Bojan Tončić

Mož­da nas Os­i­mov od­lazak pod­sjeća na sve vri­jed­nos­ti koje su nam otete, na ljude koji su izgu­bili sve, čiji su živ­oti okrut­no bagatelisani, na nove oti­mače koji su pored nas.

Sr­bi­ja je u ne­proglašenom vanred­nom stan­ju beza­kon­ja, mil­i­tant­na skupina Nar­o­dne pa­t­role zlostavl­ja i teror­iše građane, pris­va­ja­jući pra­vo na proc­jenu potrebe za pre­ven­tivn­im građan­skim hapšen­jem.

Još jed­na kn­ji­ga ratnog zločin­ca ko­jom se vri­jeđa­ju porodice žr­ta­va prilog je ‘kul­turi’ zloči­na i nekažn­jivosti.

Sara­jli­je su na­padane na sahrana­ma, u koli­ma hitne po­moći, tram­va­ji­ma, au­to­busi­ma, na bi­cik­li­ma, dok su obrađi­vali baš­tu, kupo­vali na tržni­ci ili čis­tili gradske ulice… I dje­ca su bila meta.

Ko priz­na­je geno­cid u Sre­breni­ci ne bi baš i da upotre­bi tu ri­ječ, a Srbi su i dal­je ju­naci i nar­od žrt­va.

Nije neo­bično to što su zlikov­ci na izborn­im lis­ta­ma pono­vo sr­bi­jan­s­ka re­al­nost i što su Srbi nar­od stradal­ni­ka čiji se zloči­ni izmišl­ja­ju, up­rkos cu­cla­ma i vežbanka­ma iz masovnih grob­ni­ca.

Ljud­skost je os­uđe­na na lagano umi­ran­je u anestezi­ra­jućim tlap­n­ja­ma o za­pad­nim grani­ca­ma carst­va iz ko­jeg od­laze oni za koje još ima nade.

Povratak haus­torskih ut­vara, svez­na­jućih ref­er­e­na­ta ONO i DSZ, glumatan­je Alek­san­dra Vučića, prezir domi­cilnog ološa pre­ma amer­ičkoj tor­ti.