Nemoćni građanski bijes i besramne manipulacije vlasti

Nižu se dani bez odgovora vlasti u Srbiji ko je krivično odgovoran za nezapamćenu tragediju koja se dogodila u Novom Sadu, a sa njima raste i nemoćni bes građana, koji bezidejna opozicija ne ume da iskoristi i politički ga kanališe, zbog čega ljudi padaju u očajanje i beznađe, sve uvereniji da će režim jednostavno pustiti da vreme učini svoje – da se mrtvi zaborave, jer život mora da se nastavi, i sve tako do, možda, neke nove tragedije.

Kada ih pitate, mnogi građani Srbije reći će da se osećaju “nikako”, da su tužni i da im nije jasno zašto o krivičnoj odgovornosti nema ni pomena, dok vlasti Novog Sada istovremeno ukrašavaju grad svetlećim pahuljama, jelkama i zvezdama, nadajući se da će ta šljašteća novogodišnja rasveta odagnati mrak koji je zavladao srcima mnogih.

Kao i u svim traumatičnim situacijama, osim ogromnog besa, neke građane i dalje parališe neprihvatanje, jer još nisu naučili da je pitanje “Da li je zaista moguće da se tako nešto desi?” u Srbiji retoričko pitanje, i da je pod režimom čije su najblistavije vedete oni koji imaju epski manjak znanja i obesni višak samopouzdanja sve moguće, samo ako je u službi očuvanja vlasti.

Mnogi se pitaju da li bi stvari bile drugačije da su bili buntovniji i glasniji kada ih je režim ubedio da baš nikakvu odgovornost ne snosi za masakar u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” i njegovu mračnu copycat verziju idućeg dana u okolini Mladenovca, ili da su bili hrabriji i nepokorniji u nekoj drugoj prilici za koju se verovalo da je “kap koja je prelila čašu”, a koja se zapravo samo slila u nepregledno, tužno jezero sada već izbledelih ili potpuno zaboravljenih tragedija, nepravdi i poniženja. Pitaju se i da li su, stvarajući taj zaborav i prepuštajući mu se, zapravo postali saučesnici u svemu što im se dešava.

Ima i onih koji su bes već prevazišli, ako su i bili besni, “jer to se, ipak, dogodilo drugima”, za depresiju nisu ni imali vremena, “jer treba gledati od čega se živi” i u potpunosti prihvatili realnost u kojoj žive, “jer ni za mnom niko suzu ne bi pustio”. Takvi su, a mnogo ih je, nesvesni ili svesno bezobzirni podizvođači rušilačkih radova režima koji razvaljuje građansko društvo u Srbiji, oduzimajući mu i onu bazičnu, minimalnu dozu ljudskosti i saosećanja, filujući ga strahom i samoživošću.

Nadu daje samo to što i dalje ima građana koji su pobedili strah pa one koje smatraju ubicama, lopovima i korumpiranima tako i nazivaju, i što te poruke, zajedno sa otiskom crvene šake koja je postala simbol građanskog bunta zbog tregedije u Novom Sadu, ispisuju na ulicama i institucijama koje svojim nečinjenjem otvoreno štite režim.

Otpor bujajućoj letargiji pružila je, možda malo neočekivano, do sada uglavnom uspavana akademska zajednica, tačnije nastavno osoblje Filozofskog fakulteta u Beogradu, pismom izuzetno oštre, ali i bolno iskrene sadržine. U pismu je, između ostalog, navedeno da je diktatura realnost u Srbiji i da građani žive mračna vremena vlasti koja je izrazito korumpirana i u raljama organizovanog kriminala. Profesori Filozofskog fakulteta zaključili su da je zastršujuće što vlast verovatno traži nekoga ili neke koji će za odgovarajuću cenu preuzeti na sebe krivicu kako bi bili zaštićeni “najodgovorniji za ovaj zločin”.

U takvoj situaciji očekivalo bi se da opozicija učini nešto s tolikim nezadovoljstvom, ali sve što samozvanim, sujetnim i nesložnim “liderima” opozicije pada na pamet je da organizuju jalove proteste, kojih su građani siti podjednako kao i vanrednih obraćanja predsednika države ili da se okrenu jedni protiv drugih i počnu da se međusobno optužuju zbog izostanka rezultata tih besciljnih okupljanja.

Ono što deluje kao osnovna greška su maksimalistički zahtevi koji se na tim protestima postavljaju pred vlast, kao što je onaj za ostavku premijera Miloša Vučevića. Možemo da budemo sigurni da čak ni oni koji su osmislili takav zahtev ne veruju da bi on mogao da bude prihvaćen, i to najviše zbog vrlo trivijalne stvari – njegovom ostavkom pala bi i Vlada, a to bi doslovno značilo da je lično predsednik Srbije Aleksandar Vučić popustio pod pritiscima i da je priznao da je pogrešio, pošto je Vlada, kao i sve ostalo u političkoj nomenklaturi režima, njegova lična svojina.

Vučić majstor manipulacije

Ako Vučić išta misli o sebi, to ja da je nepobediv i nepogrešiv, mada se u svojim sve češćim kontemplativnim besedama, pred kamerama pokorenih srpskih televizija, građanima predstavlja i kao bezgrešan. Ako je opozicija išta mogla da nauči o dosadašnjoj vladavini Aleksandra Vučića, to je da ni mnogo veći broj ljudi od onog koji mogu da okupe na ulici neće poljuljati njegovu samozaljubljenost, pa makar ti ljudi nedeljama protestovali.

Naprotiv, Vučić je u svom ciničnom radikalskom maniru proteste iskoristio kako bi opoziciju optužio da preko tela zdrobljenih ispod nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu pokušavaju da se dokopaju vlasti, za šta mu je samo dva dana nakon tragedija šlagvort dala njegova, po toksičnosti nenadmašna učenica, predsednica Skupštine Srbije Ana Brnabić koja je, zadirući duboko u najmračnije kutke svoje svesti, izjavila da je kod opozicije “izgleda problem što tragedija nije bila veća, što više ljudi nije poginulo, jer bi njihova šansa bila veća”.

Kao majstor besramne manipulacije Vučić je načinio i do sada nezabeležen marketinški potez, toliko bizaran da se s pravom moramo upitati kakvim li je ljudima bio namenjen, kod kakvih ljudi je trebalo da izazove pozitivnu reakciju, što je cilj svakog reklamiranja. Najmoćniji čovek u Srbiji, očigledno očajan da bi Sveti rejting mogao da mu bude poljuljan, jer nijednim primerenim potezom nije pokazao da žali za poginulima, otišao je na grobove dve sestre poginule u tragediji, devojčice od devet i pet godina, i svojim saradnicima dao zadatak da ga fotografišu kako se krsti kraj humki. Ne treba napominjati kojom brzinom je video postao viralan, a kao posebnu, čak i udarnu “vest”, objavili su ga listom svi portali pod Vučićevom kontrolom.

Pošto zbog tragedije sada cela Srbija ide ulicom i gleda hoće li joj se nešto stropoštati na glavu, Vučiću je bilo neophodno i da umiri one koji su eventualno počeli da sumnjaju u njegovu sposobnost da vodi zemlju, pa je odlučio da ih uveri da je tragedija u Novom Sadu bila tek incident, dok je sve ostalo što on u svom neimarskom zanosu gradi stabilno i snažano.

Odabrao je zato da obiđe kineske graditelje angažovane na izgradnji megalomanskog kompleksa u kome bi Srbija 2027. godine trebalo da ugosti goste iz celog sveta tokom svetske izložbe EXPO. Presrećni Vučić bio je oduševljen time kako radovi napreduju, kako je sve utegnuto, na mestu, bez greške, besprizorno insinuirajući da se ono što on gradi sigurno neće srušiti. Video sniman telefonom postao je nezaobilazni deo svih informativnih emisija, a na njemu se moglo videti kako Vučić nosi radnicima kese pune pljeskavica. Čak je i odabir hrane imao propagandu funkciju, jer je Vučić do sada svojim pristalicama na orkestriranim političkim skupovima delio sendviče, zbog čega su ti ljudi pejorativno prozvani sendvičarima. Pljeskavica, kao masnija i slasnija verzija fast-fuda imala je zadatak da gledaocima uputi jasnu poruku: da se Srbija uzdigla, ojačala i da u budućnost sada hrli pokretana ne sendvičima kao ranije, već pljeskavicama.

Ako i to ne bude dovoljno da uveri građane da je tragedija u Novom Sadu samo prolazna stvar i da Srbija, kako je to ocenio premijer Srbije Miloš Vučević, “ne sme da se zaustavi zbog te nesreće”, Vučić ima rešenje i za to – protivpravna privođenja i zadržavanja u pritvoru onih za koje se sumnja da bi svojim glasom mogli da podstaknu druge građane na bunt.

Najmanje 14 takvih aktivista režim je uhapsio nakon velikog protesta 5. novembra u Novom Sadu, označivši ih kao odgovorne za izazivanje nereda i uništavanje imovine, ali je očigledno da je reč o političkim zatvorenicima. Iako ne postoje dokazi o njihovom vandalizmu, jer bi za propagandu uvek orni mediji pod Vučićevom kontrolom jedva dočekali da objave takve fotografije ili snimke, bar osmorici njih je određen pritvor do 30 dana.

Kao i mnogo puta do sada, režim je u njihovom slučaju u potpunosti lakrdijaški zamenio teze, pa su oni koji su zaista odgovorni i dalje na slobodi i uživaju zaštitu korumpiranog sistema i čekaju da se sve jednostavno zaboravi.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.