Opozicija guši građanski protest u Srbiji

Protestni talas u Srbiji iz nedelje u nedelju jenjava – slabi. Sve manje je gradova koji učestvuju u protestima „Jedan od pet miliona“, sa sve manjim brojem ljudi…

Lice prvog i najjačeg talasa protesta „Jedan od pet miliona“ glumac Branislav Trifunović, koji se povukao nakon velikog opozicionog protesta u Beogradu 13. aprila, u jednom od intervjua kaže da je razočaran kako je iskorišćen adrenalin naroda.

On kaže da bi ga nazad na improvizovanu protestnu binu na kamionu vratilo jedino da se predstavnici opozicionih stranaka povuku i puste građane da sami formiraju novi organizacioni odbor protesta.

Trifunović zna da se to neće desiti, jer za pola godine sujetna i sebična opozicija nije uspela da povrati poverenje naroda i sada više nije u poziciji da sa njim pregovara. Dramski momenat silaska sa protestne scene tog poznatog srpskog glumca istovremeno je i metafora kako Savez za Srbiju (SzS) iskorišćava i odstranjuje građansku komponentu ne samo sa protesta, već i iz politike.

Strah od opšte narodne pobune

Pad intenziteta protestnog talasa prati uzurpiranje scene i protestnih šetnji od strane SzS-a. Upad Boška Obradovića u RTS i besciljna opsada Predsedništva u kome je Vučić sa ministrom policije mirno igrao šah – samo je vođi i naprednjacima dalo dodatne poene.

Napetost i atmosfera na rubu sukoba, pa onda najava revolucije u Beogradu koja se nije desila. I na kraju uskršnja i prvomajska pauza sasvim su otupeli oštricu protesta.

Umesto toga, smišljene su opozicione „Slobodne zone“ koje se sele po gradovima a koje izazivaju podsmeh ne samo vlasti, već i pristalica same opozicije. Ni nalik „šator-gradu“ koji je u dva navrata u sred Kijeva organizovala ukrajinska opozicija, gde se više meseci masovno noćilo i protestovalo dok sa vlasti u revoluciji nisu oterani diktatori Kučma i Janukovič.

Vlast se ne ruši na vikend protestnim šetnjama, makar one okupljale i hiljade demonstranata, niti kamp dežurstvima pod Vučićevim prozorom.

A ko je uopšte u Srbiji realna opozicija? Savez za Srbiju – nikako. U Vojvodini Liga socijademokrata Vojvodine i njihov Vojvođanski front – projekat za politički spas Nenada Čanka lično i pokušaj da se spere ljaga zbog koalicije sa naprednjacima u Novom Sadu. Liberalno demokratska partija? Molim vas…

Lako se složiti oko teze da je u Srbiji potrebna nova opoziciona politička sila koja će da okupi snage od tvrde levice (da parira desnici) preko centra i do umerenih proevropskih konzervativaca. Opozicija pokušava da prikaže situaciju da je na ulici crno-bela slika: samo gnevni protesti „Jedan od pet miliona“ i karavan sendvičara na mitinzima podrške Aleksandru Vučiću „Budućnost Srbije“.

Zato u ovoj sumornoj slici letnjih protesta jedina svežina su neformalne grupe poput „Samoodbrane“, koja je nedavno okupila nezavisne intelektualce poput sociologa Jove Bakića, istoričarke Dubravke Stojanović, akademika Dušana Teodorovića, režisera Želimira Žilnika i karikaturista Predraga Koraksića Koraksa i Dušana Petričića.

Da postoji sistemsko gušenje aktuelnih građanskih protesta u Srbiji od onih koji ih predvode zapaža i Snežana Čongradin iz Danasa. Predstavnici opozicije, oni koji vode proteste, u najvećoj meri bili su učesnici i u prethodnoj vlasti. I to vlasti koja je nastavila nacionalističku politiku Miloševića i preuzela lopovski karakter njegovog diktatorskog režima.

Stoga, su opoziciji dobro poznate razmere naboja opšte narodne pobune “petog oktobra”, koja bi u svom prirodnom zamahu, svakako, zakačila i njihove privilegije, stečene tokom godina vladavine.

Bogati su, imaju firme i farme u Srbiji i mogu da stradaju od vlasti, ali i od građana koje predvode protiv te vlasti, zaključuje dalje Čongradin, a da su im srca i duše čiste, pobunu protiv diktatorske vlasti Aleksandra Vučića, vodili bi na drugačiji način.

Čekajući pobjedu bez borbe

Upravo, takva licemerna i iskompromitovana opozicija je idealna za gospodara Vučića. Ono što može biti fatalno po malobrojnu nezavisnu, slobodnomisleću i intelektualnu manjinu jeste osveta naprednjaka kada protesti postanu očigledna farsa ili u Srbiji potpuno utihnu.

Skoro da postoji prećutni „nacionalistički pakt“, simbioza između SNS-a i SZS-a da se sa političke scene sasvim ukloni građanski, levičarski i liberalni faktor. Već sada vlast aktivno radi na rasparčavanju i onako usitnjene opozicije, prebijanjem i proterivanjem buntovne omladine, podelama i huškanjem naroda jedne na druge, zavrtanjem ruku medijima i privođenjem nezavisnih intelektualca.

I sve to u prisustvu Zapada koji ćuti i čeka da se uveri da Vučić neće potpisati nikakav sporazum kojim se priznaje Kosovo. 

SZS ne nudi promenu sistema. To je savez novih srpskih nacionalista, koji se pretvara da u svom spektru ima sve političke ideologije. U pojedinim oblastima poput Kosova, srpskog pitanja u regionu i Rusije – daleko je oštriji, radikalniji i ostrašćeniji.

SZS nije naivan kad narodu nudi istu agendu kao i Vučić, ali je lukav i pokvaren. Strategija je da se Vučić sačeka da ispuni obećanje Zapadu, da potpiše sveobuhvatni sporazum o normalizaciji odnosa Beograda sa Prištinom, kojim bi na nekin način bilo priznato Kosovo.

Da Vučić odradi svoj zadatak, da ga SzS pred srpskim narodom i na njegovom terenu proglasi „izdajnikom“, a Rusija i Zapad puste niz vodu, uostalom kao svojevremeno Tadića i Demokratsku stranku. Na taj način bi „nova“ opozicija, upravo kao i naprednjaci 2012, pobednički uz jato preletača umarširala na pusto bojno polje.

A tu je veoma korisna stabilokratija koju je stvorio sam Zapad, tako da neće biti alternative i dileme sa kim će se posle pada Vučića pregovarati. Još ako se uguši potencijalne građanske pokrete i leve opcije stranaka koje mogu da se izrode iz protesta i nezadovoljstva građana.

To je i motiv zašto opoziciji trebaju tako kilavi protesti.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera