Najbolji sportisti, ali ih dešavanja u Srbiji ne zanimaju

Teško je biti u opoziciji, čak iako si sportista, ali je lijepo vidjeti vrhunske sportiste kada podrže pravdu, borbu za slobodu i neke vrijednosti.

Određenom broju građana nikada neće biti jasno zašto se Đoković nikada nije oglasio povodom mnogobrojnih protesta (EPA)

Srbija je jedinstvena zemlja na svetu po mnogo čemu, a nekako najviše po sportu.

Iz Srbije, naime, dolazi najbolji košarkaš na svetu Nikola Jokić i najbolji teniser na svetu Novak Đoković. Neko bi ovu jedinstvenost upotpunio i tvrdnjom da Srbija ima i najgoreg predsednika na svetu Aleksandra Vučića, ali za razliku od prethodna dva zaključka, ova teza je možda malo i nategnuta. Ostavimo je zato po strani, barem ovog puta.

Đoković je, hteo to neko ili ne da prizna, stavio tačku na raspravu o “GOAT”. Kada je poslednji poen na ovogodišnjem Roland Garrosu pretvorio u 23 Grand Slam titulu bilo je jasno da je Đoković taj.

Osvojio je rekordan broj Grand Slam titula. Ubedljivo je najviše nedelja proveo na prvom mestu ATP liste. Jedini je teniser koji je osvojio sve turnire iz Masters serije, ujedno i najviše titula sa tih turnira. I međusobni skor sa svoja dva najveća “izazivača”, Rogera Federera i Rafaela Nadala, u njegovu je korist. Šta je još potrebno da bi se stavila tačka na ovu raspravu? Ništa.

Đokovićevi susreti sa funkcionerima

Đoković, međutim, nije uspeo da u surovom svetu marketinga i politike bude, ako ne najomiljeniji, ono barem pri vrhu te lestvice. Po oba pitanja, “šišaju” ga i Federer i Nadal. Tome je, sigurno, mnogo više doprineo njegov stav o vakcinaciji, nego što bi teoretičari zavera voleli – činjenica da je Srbin.

Đoković je u sred svetske pandemije bio jedan od retkih vrhunskih sportista koji su odbili da se vakcinišu. U svetu tenisa gotovo da nije bilo tenisera u prvih 100 na rang listi, izuzev njega, koji se nisu vakcinisali. Iako je uporno ponavljao i insistirao na tome da nije antivakser, već da samo vodi računa o onome šta unosi u svoje telo, ostaće zabeleženo da ga je taj stav sigurno koštao dobrih rezultata na Australian open, i na turnirima u Sjedinjenim Američkim Državama. Da se vakcinisao, poput drugih tenisera, sigurno da bi njegov skor bio još bolji.

Đoković je uspeo i svoje sunarodnika u nekoliko navrata da iznervira, a duboko podeljeno srpsko društvo je naučilo da ne prašta nikome, pa čak ni Đokoviću kada je njegova rodna zemlja u pitanju, a činio je to kada su bile litije u Crnog Gori i povodom protesta “Black Lives Matter” u SAD.

On je doduše, prilikom jedne pobede u Parizu, na kameri napisao – “Kosovo je srce Srbije” i “Stop nasilju”, ali to se nije odnosilo na proteste, već na situaciju na severu Kosova i sukoba kosovske policije i NATO sa Srbima. Ono što opozicioni deo Srbije ne prašta Đokoviću jesu susreti sa aktuelnim državnim funkcionerima. Ako se susret sa predsednikom Srbije i može razumeti, taj deo Srbije ne vidi razlog zašto bi se teniser takvog ranga sastajao sa Aleksandrom Vulinom i Goranom Vesićem. Istini za volju, Novak Đoković nikada eksplicitno nije podržao Vučića za bilo koje izbore.

Najbolji košarkaš sveta Nikola Jokić, međutim, jeste. Bilo je to, doduše, veoma stidljivo, jer se njegovo ime našlo na podugačkom spisku javnih ličnosti koje su podržale Vučića za predsednika na izborima prošle godine. Način na koji je Vučić dobio njegovu podršku je, verovatno, bio posredan, jer da je drugačije, Vučić bi, kao potencijalni budući košarkaški trener, sigurno drugačije baratao sa tom podrškom.

Iskorištavanje sportista za političke ciljeve

Jokić je, inače, poznat po tome da ne voli mnogo slavu i prisustvo u medijima. Najbolje što zna, pokazuje na terenu. Dvostruki je MVP NBA lige. Sigurno je da je zaslužio i treći put tu titulu, ali ona je ove godine otišla u ruke Joela Embiida. NBA je nešto što sigurno spada u američko nacionalno blago, i Amerikanci ne vole baš da se neko prema MVP tituli ponaša na način na koji to radi Jokić. Uporno je ponavljao da ga se ta nagrada ne tiče, a druga MVP titula mu je uručena dok je izvodio konja iz svoje štale u Somboru. Verovatno da je i to celom tom “američkom svetu” malo zasmetalo imajući u vidu koliko drugih košarkaša bi “grizlo” za tu titulu. Bilo kako bilo, Jokić je na terenu i ove godine tu titulu zaslužio. Umesto nje, uzeo jer NBA titulu, priznanje za MVP finala i Zapadne konferencije.

Kao što ga mnogo ne zanimaju priznanja, utisak je da ga ne zanima ni šta se dešava u njegovoj zemlji. Nikada nije reagovao ni na jedan protest, ni na jednu situaciju. To što je podržao Vučića to je njegovo pravo, a za razliku od Đokovića nije se oglašavao ni povodom nekih drugim situacija u svetu. Radi svoj posao, najbolje što može, “ima svoj mali svet i kineski zid oko njega”. Sasvim legitimno.

U krajnjoj liniji, nije na sportistima da učestvuju u politici. Možda i mnogo očekujemo od njih. Sa druge strane, vlast pokušava na sve načine da dokaže da su vrhunski sportisti na njihovoj strani. Teško je biti u opoziciji, čak iako si sportista. Lepo je, međutim, videti vrhunske sportiste kada podrže pravdu, borbu za slobodu i neke vrednosti koje postoje u zemljama u kojima ostvaruju svoje najbolje rezultate, ili ostvaruju svoje prihode. Uspeh koji ostvare je rezultat isključivo njih samih.

Država nikada nije mnogo pomagala te sportiste kada su počinjali. To tu istu državu, međutim, ne sprečava, međutim da se ogrebe o njihovu slavu i iskoristi za svoje političke ciljeve.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera