‘Velika Srbija’ – od Memoranduma SANU do doktorata Siniše Malog

Glavni otpor režimu Aleksandra Vučića u septembru odigravao se u zgradi Rektorata Beogradskog univerziteta, koju su okupirali studenti iz Udruženja #1 od 5 miliona i tražili od rukovodstva, među ostalim, da se ne odugovlači izjašnjavanje povodom doktorata (za koji stručnjaci tvrde da je plagijat) jednog od ključnih naprednjačkih kadrova – ministra finansija Siniše Malog. Komično-dramatični momenat nastao je kada je prikrivena partijska vojska Srpske napredne stranke upala u Rektorat i pokušala da diskredituje studentsku pobunu. Botovi su se skandalozno sami otkrili i situacija je eskalirala, dobijajući vidljivu političku dimenziju.

Rektorka Univerziteta u Beogradu Ivanka Popović, koja je jedno vreme oklevala, nakon medijskog cirkusa sa naprednjačkim botovima, donela je odluku da studentima izađe u susret i obećala da će se Odbor za profesionalnu etiku do 4. novembra izjasniti u vezi doktorata ministra finansija. Predsednik Aleksandar Vučić i premijerka Ana Brnabić u državotvornim medijima su na studente i rektorku radikalski sirovo izlili svoj bes, a Univerzitet u Beogradu postao je simbol slobode u partokratskoj državi.

Pobuna zbog doktorata Siniše Malog nije samo još jedna epizoda infantilne borbe frustriranih studenata, koji se, umesto ućutkane akademske zajednice, u vrećama za spavanje i transparentima bore za dostojanstvo najviših obrazovnih institucija u Srbiji, a pre svega da njihov trud na fakultetima ne bude obesmišljen. Pitanje doktorata tog kontroverznog političara daleko prevazilazi i slučaj samo jedne najverovatnije plagirane disertacije. Pokrenuta je i rasprava o katastrofalnom padu Beogradskog univerziteta na Šangajskoj listi za više od 100 mesta, kao i partokratsko rasterivanje iz Srbije svetski priznatih stručnjaka kakav je genetičar Miodrag Stojković.

Paradigma podaništva elite prema vođi

Međutim, slučaj Siniše Malog, pre svega, pokreće pomalo tabuozno pitanje odgovornosti velikog dela te iste akademske zajednice u pripremama političkog terena za ratove devedesetih na prostoru biše Jugoslavije i njihovoj kontinuiranoj podršci nacionalističke ideologije, koja je, sa manjim pauzama, u Srbiji dominantna skoro tri decenije. Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti iz 1986. godine smatra se političkom i ideološkom platformom projekta “velika Srbija”, srpskog ekspanzionizma, koji su tokom devedesetih slepo sledili svi – od vrha države, do onih koji su na lokalu pljačkali, palili kuće, silovali i počinili na prostoru bivše Jugoslavije najteže zločine od Drugog svetskog rata.

Za tu istu akademsku zajednicu “otac nacije” i spiritualni lider decenijama bio je neobrazovani akademik Dobrica Ćosić (jedan od autora Memoranduma SANU); ona je značajnim delom podržavala sve nacionalističke i autoritarne lidere – od Slobodana Miloševića, do Aleksandra Vučića. Proglas “Za bolju Srbiju”, koji je, uoči predsedničkih izbora 2017. godine, kao podršku predsedničkom kandidatu Aleksandru Vučiću, potpisalo više od 500 akademika i profesora univerziteta dokaz je kontinuteta ne samo jedne politike, već i paradigma podaničkog odnosa elite prema jednom vođi.

Kritika upućena akademskoj zajednici, visokoobrazovnim i naučnim institucijama u Srbiji svakako da se odnosi na jedan oportunistički, ali dominantan i njen veoma uticajni deo. Slučaj Siniše Malog počeo je da otvara brojna pitanja manipulisanja intelektualnim potencijalom u Srbiji, koji je, bez obzira na formalnu autonomiju institucija, uz crkvu i vojsku, nesumnjivo jedan od željenih stubova svakog nedemokratskog režima.

Fokus je pao i na dekanku Filološkog fakulteta u Beogradu Ljiljanu Marković, koja je sada partijski kadar Srpske napredne stranke (inače višestruki preletački) i donedavna odbornica iste partije u Skupštini grada Beograda. Kontroverze oko dekanke Marković ukazuju da se autonomija na univerzitetima i fakultetima koristi kao štit za prikrivanje malverzacija i korupcije, a koji su, po pisanju srpskih nedeljnika, odmah iza afera sa plagiranjem i kupovinom diploma.

Sve su to djeca Dobrice Ćosića

Filozofija slobode zloupotrebljena je i na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, koji se pretvara na patrimonijalnu instituciju, gde se nameštaju konkursi i manipuliše kadrovskom politikom. Vrhunac je nasilje po uzoru na sovjetsko oduzimanjem doktorata od Pravnog fakulteta čuvenom vojvođanskom advokatu Slobodanu Beljanskom zbog formalne procedure, a koje je nemoguće odvojiti od njegovog društvenog i profesionalnog javnog angažovanja.

I nije Siniša Mali jedini u ovoj Vladi čija je originalnost doktorata dovedena u pitanje. Još jedan od ključnih ljudi režima, ministar policije Nebojša Stefanović, i njegove diplome možda su još eklatantniji primer onoga što možemo nazvati razlogom ogromnog nepoverenja u institucije visokog obrazovanja. Analiza doktorata guvernerke Jorgovanke Tabaković pokazuje plagijat, a poznat je i slučaj “Toma diploma” bivšeg predsednika Tomislava Nikolića. Tu se otvara novo pitanje: šta će srpskim političarima te visoke naučne titule kada im one nisu neophodne na funkcijama koje obavljaju? Kako je cinično komentarisao Vučić: “Mali može biti ministar i sa osnovnom školom.”

Pre svega, srozavanje autoriteta naučnih institucija mnogima je omogućilo da brzo i veoma lako dođu do “uglednih” titula. I to je sada postalo deo masovnog trenda i kurioziteta da političari ispred svog imena imaju i – naučno zvanje. Sumnja je prisutna i zato što se te titule obično stiču u periodu kada su političari veoma aktivni ili na visokim funkcionerskim pozicijama, a svi oni koji su doktorirali znaju koliko vremena i truda treba uložiti u to da bi se pripremilo i odbranilo naučnu tezu. U liberalizovanom, omasovljenom i loše regulisanom biznisu sa visokim školstvom političari sa “stečenim” zvanjima mogu da ostvare i dobar dodatni prihod predajući na fakultetima, kao što je to bilo u slučaju naprednjaka Aleksandra Martinovića i Vladimira Orlića, koji su, ispostavilo se, predavači na Visokoj medicinskoj školi u Ćupriji.

Imenica “stid” davno je izbrisana iz srpskog rečnika i nikoga nije briga da li postoji sumnja u istinitost ili krađu onoga što bi u intelektualnom smislu trebalo da bude najelitnije za jednu državu. Sve su to Ćosićeva deca. Javna je tajna da veliki deo privatnih fakulteta i univerziteta u Srbiji, kao i u okruženju, olakšanim putem nudi i političarima nižeg ranga i državnim službenicima zvanja od diplome do doktorata. U napuštenim preduzećima po Vojvodini otvaraju se takva odeljenja privatnih fakulteta za fast-food diplome, koja se, zbog populističkog prezira prema školovanima, ne smatra dražvnim problemom. Zbog toga obrazovani mladi pakuju kofere i masovno napuštaju Srbiju…

Suočimo se s prošlošću, priznajmo zločine

Ugled fakultetskih diploma u Srbiji davno je srozan i time je omogućeno da vlasti apriori lažima i uvredama brane svoje ministre bez ikakvih političkih posledica. Zbog sličnih afera u demokratskim zemljama političari daju ostavke, poput nemačkog ministra odbrane Karla Teodora cu Gutenberga, ili im se oduzimaju titule kao bivšem rumunskom premijeru Viktoru Ponti. I ta korumpiranost obrazovnih institucija je toliko prihvaćena da nadležni organi više i ne reaguju, pa je izostala bilo kakva intervencija pravnog sistema kada se jedna srpska starleta više puta groteskno javno hvalila da čak ni ne zna šta je završila i da joj je diplomu na jednom fakultetu “kupio kum”, koji je njen talenat prepoznao dok je brzo kuckala poruke na mobilnom.

Strah akademske zajednice takođe je faktor ćutnje, jer su na vlasti isti oni političari koji su 1998. godine stajali uz svog šefa dok se donosio “Šešeljev zakon o univerzitetu” i proterivalo preko 200 profesora i nastavnika. “Ubica” se, posle određenog vremena i zatvorenog psihološkog ciklusa propadanja, vraća na mesto zločina; ponovo mu je za svoje ciljeve potrebna odanost akademske zajednice. U Srbiju pod Vučićem vraća se sve ono nasilje koje je nacionalistička ideologija njegovih mentora tokom devedesetih posejala u bivšim jugoslovenskim republikama. Bumerang je stigao u vidu duboke podele srpskog društva na naprednjake i njihove neistomišljenike, a tenzije se često dovode do ivice sukoba.

Sve ovo govori da je Srbija veoma daleko od Evropske unije i demokratskih vrednosti. Kako bi “ubica” iz devedesetih nestao iz srpskog društva, ne samo studenti već i cela društvena i politička opozicija mora još dosta toga da učini i da traži: da se Srbija suoči sa prošlošću i prizna zločine iz devedesetih (posebno sistemski višegodišnji genocid u Bosni i Hercegovini), da prestane sa istorijskim revizionizmom i politikom ekspanzije prema susednim republikama u kojima živi brojna srpska zajednica, da otvori arhive tajnih službi i, na kraju, da se nacionalistička politika i kriminal konačno potpuno ukloni iz srpske akademske zajednice. Da se sve preispita tu gde je sa Memorandumom SANU i počelo.  

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera