Ofanziva UN-a bez presedana
Piše: Boško Jakšić
Trebalo je da poginu milioni ljudi u dve decenije obračuna po Demokratskoj Republici Kongu, da u poslednjih 12 meseci pola miliona ljudi napusti svoje domove, pa da Savet bezbednosti izglasa rezoluciju po kojom će snagama UN biti dopuštene “ciljne ofanzivne operacije” kako bi se sprečila dalja krvoprolića – što je prvi takav slučaj u istoriji Svetske organizacije.
Formiranje specijalne borbene jedinice sa mandatom da od jula “neutrališe i razoruža” pobunjenike, usledilo je posle ponovljenih upozorenja Saveta bezbednosti na stalno pogoršavanje bezbednosne i humanitarne situacije u regionu.
Mirovna misija UN prisutna je u DR Kongu duže od decenije, a u jednom trenutku bila je čak najveća operacija te vrste na svetu.
Istovremeno, formiranje brigade za ofanzivna dejstva svojevrsno je priznanje nesposobnosti mirovnog kontingenta UN u Kongu (MONUSCO) da – bez ofanzivnog mandata – okonča rat na istoku zemlje iako raspolaže sa 20.000 “plavih šlemova”. Ta mirovna misija UN prisutna je u DR Kongu duže od decenije, a u jednom trenutku bila je čak najveća operacija te vrste na svetu.
‘Robustno’ čuvanje mira
Rezolucija koja je u Savetu bezbednosti jednoglasno prihvaćena, kaže da će nove snage od 2.500 ljudi operisati “bilo uniletarelano ili zajedno (sa kongoanskom armijom) na robustan, veoma mobilan i svestran način… kako bi se sprečila ekspanzija svih naoružanih grupa, neutralisale te grupe i razoružale”.
Nije ovo prvo “robustno” čuvanje mira u Kongu. Ono je, pod tim imenom, rođeno upravo u Kongu u vreme pokušaja secesije Katange 1960-ih, kada su jugoslovenski i švedski lovci imali značajna borbena ovlašćenja.
U rezoluciji se oštro i poimenično osuđuje prisustvo ustaničkog pokreta M23 u neposrednoj okolini istočnog grada Goma. Pokret M23, koji je sa otporom vlastima počeo prošlog aprila, čine dezerteri kongoanske armije, mahom pripadnici plemena Tutsi, manjine sa istoka Konga.
Ofanzivna brigada UN, sastavljena od vojnika iz Tanzanije, Malavija, Mozambika i Južne Afrike, biće pod komandom misije UN za Kongo MONUSCO i biće stacionirana u Gomi.
Ban Ki Mun je prošle nedelje izrazio nadu da će nove ofanzivne snage doprinete da se uklone dublji koreni nestabilnosti na istoku rudama prebogate bivše belgijske kolonije veličine čitave Zapadne Evrope.
Dejstvovaće u okviru mirovog sporazuma za DR Kongo koji je ovog februara sklopljen u sedištu Afričke unije u Adis Abebi kada su 11 afričkih država i generalni sekretar Ban Ki Mun, kao garant, potpisali okvirni sporazum o miru na istoku DR Kongo. Ruanda i Uganda su takođe potpisnice sporazuma iako eksperti UN optužuju te dve zemlje da u potaji pomažu pobunjenički pokret M23.
Ban Ki Mun je prošle nedelje izrazio nadu da će nove ofanzivne snage doprinete da se uklone dublji koreni nestabilnosti na istoku rudama prebogate bivše belgijske kolonije veličine čitave Zapadne Evrope.
Ofanzivna brigada trebalo bi, prema zamisli SB, da sama ili u sadejstvu sa kongoanskim trupama sprovodi ciljane ofanzivne akcije. Vlast u Kinšasi to očito nije u stanju pa je direktno ugroženo funkcionisanje države.
Tajanstvena milicija Mai Mai
Stotine naoružanih ljudi nedavno je napalo državne instalacije u Lumumbašiju, središtu vađenja bakra i kobalta u provinciji Katanga. Napadnuti su i jedan vojni logor kao i ured guvernera provincije, što je sve izazvalo paniku lokalnog življa.
Kakav je haos u zemlji potvrđuje i činjenica da vlasti još ne mogu da utvrde ni ko se krije iza napada, mada se pretpostavlja da bi to mogli da budu pripadnici tajanstvene milicije Mai Mai, jedne od desetina koje operišu po istoku Konga koristeći tradicionalne fetiše i zastavu nezavisne Katange koja je kratko postojala početkom 1960-ih.
U tekstu rezolucije se naglašava da je osnivanje ofanzivnih snaga vanredna mera koja ne stvara presedan. Tako se odmah postavilo pitanje po čemu je DR Kongo jedinstven imajući u vidu svu silu mirovnih angažmana “plavih šlemova”.
Tri mirovne misije UN pamte se kao mračna poglavlja angažmana UN jer nisu uspevale da spreče masakre: Somalija 1993, Ruanda 1994, Srebrenica 1995.
