Vučićevo zastrašivanje građana nuklearnim ratom

U pokušaju da odvrati pažnju javnosti sa tragedije u Novom Sadu i razgovora o političkoj odgovornosti u vezi s njom, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je u jednom od brojnih obraćanja javnosti ponovo pribegao svom oprobanom triku kojim se sa neprevaziđenom uvrnutom sladostrašću služio tokom pandemije korona virusa – zastrašivanju građana pričama o masovnom umiranju, samo što je ovoga puta zapao u proročki, armagedonski trans, pa je onima koje smatra svojim podanicima poručio da “Srbija mora da bude spremna za nuklearni rat”.

Očajan zbog nedostatka drugih propagandnih poslastica kojima bi skrenuo misli građana Srbije o žrtvama koruptivnog, bahatog nemara, nastradalim pod nadstrešnicom novosadske železničke stanice, Vučić je svoje transcendentalno predavanje o kraju sveta i vremena otpočeo infantilno hvalisavo.

“Malo ko poznaje predsednika Putina kao ja”, ispalio je Vučić verbalni balistički projektil naoružan njegovom samoproglašenom parapsihološkom veštinom koja podrazumeva da on u svojoj mudrosti sjajno “čita ljude” i bolje od ikog naslućuje namere drugih.

Začinio je to uobičajenim, radikalski nadmenim omalovažavanjem onih koji misle drugačije od njega. Ustanovio je da onaj ko misli da Putin zvecka oružjem i preti “tek onako” i da se u stvari plaši – “taj predsednika Putina nije video u životu”, za razliku od njega, Vučića, koji Putina ne samo da je video, nego je i onako nacifrano i bezrazložno ponosan stigao da pred Putinom bude i bljutavo ponizan.

U tom trenutku Vučićeva proricateljska ekstaza dostigla je vrhunac, imao je nepodeljenu pažnju ogromnog broja građana, jer je njegov vidovnjački performans prenošen na bezmalo svim televizijama. Zato je odlučio da je vreme da svoju opsenu podeli sa narodom srpskim.

“Bude li ugrožena bezbednost Moskve i njegovih snaga, bude li video da nema drugog izlaza, evo ja vam sad kažem, makar se on (Putin) naljutio na mene, ja vam unapred kažem – on se dvoumiti neće ni časa. Upotrebiće nuklearno oružje”, detonirao se Vučić pred kamerama, nadajući se da će u mislima građana Srbije pod zastrašujućim nuklearnim bljeskom kojim im preti potpuno izbledeti sećanje na žrtve u Novom Sadu.

Apokaliptična snoviđenja mudrog vođe

Zabrinut da ni to neće biti dovoljno, Vučić je posegao za dodatnim užasom, za dolivanjem ulja na vatru straha od nuklearnog holokausta, priznajući ono što je do sada bilo nezamislivo tokom njegovih tirada o izmaštanim uspesima Srbije koju on vodi – da je Srbija u slučaju takvog belaja nemoćna.

“Mi smo potpuno nespremni. Imamo mesta za 257.000 ljudi u skloništima i moraćemo da razgovaramo sa ljudima koji imaju teretane, vešernice, prodavnice i da ponovo počnemo da obnavljamo infrastrukturu, da bar dođemo do broja od milion, milion i po koje možemo da smestimo u skloništa. Bilo ko u okruženju da bude meta isto nam se piše kao da smo mi”, sasuo je Vučić istinu u lice građanima.

Ako je do tada, nakon svih apokaliptičnih snoviđenja mudrog vođe, neko još i mislio na žrtve podmitljive i osione raspojasnosti koja je ubila ljude u Novom Sadu, sada je sve u paničnom strahu zaboravio, jer je shvatio da će Srbija na nuklearke odgovoriti, pazite dobro – vešernicama i teratanama.

I to ne bilo kakvim, nego za nuklearne udare preuređenim vešernicama i teretanama, koje će u graditeljskom zanosu Vućić sa svojim timom za konstrukcije i rekonstrukcije upodobiti, uz veliku nadu, ali i zebnju građana Srbije da ti pregalački poduhvati ne završe krahom kao u slučaju rekonstrukcije novosadske železničke stanice.

Ne bi trebalo zanemariti ni mogućnost masovne izgradnje novih atomskih skloništa, jer ako režim u Srbiji nešto voli – to je gradnja sa što više betona, uz pridržavanje najvažnijeg od svih neimarskih pravila u Srbiji: što je veća gradnja, to je bolja i “ugradnja”, i što je više kvadrata, to je i korupcija kvalitetnija.

