik svih naših sugrađana i moram da vodim računa i o onima koji su ovakvim njihovim načinom života ugroženi. I vodiću. Znam da je ovo nepopularno reći, i da se decenijama beži od te teme, jer odmah vam skoče na glavu sve moguće ‘organizacije za ljudska prava’ i nevladine organizacije, ali evo rekao sam, jer svi znamo da sam rekao istinu – kazao je o romskim naseljima i problemima gradonačelnik Aleksandar Šapić (mart 2023.).

Diskriminatorno jedinstvo vlasti i opozicije

Opozicioni kandidat za gradonačelnika Beograda na prošlim izborima Vladeta Janković izjasnio se o spomeniku Stefanu Nemanji kao o ruglu koje treba prebaciti u Marinkovu baru (romsko naselje); na romskom pitanju okliznuo se i više puta ugruvao rasističkim izjavama opozicioni prvak Dragan Đilas, a siva eminencija prošlogodišnjih izbora dr Branimir Nestorović kazao je o skupštinskom nadvikivanju na konstitutivnoj sednici republičkog parlamenta “Cigani” i “Ciganija”. Potom se telefonom izvinio predsedniku Nacionalnog saveta Roma  Daliboru Nakiću i izrazio je svoje duboko žaljenje. Navodno je kazao – nije bilo saopštenja o tome – da “poštuje sve nacionalne manjine, a da posebno duboko poštovanje gaji prema Romima, i obećao punu podršku u izgradnji inkluzivnijeg društva, kao i u kreiranju politika usmerenih na unapređenje položaja Roma”.

Iako je danas primetnije i o njemu se javnost obaveštava, nasilje prema romskoj populaciji nije izašlo iz pomenutih stereotipa i predubeđenja, a nekažnjivost koju registrujemo u javnom životu podrazumeva i to da je reč o sitnijim prekršajima, otpilike dečjoj igrariji. Ili o suprotstavljanju građana “onima koji nas ugrožavaju”. Tako je stradao Dušan Jovanović koga su mladi nasilnici, skinhedsi, po rečima svedokinja, “tukli pet minuta, oborili ga i šutirali čizmama, potom udarali odvaljenim olukom”.

Bagatelisani ljudski životi

I, kada se dogodi nasilje, pogotovu ono sa tragičnim krajem, uzaludno je traganje za uzrocima, pogotovo kada se izvesnim čini to da država i njene institucije neće preduzeti ništa značajno.

Profesor Vojin Dimitrijević (1932 – 2012) konstatovao je da “svi vidovi diskriminacije imaju zajednički imenitelj”.

“Svi se svode na to da se prema nekome ophodimo ovako ili onako, ne zbog onoga što on ili ona jeste, zbog njegovih ili njenih zasluga ili prestupa, već zbog njegove ili njene pripadnosti određenoj grupi za koju se vezuju određeni stereotipi. Ako se prema pojedincu odnosimo kao prema individualnoj ličnosti, i to ne samo u individualnim odnosima, već na jednoj opštoj, višoj ravni, i ako mediji, predstavnici svih nivoa vlasti, javne ličnosti i mnogi drugi počnu da se ponašaju tako, načinili smo prvi korak na putu tolerancije i tolerisanja.”

Takva klima u društvu danas deluje isuviše daleko, ali i dovoljno blizu da joj se društvo suprotstavi, ne mireći se s njom. Sa činjenicom, pre svega, da je Srbija danas društvo u kojem je bagatelisan ljudski život, a država – vlast – nema ni minimum volje da ga zaštiti.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera