Prisajedinjenje Kosova Albaniji ide na ruku velikoj Srbiji

Vučić kaže da je Haradinajeva najava ujedinjenja prijetnja Evropi i čitavom svijetu, a zadovoljno mu se smije brk.

Beogradu ne trebaju bijele rukavice kako bi objasnio svoje namjere sa Crnom Gorom i Republikom Srpskom (EPA)
Beogradu ne trebaju bijele rukavice kako bi objasnio svoje namjere sa Crnom Gorom i Republikom Srpskom (EPA)

Izjava Ramuša Haradinaja da ozbiljno misli o ujedinjenju Kosova sa Albanijom uopšte nije samo predizborna maštarija, već se nekada zaraćenim stranama nameće kao novo glasno rešenje.

O tome je nedavno govorio i bivši britanski diplomata Timoti Les, kada je konstatovao da je „neka vrsta prisajedinjenja Kosova sa Albanijom sada jedina geopolitička opcija“.

Otvaranje ove teme menja samo postojeći javni diskurs, ali ne i političku suštinu, jer poznati su strahovi EU da ideja razmene teritorija i uređenje postkonfliktnog Balkana po etničkom principu, u stvari, vodi prema novom prekrajanju granica i mogućim sukobima.

Ukoliko se to desi, biće to prva suštinska promena AVNOJ-evskih granica od kraja Drugog svetskog rata, posle koje „sve može“.

Mazanje očiju javnosti

Haradinaj je u svojim predizbornim izjavama samo nazvao svojim pravim imenom aktivne dugogodišnje političke procese. Jer golog kralja odavno slave sve stabilokrate u regionu.

Do sada su pojmovi „velika Srbija“, „velika Albanija“, ili „velika Hrvatska“ zvučali isuviše propagandistički, iskompromitovano i neuverljivo. Posle tri decenije konzistentne nacionalističke politike na Zapadnom Balkanu te pojave su u stvari logična posledica, a svi lokalni akteri rade na tome da ona postane i bezalternativna realna politika.

Naravno, najverovatnije će se pokušati izbeći upotrebu tih iritirajućih pojmova, pa je recimo „mini Šengen“ ništa drugo do prelazni put od carinske unije, grupisanja etničkih interesa i sve to sa ciljem da se zamažu oči javnosti za buduću razmenu teritorija između Beograda i Prištine.

I Tuđman je sklapao Vašingtonski sporazum kao mogućnost naslednicima da nastave sa podelom BiH. Teško je zamisliti da će Hrvatska kao članica EU i NATO početi otvoreno da zagovara pripajanje delova BiH, ali nacionalizam na Zapadnom Balkanu je sistem spojenih sudova koji žedni populisti sigurno neće samoinicijativno da zavrnu.

Temelji novog srpskog carstva

Jedino se EU pravi slepa da bivši radikali Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić još uvek samo sanjaju san o velikoj Srbiji. Vučić kaže da je Haradinajeva najava ujedinjenja pretnja Evropi i čitavom svetu, a zadovoljno mu se smeje brk.

Međutim, Rusija će opstruirati takvu veliku Srbiju i protiviće se razmeni teritorija jer joj je u interesu da se trajno ne reši problem sa Kosovom, koji Moskvi osigurava dugoročno prisustvo na Balkanu.

Nakon „revolucije litijama“ u Crnoj Gori, velika Srbija je više nego realnost. Greši onaj ko misli da nema ničeg strašnog ako i Beograd traži svoje mesto u novom prekomponovanje Balkana. Temelji takvog novog srpskog carstva ne leži na privrednoj ili tržišnoj ekspanziji, već na masovnim ratnim zločinima i genocidu. To dokazuje i nedavna odluka opštine u Beranama da jedna ulica dobije ime Ratka Mladića.

Skoro da je sigurno da niko neće izvesti tenkove i vojsku na ulice i ratovati kao početkom devedesetih, ali novi javni diskurs o promeni granica u regionu i etničkom ukrupnjavanju teritorija govori o tome da će svi akteri raditi na tome da to postane jedina politička opcija, koja čeka povoljni geopolitički trenutak, poput onog kakav se nametnuo sa Trampom.

Na osnovu već postojećih iskustava u tranzicionim postkomunističkim državama, nije teško zamisliti kako će se tvrde granice kruniti i odronjavati. Veliki broj stanovnika Moldavije već godinama ima rumunske EU pasoše. Nasuprot tome, dvojna državljanstva u BiH, Srbiji i Albaniji nisu samo slobodan protok ljudi, već i autokratskih politika. Diplomatsko zastupanje u EU, zajedničko ekonomsko i energetsko tržište već su funkcije koje Tirana obavlja za Prištinu.

Za to vreme ljudi će se iseljavati iz rizičnih heterogenih sredina ne samo zbog ekonomskih razloga, već i u strahu od ponavljanja sukoba i ratnih zločina.

Stoga ne treba Beogradu bele rukavice kako bi objasnio svoje namere sa Crnom Gorom i Republikom Srpskom. Srbija i onako ne planira ulazak u NATO, a Zapad će i dalje da bude „zabrinut“ za bezbednost regiona i podilaziće ćutanjem naprednjacima, Vučiću i njima sličnim. Zabrinjava da su u pitanju političari koji ne samo da ne mogu i ne žele da sakriju svoju radost jer im zeitgeist ide na ruku, već su to gubitnici iz 90-tih kojima je krajnje potreban politički revanšizam kako bi najteže zločine koji su dokazani u Hagu predstavili kao herojstvo, uspeh i vlastitu pobedu.

Izvor : Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO