Nevidljivi projekti za nevidljive avione: Milijarde utrošene bez pokrića

Iako je B-21 predstavljen kao unapređenje postojećeg bombardera B-2 ‘Spirit’, stručnjaci ukazuju da se slične letjelice razvijaju decenijama.

Trenutno postoje dvije 'B-21' letjelice, a planirano je da se do 2030. proizvede njih 20 (Reuters)

Novi bombarder „B-21 Raider“, predstavljen prošle nedelje, predstavlja vrhunac američkog avioprograma i razvoja nevidljivih (stealth) letelica koji traje skoro 40 godina.

Razvoj ovih aviona su tokom decenija pratile mnogobrojne kontroverze, od finansijskih i tehnoloških, preko misija širom sveta u kojima su oni i učestvovali, sve do mišljenja mnogobrojnih avioeksperata – da li su ovakve letelice izgubile svoju svrhu u današnjoj vojnoj strategiji?

Iako se „B-21 Raider“ (raider, eng. napadač iz pozadine) zvanično razvijao kao deo projekta „LRS-B“ od 2008. godine, njegov dizajn i letne karakteristike su umnogome zasnovane na njegovom „starijem bratu“, bombarderu „B-2 Spirit“ (duh). Sam „B-2“ je razvijan tokom osamdesetih godina prošlog veka i, iako njegov proizvođač, kompanija Northtrop Grumman, navodi da je prvi put poleteo 1989. godine, danas se zna da je nekoliko prototipova letelo još 1985. godine.

Tajnost razvoja „B-2“ je dovela i do fenomena koga su mediji u to vreme nazvali „TR-3B“. Naime, tokom osamdesetih godina veliki broj građana SAD-a prijavljivao je „leteće trouglove“, koji su leteli nisko, gotovo bez ikakvog zvuka. Najveći broj ovih „NLO“ je primećen u okolini Las Vegasa, u saveznoj državi Nevada. Danas se zna da je vojni kompleks „South Bravo“, poznatiji kao „S-4“ u blizini Las Vegasa bio ključan za testiranje samog „B-2“. Većina testova je obavljana u sumrak i noću, kako bi se izbegli sovjetski sateliti ili mogućnost da neko slučajno fotografiše avion tokom dana.

Upravo je najveći broj „nepoznatih trouglastih letelica“ i viđan u ranim noćnim satima. Nakon poletanja, piloti bi uključili sistem za dodatno sagorevanje goriva (afterburner), čime je buka motora bila svedena na minimum. Ovakav sistem je dodatno poboljšavao i „stealth“ osobine letelice, uz sam dizajn krila „iz jednog dela“ (flying wing), te specijalne boje koja je u najvećem delu odbijala radarske talase.

Ni Reaganu nisu dali dozvolu

Tajnost oko projekta „B-2“ je bila tolika da ni ceo upravni odbor Northtrop Grummana nije bio upoznat sa njegovim razvojem, pa čak ni visoki zvaničnici Bele kuće. Tadašnji predsednik Ronald Reagan je samo bio obavešten da se „radi na letelicama sledeće generacije“. Kada je Reagan sa šefovima Pentagona u jesen 1987. posetio vazduhoplovnu bazu „Nellis AFB“, zatražio je i da poseti susednu „S-4 South Bravo“. Nije dobio dozvolu, jer, po američkom zakonu, predsednik „nema potrebu da zna“ (need to know basis).

Predsednik Bill Clinton je 1995. pokušao da promeni ovaj zakon, ali bezuspešno. Nešto kasnije je i njemu bio zabranjen ulaz u „S-4“, koji se do tada proširio na čitavih 4.000 hektara, i danas predstavlja najveću vojnu bazu na severnoj polulopti (najveća baza na svetu je „JDF Pine Gap“ u Australiji, koju zajednički opslužuju vojska Australije i SAD-a).

„B-2 Spirit“ je prvi borbeni let imao 1999. tokom misije „Združeni odgovor“ NATO-a u tadašnjoj SR Jugoslaviji. Američki izvori u to vreme su tvrdili da su četiri bombardera „B-2“ odgovorna za uništenje 55 odsto borbenih sredstava Vojske Jugoslavije, što je verovatno preterano. Sa sigurnošću se zna da su dva „B-2“ (Duh Indijane i Duh Misurija) odgovorni za intenzivno bombardovanje u rejonima Đakovice i Prizrena, i za gotovo potpuno uništenje aerodroma u Prištini. Za vreme ove kampanje, „B-2“ su leteli i po 30 sati neprekidno, od vazduhoplovne baze „Whiteman“ u SAD-u i nazad. Iako je bilo nekoliko zahteva da oni u misije bombardovanja lete iz baze „Ramstein“, tadašnja vlada Nemačke je to odbila. Danas se zna i da je B-2 „Duh Indijane“ bacio pet bunker-bombi (JDAM) na kinesku ambasadu u Beogradu 7. maja 1999, kada je poginulo troje diplomata.

Postoje samo dvije letjelice

Nakon zvaničnog „penzionisanja“ B-2 Spirita 2004. godine, Pentagon je počeo novi program „Long Range Strike Bomber“ (bombarder velikog dometa, LRS-B). Iako je prvobitno kompanija Boeing dobila ugovore za razvoj novih letelica, administracija tadašnjeg predsednika Busha je promenila odluku i ugovore opet dodelila Northtrop Grummanu. Zanimljivo je i da je tada razvoj izmešten iz samog Pentagona u poseban program „AFRC“ i Nacionalnu agenciju za izviđanje (National Reconaissance Office, NRO).

Prvobitni planovi su bili da B-21 bude prvenstveno „senzorska platforma“, tj. da njegova misija bude izviđanje, prikupljanje podataka i aviosnimanje. Mnogi sistemi na B-21 su deo OSA platforme (open system architecture), koju deli sa drugim letelicama pete generacije, kako bi se smanjili troškovi razvoja i proizvodnje.

„B-21 Raider“ se sklapa u „Fabrici 42“ blizu grada Palmdale u Kaliforniji. Ova fabrika je zajednički projekat nekoliko kompanija iz vazduhoplovnog sektora, američkog vazduhoplovstva (USAF) i agencije NRO. Samo postojanje ove fabrike je otkriveno 2015. nakon brojnih FOIA zahteva (pristup informacijama od javnog značaja) američkih ekologa, budući da je postrojenje godinama ispuštalo štetne gasove i otpadne vode. Stručnjaci smatraju da je to posledica rada postrojenja za proizvodnju specijalne farbe koja (kao i na B-2) daje većinu stealth osobina letelici.

Trenutno postoje dve „B-21“ letelice, a planirano je da se do 2030. proizvede 20. Planirani radni vek im je do 2045. godine.

Još 2017. godine Vazduhoplovstvo SAD-a je odbilo da Kongresu preda finansijske izveštaje vezane za razvoj „B-21“, citirajući „razloge nacionalne bezbednosti“. Nakon istrage agencije GAO (Government Accountability Office, interni revizor vlade SAD-a), ispostavilo se da je na projekat utrošeno između sedam i 12 milijardi dolara, te da je cena jedne letelice „B-21 Raider“ između 750 miliona i jedne milijarde dolara. Istraga po ovom pitanju i dalje traje, pozivajući se na tzv. Nunn-McCurdy set propisa sa kraja osamdesetih, donesenih kako bi se sprečile zloupotrebe u američkom vojnom budžetu.

Ipak, izgleda da „Nunn-McCurdy“ set propisa nije poštovan ni devedesetih, tokom uvođenja u upotrebu „B-2 Spirit“ i „F-117 stealth“ letelica. Još 2001. godine je tadašnji ministar odbrane Donald Rumsfeld nakon istrage Kongresa saopštio da se „ne zna na koji način su utrošene milijarde dolara iz vojnog budžeta od 1996. do 1999“. Novac nije nestao, već se jednostavno „izgubio“ u raznim projektima odbrane, među kojima je bio i projekat „B-2 Spirit“. Kongres je u to vreme ove greške pripisao „lošem softveru za praćenje projekata unutar Pentagona“. Nakon događaja od 11. septembra iste godine, dalja istraga je obustavljena.

Misteriozne letjelice i dalje lete

Vazduhoplovni stručnjaci u SAD-u, među kojima i veliki broj pilota veterana, navode da je „B-21 samo manje unapređenje B-2, sa novijom letnom elektronikom i motorima, te da u je u nekim slučajevima i manje sposoban od svog prethodnika“.

Ono što su vazduhoplovni eksperti očekivali (a po svemu sudeći će čekati i dalje) je konačno rešenje enigme zvana „Aurora“. Radi se o eksperimentalnoj letelici po obliku veoma sličnoj „B-2“ i „B-21“, ali koja ima daleko veće brzine leta. Smatra se da je „Aurora“ supersonični avion, te da može leteti barem tri puta brže od zvuka (za razliku od „B-2“ i „B-21“ koji lete nešto sporije od 1.000 kilometara na čas). „Aurora“ bi trebala da bude naslednik špijunskih aviona „U-2“ i „SR-71“, namenjenih izviđanju duboko unutar neprijateljske teritorije, te da koristi „pulsni motor“ sledeće generacije, koji može da akumulira snagu sagorevanja, te da je odjednom upotrebi za brzine blizu četiri maha (četiri puta brže od zvuka). Ovakvi motori ostavljaju karakteristične tragove na nebu – seriju krugova povezanih linijama (donut-on-a-rope) – upravo onakve kakvi se godinama viđaju iznad Teksasa i Novog Meksika.

Nekadašnji direktor tajnih projekata (Skunk Works) kompanije Lockheed Martin, Ben Rich je još devedesetih godina priznao da je „Aurora“ stvarna letelica: „O da, imamo takvu, i još napredniju tehnologiju“.

Poznati aviostručnjak Bill Sweetman je pre desetak godina podelio saznanja da je „projekat Aurora penzionisan, ali i da postoji još napredniji projekat razvoja nekoliko letelica pod zajedničkim imenom Astra“. Ove letelice se navodno testiraju van SAD-a, u bazi „RAF Kintyre“ na poluostrvu Argyll u Škotskoj. Pre pet godina, Rob Weiss, novi šef „Skunk Works“, je potvrdio da se zaista radi na razvoju hipersoničnog bombardera, ali nije dao bilo kakve detalje.

Izvor: Al Jazeera