Početak kraja Vučićeve vlasti?

Rušenje nadstrešnice sa tek renovirane zgrade Železničke stanice u Novom Sadu i pogibija 15 ljudi dovela je Srbiju u veoma tešku političku situaciju i pitanje je dana kada će I kako sav taj bes da kulminira. Prvi put, od kada je na vlasti, Aleksandar Vučić ozbiljno popušta pod pritiscima, ili rezultatima istraživanja javnog mnjenja, potpuno svejedno.

Zahvaljujući protestima, koji nisu toliko masovni, ali su veoma dobro ciljani, došlo je do prvih hapšenja zbog pada nadstrešnice, ali i do puštanja na slobodu svih uhapšenih posle velikog protesta u Novom Sadu 5. novembra. I ne samo to. Od kada je 2012. godine došao na vlast, Vučić je izbegavao direktan konflikt sa opozicijom, nije često izvodio policiju na ulice, niti je hapsio političke protivnike. Posle rušenja nadstrešnice, posegnuo je za svime navedenim.

Pokazao je da ne ume da se nosi sa pritiskom koji je istovremeno organizovan na nekoliko različitih lokacija i sa različitim povodom. Uporedo sa protestima u Novom Sadu ispred zgrade tužilaštva, u Beogradu su konstantne demonstracije protiv rušenja Starog mosta, kao i studentske blokade ulica i fakulteta zbog velikog broja hapšenja i privođenja studenata.

Sve ovo nikako ne prija Vučiću i možda se po prvi put suočava sa nečim što neće biti bezazleno po njegovu vlast.

Popuštanje i po pitanju litija

Setimo se da je popuštao i po pitanju litijuma, ali ga je nedavno vratio u orbitu. Upravo je litijum prva tema koja je malo dublje ušla i među njegove birače, a slobodno možemo da kažemo da se to dešava i sa slučajem pada nadstrešnice. Svima je jasno da je država nešto “muljala” sa rekonstrukcijom te zgrade na koju je otišlo neverovatnih 65 miliona evra. Za te novce se u normalnoj zemlji izgradi 30 i kusur škola, ili kupi 100 magnetnih rezonanci. U Srbiji je, međutim, to iznos za koji se uradi svega tri kilometra auto-puta ili se rekonstruiše zgrada sa koje se sruši nadstrešnica.

Tzv. naprednjacima, nije prijatno kada ih ljudi na ulicama nazivaju ubicama i pokazuju im krvave ruke. Mnogi su, po Vučićevom priznanju, tražili hitne ostavke, smene i hapšenje odgovornih kako bi se sa partije skinuo pritisak. Ni to se nije svidelo Vučiću.

Narod na ulicama traži pravdu. Uhapšeni su i prvi osumnjičeni. Među njima i Goran Vesić, ministar građevine, saobraćaja i infrastrukture u ostavci. Nije se dugo zadržao u pritvoru. Zanimljivo je da njega tužilaštvo vidi kao odgovornog zbog činjenice da je zgrada Železničke stanice puštena u rad iako još nisu bili gotovi svi radovi. Žurilo se da stanicu otvore Vučić i Viktor Orban, premijer Mađarske.

Ako je pritisak javnosti doveo do hapšenja, između ostalog i Vesića, nejasno je na čiji pritisak je sudija oslobodio Vesića iz pritvora. U Srbiji se glasno spekuliše o tome da Vesić nije bio spreman da zarad Vučića, vlasti i SNS ide u zatvor i da je takvu poruku, više nego jasno i glasno, dostavio kome je trebalo.

Vučić izlaz iz situacije vidi u što manjem pominjanju te tragedije. Niko iz vlasti više ne pominje da nadstrešnica nije bila predmet rekonstrukcije, jer je sada svima jasno da jeste i to na način da je postojeća bila dodatno opterećena čeličnom konstrukcijom i staklom. Uhvaćeni u neistini, državni funkcioneri i mediji pod Vučićevom kontrolom, sada umesto toga da nadstrešnica nije bila predmet rekonstrukcije, pevaju neku drugu pesmu čini refren glasi – Mi nećemo rat, mi hoćemo rad.

Građanski rat kao sredstvo opstanka na vlasti

Niko normalan u Srbiji ne želi građanski rat, sem možda ljudi na vlast kao sredstvo za svoj opstanak. Okršaj u skupštinskoj sali govori o tome. Prisustvo naprednjačkih batinaša, zamaskiranih pod kapuljačama i stranačkih funkcionera na blokadama širom Srbije, takođe imaju sličnu namenu.

Vučić nikako da se pomiri sa time da je upravo on najodgovorniji za situaciju u kojoj se nalazi Srbija, jer apsolutna vlast podrazumeva i apsolutnu odgovornost. On nije sposoban da se sa tom odgovornošću nosi. Da može, bivšu vlast bi optužio za pad nadstrešnice, ali ne može. Pokušava da to svali na Brozovo vreme, ali ni to nije dalo rezultate. Zato sada gusla o ratu i radu.

Ono što zaista čudi, jeste to što se Evropska unija još nije oglasila povodom svega što se događa u Srbiji. Ne samo po pitanju državne represije, već i po onome što tužilaštvo čini i ne čini u ovom slučaju. Utisak je kao da Vučić ima odrešene ruke i da samo od njegove procene zavisi da li će policija sutra nekome da razbije glavu zato što je izašao na ulicu tražeći pravdu. Njegovi sledbenici su spremni i čekaju u niskom startu poziv na sukob sa opozicijom. Brisel to mirno gleda i ponaša se kao da se to ne dešava u zemlji koja pretenduje da postane članica EU.

U Srbiji se sve ozbiljnije razmišlja o generalnom štrajku. Mnogo je nezadovoljnih, pre svega prosvetnih radnika i poljoprivrednika i to zbog finansijske situacije. Ogroman broj građana više ne želi da trpi poniženja i uvrede kojima su svakodnevno izloženi sa kontrolisanih medija. Da je u velikom problemu dokazuje i Vučića se sve nekontrolisanije ponaša i političke protivnike, ali i profesore sa Beogradskog univerziteta, naziva ološem, ludacima i pedofilima.

Jedan od uhapšenih, pa puštenih, a onda ponovo uhapšenih demonstranata Goran Ješić, nekadašnji potpredsednik Vlade Vojvodine, lepo je primetio da “što je represija veća, to je diktatura bliža kraju”. U Srbiji je, s tim u vezi, sve više onih koji veruju da je sve ovo što se dešava početak kraja vlasti Aleksandra Vučića.