Osiromašeni uranij ili osiromašena zemlja

Sukob saopštenjima pomeđu dvostruke potpredsednice SNS i Vlade Srbije (te dužnosti sve više postaju jedno te isto!) Zorane Mihajlović i dvojice najviših velikodostojnika Srpske pravoslavne crkve, što je proteklih dana nahrupio u kljakavu srpsku javnos,  nekako je previše otišao na “žensku stranu”. Odnosno ka pitanju jednakopravnosti donedavno komplimentiranog “lepšeg pola”, ili kako se to sad poželjno ima reći – rodne ravnopravnosti.

Iz centra rasprava, koliko ih je bilo, potpuno je pomeren problem (ratnih) žrtava, eventualne zlo/upotrebe tih crnih statistika, te njihovog doprinosa samom kultu žrtve koji se u Srbijici pothranjuje već više dva veka, od romantizma naovamo. A posebno ratnih devedesetih, pa i potom, kad je zadobijao monstruozne razmere u “računaljkama” koliko je mladih dopustivo žrtvovati na klanici ostvarenja snova o svesrpskom ujedinjenju.

A “ovom pitanju ima mesta”, rekli bi i autori mnogo bolji od ovog, budući najpre da je i sam “sukob” 2Xpotpredsedenice Mihajlović sa patrijarhom SPC-a Irinejom i monaškim mu imenjakom, episkopom bačkim imao baš “špiceve” o žrtvovanju i ratnom stradanju. Uprkos, tome što je Irinej bački taj sindrom pokušavao – paradoksalno – da otkloni tako što ga je upravo isticao.

Ulog mladih života za naciju

Proširujući temu o ovom polemičkom sukobu vrhova države i (malo sutra, od nje odvojene!) Crkve iz patrijarhove izjave, zanimljivo jednom sve gorem tabloidu, većina medija je citirala deo o tome za šta se patrijarh zalaže. A manje o tome – zašto.

Nije zgoreg da još jednom podsetimo, Srpkinje po njemu imaju rađati “po milosti Božjoj” da na taj način “ostanemo u istoriji, iako smo postradali”. I da se tako nadomeste žrtve svih “stradanja Srba u Bosni, Hercegovini, Lici, Dalmaciji, gde su nestajala cela sela”, što je kaže patrijarh sve “teško nabrojati”. Te da je “SPC čekala godinama izvinjenje rimokatolika i da ga nikad nismo čuli, i da ga verovatno nećemo ni čuti. A mnoge ideje i dalje su žive i to je tragedija i naša i njihova”.

Zorana Mihajlović je, čini se, baš na to “zašto” uzvratila rečima da žene nisu dugo mogle da odlučuju o vođenju ratova “da budu tu kada su njihova deca, muževi i braća odlazili odakle se nisu vraćali ili su se vraćali bez ruku, nogu ili u kovčezima”.

Braneći patrijarha episkop bački Irinej “našoj Tuzlanki” (perfidne li invektive!) spočitava da je ona, a ne partijarh, kao što smo videli, sve stavila u kontekst ratova.

On saopštava: “Te reči, koje su izraz decenijama sticanog duhovnog iskustva patrijarha bile su povod gospođi Zorani Mihajlović da patrijarhove reči stavi u kontekst ratova i stradanja i time je potpuno svesno podržala nemačku književnicu Hertu Miler”. (Kao, božemeprosti, da je logično pomisliti da je partijarh hteo da kaže da su Srbi u Lici, Dalmaciji… vekovima stradali u poplavama, recimo!)

Svako ko ne podleže ograničenjima pileće pameti i ima iole samo/kritičke svesti, ovo osvežavanje “stradale nacije” za nova potencijalna stradanja lako će dovesti sa pomenutim porukama tokom ratova koje devedesetih “Srbija nije vodila”.

Tada su – s gnušanjem se moramo prisetiti, brojni “patrijarsi” ideje o “svim Srbima u jednoj (velikoj) državi” iz SANU i okoline, te slavitelji stvaranja Republike Srpske, ne kao bh. entiteta, nego posle vekova “prve srpske države s one strane Drine” (Mihajlo Marković) – radili morbidne statistike o ulogu u mladim životima koji je vredno davati za takav (eto, i poluostvareni) cilj.

Da bi se sve to ovrhunilo u proceni dr Biljane Plavšić, nacionalističke “patrijaršice” RS da podnošljiva cifra tako žtrvovanih mladih života može ići i do 200-300 hiljada – više, valjda, nego što se računa post belum broj ukupno žrtvovanih u BiH. (To, krvavo srpsko – ja kad dajem, ja ne žalim! Kao realno uporište “crnjaka” da se poziva u rat u kome “neki ćete poginete”, a iz koga “mi neki će se i vrnemo”, jer takvi lideri svoje žrtve za ideju nude uglavnom u – tuđim životima.)

Žrtve kao ‘topovsko meso’ manipulacije

Eho, zapravo, nešto blaže reprize ovakvih poruka neretko i sve češće se mogu čuti i danas. A zahvaljujući (pazi, zahvaljujući!) nagomilavanju svemoći u vladajućoj eliti koja smatra da je opštekorisno da oživljava svoje, kako ponavljamo, “nepreležano i neprežaljeno” radikalstvo, te se poruke pretvaraju i u konkretne političke poteze.

Ili, veoma postepeno, perfidno i gotovo neprimetno se, cigla po cigla, reč po reč ugrađuju u duhovni hram desnog mišljenja.

Koliko juče, nova premijerka Srbije je sastanak sa najvišim predstavnicima Haškog suda završila ocenom da “on nije ni malo doprineo pomirenju u regionu”. To je bio samo refleks brige za “žrtve haške pravde” jer se predsednik države istom prilikom zabrinuo za zdravlje srpskih pritvorerenika, posebice za one koji izdržavaju kaznu u stranim zemljama.

Taj trend političke restauracije kroz pothranjivanje kulta žrtve i “duha devedesetih” ima u najmanju ruku dvostruku funkciju. Teme o žrtvi i žrtvovanju od cara Lazara na Kosovu zarad carstva nebeskog do aktuelne jake reminiscencije upravo na to u platformi kulturne strategije za narednu deceniju idealno su “topovsko meso” svake manipulacije.

A s druge strane, tako “napaljenoj” široj javnosti šalju političku poruku o mudroj ambivalentnosti između Istoka i Zapada. I držanju “rezervnog položaja” vlasti, recimo, prema NATO savezu. Manje ili više otvoran flert sa Alijansom uvek se može “isparalelisati” pijetetom za žrtve osiromašenouranijumskog bombardovanja pre 18 godina.

Najnoviji, ali i najslikovitiji primer za teze nekoliko prethodnih rečenica je formalno oživljavanje, odnosno “(p)održavljenje” kontroverzi o uticaju bombardovanja 1999. projektilima sa osiromašenim uranijumom.

Nema spora da ovo jeste, uz ciničan ekonomski interes svetskih “oružara” da se liše viškova stokovanog oružja i zločinački čin, bez obzira i na koga su bombe bacane i koliko je odista ta “bogato osiromašena” otrovčina štetna po ljude i okoliš.

Međutim, ova tema od momenta bacanja tih bombi, s vremena na vreme iskrsava kroz polemike, razložna upozorenja i demantije, ali i brojne teorije zavere. Tako da sve izaziva dodatne konfuzije među građanstvom jer je u odsustvu jasnog i zvaničnog, pre svega naučnog stava, jednako usmereno da po sopstvenoj volji i u zavisnosti od jačine propagande veruje ili jednima ili drugima.

Budući da je jedna od odlika sadašnjih vlasti upravo veština upravljanja konfuzijom, iz gornjeg ugla se može posmatrati i svrha nedavno najavljenog formiranja zvaničnog tela za učinke osiromašenog uranijuma.

Nacionalno omeđeni uranijum

Goran Trivan, šef posle više mandata u ovoj Vladi vaspostavljenog Ministarstva ekologije to je nedavno je najavio. Vlada je, kaže, spremna da i “finansijski i na svaki drugi način pomogne utvrđivanje istine kroz pružanje logističke podršku radu laboratorije i koordinacionom telu koje će se baviti tim pitanjima i da će sačekati mišljenje stručnjaka”.

A postoji i odbor Inicijative za utvrđivanje istine o posledicama NATO bombardovanja koji je i predlažio ovo što je ministar prihvatio i po sastaku sa predstavnicima izjavio.

Poznati stručnjak i ekspert s iskustvom u mnogim međunarodnim udruženjima, napose u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, dr. Zoran Radovanović, privatno kaže da je ideja o takvom telu “glupa i da je zastupaju neznalice”.

Iz brojnih doktorovih polemika i razjašnjavanja teorija zavere izdvajamo samo par upečatljivih citata: “Ogromna većina naših građana, uključujući mnoge lekare, čvrsto veruje da Srbija doživljava epidemiju raka velikih razmera. Štaviše ’jasan’ im je i uzrok – navodna izloženost osiromašenom uranijumu (OU). Obe zablude nametnula im je grupica ljudi sklonih senzacionalizmu, samoreklamerstvui/ili promicanju politikantskih poruka”.

Uz napomenu da “objašnjenje stvarnog stanja nije lako jer zahteva i poznavanje demografskih kretanja i metodoloških tehnika”, te visoke prosečne starosti stzanovništva, dr Radovanović citira zvanične podatke Instituta za javno zdravlje Srbije “Batut” za koje je, mi dodajemo, propaganda obično slepa.

Po tim podacima “stopa smrtnosti od SVIH UZROKA vremenom se povećava, pa danas dostiže 14,2 umrlih na 1.000 stanovnika, što Srbiju svrstava u sam svetski vrh. Poređenja radi, odgovarajuća stopa za Evropu iznosi 10,2, a za ceo svet 7,8, dakle skoro je dvostruko niža od naše”.

Zaključak je da se Srbija po obolevanju od raka ne razlikuje od evropskog proseka, ali je pri vrhu evropske liste po stopi umiranja – što ne zavisi od OU, već i od, recimo kasnog javljanja lekaru i skromnih (sirotinjskih) uslova dijagnostifikovanja.

Podozrenje, međutim, da je ideja o ovom državnom telu u državi u kojoj se takva kadgod formiraju i za, sram nas bilo “partijsko zapošljavanje, više politička nego zdravstvena, može se čitati i iz sledećeg.

Kancerozno dejstvo na stanovništvo – “zločinačkih NATO bombardera” kakav je izraz 99. da se u medijima ima obavezno upotrebljavati naređivao, srpski ministar informisanja/sadašnji prezident – u svim zvaničnim interpretacijama ima nacionalni pečat. Interpretira se kao ekskluzivno usmereno na Srbe iako na najpogađanijem prostoru živi možda i mnogo više – Albanaca.

Abortus je tek prva opasnost

Malenkost natpisanog autora se godinama interesuje za ovu problematiku i godinama ustanovljava višak “patriotskih” poruka u vezi sa odnosom umrlih i žrtava s jedne strane te rađanja. Tako su pre 12 godina novine naučni podatak o broju abortusa za 20 godina uporedile sa (gotovo istovetnom) cifrom poginulih u oba balkanska i Prvom svetskom ratu.

A ranih dvehiljaditih, kad kancer od osiromašenog uranijuma još nije mogao da “proradi kao epidemija”, iz empirijskih šetnji po beogradskim grobljima, naročito onim namenjenim “običnijim slojevima stanovništva” , mogao se ustanoviti enorman broj umrlih, a sredovečnih.

Tumačenje stručnjaka glasilo je – stres devedesetih, a zaključak novinara, ukratko – nije, dakle, glavni uzrok osiromašeni uranijum, već osiromašena (i duhom) zemlja. Bilo je tada još zaključaka, ali gotove sve ih je istomišljenički sažeo u dve rečenice objavljene Svetislav Basara u svojoj svakodnevnoj kolumni.

Dakle – nije plagijat, već za kraj odličan citat: “Jer znate šta –ne mogu srpske majke – ma koliko ne abortirale i ma koliko udarnički rađale – isporađati onoliko dece koliko je srpska država u stanju na raznorazne načine postnatalno usmrtiti. Abortus je samo prva od opasnosti po život sa kojom se prosečan Srbin suočava; odmah nakon rođenja čekaju ga siromaštvo, bolesti (to ide jedno s drugim), propale škole, beda, očajanje, nezaposlenost, besmisleni (i sve besmisleniji) ratovi i – u srećnijim slučajevima – emigracija.”

I poslednja napomena: na Basarinom popisu nedostaju sledeći razlozi sa davnog B. A-spiska – disanje zatrovanog vazduha, pijenje zaprljane vode, podstanarstvo i – stalni strah od režima…

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera