Srbija sjedi samo na jednoj stolici – Vučićevoj

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, kada god ima priliku da uputi poruku međunarodnoj zajednici, iz petnih žila usklikne da Srbija ne sedi na dve ili više stolica, već isključivo na jednoj i to onoj srpskoj.

Da li je baš tako, drugo je pitanje.

Često je Vučić tokom ovih 11 godina vladavine sebe upoređivao sa Josipom Brozom Titom. Neretko tvrdi da je i njega prevazišao. Građani Srbije, doduše, još ne obeležavaju njegov rođendan sletovima i nošenjem štafete, niti nazivaju gradove njegovim imenom.

Umesto toga, Vučić pokušava da vodi politiku Srbije parafrazirajući urbanu legendu iz Brozovog doba o vožnji automobila koji na raskrsnici daje levi žmigavac, ali skreće desno. Vučić, naime, sve ove godine deklarativno pokušava da Srbiju približi članstvu u Evropskoj uniji, ali konstantno preferira onu drugu, istočnu stranu, odnosno gaji nikada čvršće veze sa Rusijom i Kinom. Tu činjenicu prikriva pričom o “srpskoj stolici”.

Lični poligon za doživotnu vladavinu

Srbija je svakim danom sve dalja od EU, i to nema mnogo veze sa time da Brisel i nije nešto preterano zainteresovan za proširenje. Suština je u tome da je Srbija malo toga spremna da uradi da bi napredovala i pokazala svoju privrženost kontinentu kojem pripada i vrednostima koje su postale opšteprihvaćene u modernom svetu. I ne radi se tu samo o činjenici da Beograd nije spreman da uvede sankcije Rusiji, što je svakako jedno od najaktuelnijih problema na relaciji EU – Srbija.

Vučićevo razumevanje politike, a možda bismo to mogli da nazovemo ideologijom, ne podrazumeva egzistenciju opštih stvari poput – demokratije, slobodnih izbora, nezavisnih medija, vladavine prava.

Još kada imamo situaciju da međunarodna zajednice se nešto i ne tangira zbog nabrojanog, naravno da Vučić sve to skupa zloupotrebljava ne bi li se učvrstio u svojoj nameri da od Srbije napravi lični poligon za doživotnu vladavinu.

U trenucima kada govori o tome da EU jeste srpski put, jedan grad u Srbiji, primera radi, postaje kineska kolonija. U rudarskom Boru, sa oko 30.000 stanovnika, trenutno živi još plus 12.000 registrovanih Kineza. Ti isti Kinezi u Boru proizvode sve manje zlata, a sve više koncentrata sa najvrednijim metalom u sebi “izvoze” u Kinu gde završavaju proces proizvodnje. I Bor nije jedini. Uz Smederevo, Zrenjanin, Šabac se polako navikavaju na sve više Kineza u svom okruženju.

Dok jednim okom, navodno gleda ka Briselu, drugo mu treperi ka Moskvi. Da li od straha ili ushićenosti, on to najbolje zna. Rusija za razliku od Kine nema privrednih subjekata u Srbiji, izuzev Naftne industrije Srbije, ali je uticaj Moskve na politička i bezbednosna dešavanja u Srbiji ogroman. Vučić je Srbiju učinio ruskim vazalom kada je u pitanju energetska zavisnost. Bez obzira što je Rusija Ukrajini učinila i dalje čini isto ono što su NATO zemlje uradile Srbiji 1999. godine, Vučić ne popušta i odbija da uvede sankcije zbog te agresije.

Sa druge strane uporno ubeđuje javnost da mu se niko od stranih ambasadora ne meša u posao, bez obzira što ga je nekoliko puta “demantovao” kako ruski, tako i američki ambasador u Srbiji. Setimo se samo gej parada, ili saopštavanje imena ministara aktuelne Vlade najpre ruskom ambasadoru, a tek potom srpskoj javnosti.

Stavljanje u kandže Rusije i Kine

I sada kada je potpisao taj dokument u Atini u kojem stoji da niko neće moći da se izbegne odgovornost za ratne zločine počinjene u Ukrajini, ima potrebu da demantuje tumačenje pojedinih medija da je time potpisao saglasnost da se jednog dana uhapsi Vladimir Putin. Vučić kaže da nigde u dokumentu ne piše Putinovo ime. Za nekoga ko tvrdi za sebe da je dobar poznavalac prilika u svetu i da bolje od ikoga kapira i predviđa šta se dešava i šta će se tek desiti, čudno je da između redova nije video Putinovo ime. Koga bi to neki postojeći međunarodni sud mogao da optuži za ratni zločin u slučaju Ukrajine?

Jedina stolica na kojoj Srbija, odnosno Vučić čvrsto sedi je ona njegova, sopstvena, i ne namerava ni na koji način da sa nje odstupi. Da mu je stalo do Srbije i njenog napretka, a u vezi sa onim što priča o EU, Srbija bi bila bitno drugačija i drastičnije bi napredovala bez obzira na stav Brisela o proširivanju Unije. Vučić nikako da shvati da Srbija zbog sebe mora sve da podredi članstvu u EU, ako to stvarno želi.

Ovo što se sada dešava govori o tome da Vučić samo vešto balansira sa opstankom na svojoj stolici. U tom svom samozadovoljstvu na toj stolici, on ne vidi da Srbiju sve otvorenije stavlja u kandže Rusije i Kine. I to nije nešto što je nelegitimno, ali to onda zahteva da se tako i saopšti narodu.

Vučić, iskreno, nikada nije ni mario za briselsku stolicu. Vešto ju je koristio za opstanak na vlasti. Uvek mu je bila draža ona ruska ili kineska, sa tom razlikom da mu je ova prva oduvek bila u srcu, a ova druga od kada je video kako funkcioniše Komunistička partija Kine, pa je to znanje i umeće počeo da koristi i u Srbiji.

U političkom smislu oduvek je bio otvoreniji i zainteresovaniji za autokratski način vladavine poput onih u Rusiji i Kini, nego za demokratski i slobodarski, tako da ne bi trebalo da se ljuti kada ga oni malo hrabriji političari sa Zapada nazivaju “Malim Putinom”. Ono što je možda još opasnije je što i taj Putin može da izgubi primat u Srbiji i to od Kine, a Vučiću sigurno ne bi smetalo da ga upoređuju i sa Xi Jinpingom. Verovatno bi bio još ponosniji.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.