Pretnja nuklearnim ratom daje Vučiću šansu i da na polju izgradnje nuklearnih skloništa, ako ona počnu da niču po Srbiji, proglasi pobedu nad njemu omiljenim konkurentom, Josipom Brozom Titom. Nije nemoguće da Vučić jednog dana izjavi da je sagradio više nuklearnih skloništa od Tita, iako je nekadašnji maršal Jugoslavije imao onoliku državu i verni narod pod sobom, dok on, Vučić, ima samo sumnjive investitore i radnu snagu koju je morao da uveze iz Kine, pošto je gadljiv na domaće graditelje. O tome da kilava srpska opozicija nije za svog vakta izgradila nijedno nuklearno sklonište, Vučić neće trošiti mnogo reči. Sigurno je i da niko od njegovih političkih protivnika neće biti među onih “milion, milion i po” koje on namerava da smesti u ta skloništa, jer oni, kao njegovi neistomišljenici, a time i kao “neprijatelji Srbije”, i ne zaslužuju ništa bolje nego da ih spali nuklearna vatra ili dekomponuje radijacija.

Reakcije tabloida

Vučićevo zastrašivanje nuklearnim ratom s oduševljenjem su prihvatili razuzdani tabloidi, pa su sledećeg dana na trafikama i portalima osvanuli naslovi kojima su potčinjeni urednici i novinari na sve načine pokušali da budu veći manipulatori i od samog predsednika Srbije.

Mogao se tako videti naslov Nuklearni rat bliži nego ikad! Putin ne naseda na provokacije Zapada, rešenja će biti samo za stolom!, ali je posebno je zanimljivo što u čitavom tekstu nuklearni rat uopšte nije pomenut. To što je u tekstu sagovornik s imenom i prezimenom (što je, takođe, raritet u tabloidnom novinarstvu) rekao da je siguran da je „pretnja nuklearnim arsenalom samo to, pretnja, jer je i jednoj i drugoj strani jasno da bi ceo svet bio zbrisan“, nije sprečilo tabloid da potpuno maliciozno zaključi da je nuklerani rat bliži nego ikad.

Drugi tabloid pokušao je da bude inovativniji i da ponudi rešenje, pa je tekstom naslovljenim AKO PUTIN ZAPOČNE NUKLEARNI RAT! Ovo su najsigurnije zemlje u koje biste mogli pobeći najpre zastrašio čitaoce, ali ih odmah i relaksirao ukazujući da i u slučaju nuklearnog rata nije sve crno, jer postoji nada za spas, a najbolja destinacija za to je, savetovao je tabloid – odlazak na snežno beli Antarktik.

Kao i mnogo puta do tada, pokazalo se da Vučićevo svesno i podmuklo zastrašivanje građana razornom moći kojom se Kremlj sprema da započne rat koji će zbrisati civilizaciju, u svojoj suštini ima samo bezobzirno skupljanje političkih poena među delom biračkog tela u Srbiji koji je opčinjen Rusijom, konkretno Putinom. Vučić namerno prikazuje Putina onakvim kakav on nikako ne može biti: kao nezaustavljivog superlidera koji sam odlučuje o sudbini sveta i samo se zahvaljujući svojoj beskrajnoj dobroti suzdržava da pritisne famozno crveno dugme za lansiranje nuklearnog napada.

Samo neko neverovatno naivan i neupućen ili otrovno zlonameran može da širi takve zablude, a Vučić ne slovi za naivnog čoveka. Ta deifikacija Putina u očima građana ima bar dva zadatka, od kojih je jedan da se uzdizanjem ruskog predsednika – koji je mnogim ljudima u Srbiji mnogo bliži srcu od Vučića – podigne i cena njegovom prijatelju koji stoluje u Beogradu.

Drugi zadatak je da Vučićevi kolebljivi fanovi, ali i ljudi koji se smatraju opozicijom, a koji su opčinjeni Putinom i njegovim stilom vladanja, prihvate da su takav lider i takvo upravljanje državom potrebni i Srbiji. Budući da je Putin previše zauzet ubijanjem Ukrajinaca i dovođenjem Rusa u red, jedino logično rešenje je da se Vučić putinizuje. Taj proces već je uzeo maha, pa Vučić u nedostatku crvenog dugmeta za nuklearni napad do tačke pucanja pritiska policiju, vojsku, tužilaštvo, sudove i medije.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.