Neki od tih angažmana knjiže se kao uspesi: misija UN u Libanu, UNIFIL, formirana posle kratkog rata Izraela i Hezbolaha 2006. (mada joj originalni mandate traje od 1978). Neki esperti smatraju da je veoma uspešna i misija UN 1999. do 2005. koja je implementirala mirovni sporazum posle decenije dugog građanskog rata u Sijera Leoneu.
Ipak, tri mirovne misije UN pamte se kao mračna poglavlja angažmana UN jer nisu uspevale da spreče masakre: Somalija 1993, Ruanda 1994, Srebrenica 1995.
Dakle, zašto su snage UN u svim ranijim situacijama imale samo posmatrački mandate što ih je često pretvaralo u neme svedoke surovih obračuna i pokolja?
UN su izbegavale mirovni angažman posle umešanosti u Somaliji, posebno posle 1993. posle incidenta u kome su pobunjenici oborili dva američka vojna helikoptera kod Mogadiša.
Ujedinjene nacije dospele su odmah na metu kritika mnogih jer nisu ništa učinile da se zločini spreče, štaviše, u vreme najvećih pokolja mirovne trupe UN smanjene su na samo 270 ljudi.
Takav stav doprineo je da se ubrzo, na oči mirovnih snaga UN, dogode dva genocida. Prvi u Ruandi, kada je između aprila i jula 1994. ubijeno više od million ljudi, mahom pripadnika manjinskog naroda Tutsi ali i pripadnika naroda Hutu koji su se suprotstavljali ekstremistima sopstvenog naroda.
Ujedinjene nacije dospele su odmah na metu kritika mnogih jer nisu ništa učinile da se zločini spreče, štaviše, u vreme najvećih pokolja mirovne trupe UN smanjene su na samo 270 ljudi. Eksperti su tada tvrdili da je intervencijom 5.000 “plavih šlemova” genocid mogao da bude izbegnut, ali Francuska, Belgija i SAD ništa nisu preduzele, dok su Kanada, Holandija i Gana formalno nastavile sa mirovnom misijom.
Genocid se ponovio
U Savetu bezbednosti nije bilo političke volje za akcijom, posebno što su SAD, uplašene onim što su doživele u Somaliji, poručile da nikada više neće slati svoje snage za Afriku.
Neaktivnost UN uoči, tokom i posle srebreničkog genocida ostala je zapisana kao velika mrlja na sistemu Svetske organizacije.
Bez obzira na ovo tragično iskustvo, genocid se ponovio, i to samo godinu dana kasnije, jula 1995. tokom rata u Bosni. UN su imale dovoljno trupa na raspolaganju, ali ponovo nije bilo političke volje u Savetu bezbednosti da se išta preduzme. U Srebrenici su, zahvaljujući patetičnom ponašanju svoje vlade, holandski vojnici iz mirovnog sastava UN bespomoćno posmatrali kako su srpske snage pobile više od 8.000 Bošnjaka, mahom muškaraca i dečaka.
Neaktivnost UN uoči, tokom i posle srebreničkog genocida ostala je zapisana kao velika mrlja na sistemu Svetske organizacije.
Da li su ta dva iskustva naterali UN da u Kongu reaguje tako što će posle serije izveštaja o ubistvima, silovanjima i pljačkama dopustiti formiranje jedinice za ofanzivna dejstva?
Ono što je ključno za ovaj slučaj je što do intervencije dolazi na zahtev vlade DR Konga Savetu bezbednosti. To intervenciji daje legitimitet koji nije postojao u slučajevima Ruande i Bosne.
Košmar na istoku DR Konga trajao je dovoljno dugo, i bio dovoljno krvav, da je međunarodna zajednica konačno shvatila da monitoringom zbivanja na terenu i apelima na suzdržavanje neće sprečiti nove pogibije mahom civilnog stanovništva.
Ipak, ono što je ključno za ovaj slučaj je što do intervencije dolazi na zahtev vlade DR Konga Savetu bezbednosti. To intervenciji daje legitimitet koji nije postojao u slučajevima Ruande i Bosne.
Olakšan koncenzus
Postoje još neke važne činjenice koja su olakšale konsenzus Saveta bezbednosti. Na primer, koliko god možda zvuči cinično, što ni Zapad ni istok neće davati vojnike za prašinare koji će se tući na istoku Konga.
Istovremeno, iako je Savet ozbiljno podeljen od vremena intervencije u Libiji a posebno zbivanjima u Siriji, stalne članice Saveta lako su se ovoga puta dogovorile. Rusija i Kina imaju ekonomske, rudne interese. Amerika želi da nastavi sa laganim širenjem svog uticaja po Africi. Nestabilni Kongo i kolaps režima u Kinšasi nikome nisu od koristi.
DR Kongo nije Sirija. U središtu Afrike se interesi velikih sila ne sučeljavaju kao u strateškom srcu Bliskog istoka. Upravo zato, ne želeći da ofanizivna brigada “plavih šlemova” postane praksa, Savet bezbednosti precizira da se radi o presedanu.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera