Nedavno je o trošku Evropske unije organizovan kurs iz digitalnog opismenjavanja beogradskih seniora (65+ godina). Odlučila sam da se prijavim. Htedoh da u poznim danima na sopstvenoj koži osetim blagodeti tog novca koji dolazi sa Zapada.
Nisam se pokajala. Predavač je u kasnim četrdesetim, dopalo mi se što taj “plaćenički” zadatak ne otaljava. Odmah sam videla da nema onu hladnoću svojstvenu zagriženim ajtiovcima da nam se ne obraća sa nebeske visine, da nije uobražen.
Nas desetak žena i poneki muškarac svi smo već bili zagazili u ”zlatno doba” koje smo dočekali digitalno polupismeni. A predavač je (ime i prezime mu znam, ali neću da mu komplikujem život i da ga izlažem hajkama na strane plaćenike) učinio sve da se ne osećamo kao izgubljeni slučajevi.
Svako od nas svakoga dana uči ponešto novo u vezi sa digitalnim opismenjavanjem, govorio je, i dokazivao to na sopstvenom primeru. Šta god da uradite na telefonu ili vašem računaru, ništa nije nepopravljivo, sve može da se vrati unatrag i sve može ponovo da se vrati u sadašnjost.
I tako nas je taj vešti predavač, taj fini čovek koji se sa nama izrazgovarao i sa uvažavanjem saslušao naše žalopojke na decu i unuke, doveo do tačke kada je mogao da nam saopšti šta se to dogodilo sa današnjim svetom.
Budite pismonoše i filmadžije, osvojite klaude
“Daljina više ne postoji kao relevantna kategorija, praktično je ukinuta geografija, jer sve može da se događa sada i ovde ma koliko da je daleko od vas”.
Prosto nas je nenametljivo naterao da provetrimo svoj mozak i da odvažno krenemo u osvajanje tih novih klauda, tih talasa lajkova i smajlija da naučimo inbokse, da pređemo sa Fejsa na instagrame i tvitove, pardon ikseve…
Ne pravim se da sam naivna, sve sam to i ranije naslućivala. Ipak kad sam pročitala da Danska, zemlja bogata i uređena koja drži do svoje tradicije, ukida poštare, marke i praktično stavlja tačku na papirnata pisma osetila sam se opet nekako izgubljeno u ovom vremenu i prostoru.
Vest nije mnogo detaljna, preneli su je gotovo svi mediji u Evropi i u našem regionu. Ukratko, od prvog januara sledeće godine u Danskoj se više neće isporučivati pisma, oko 1.500 radnika pošte dobiće otkaz do kraja godine, dok će preostalim uposlenima (njih 700-ak) biti ponuđeno novo radno mesto vezano za isporuku paketa i internet trgovinu. Poštanski sandučići će biti uklonjeni. Poštari će dostavljati pisma do kraja godine, a ko baš i posle toga ne može da prestane da ih piše, imaće na raspolaganju neku drugu firmu koja poseduje logistiku za dostavljanje papirnatih pisama. U Danskoj se pisma isporučuju širom zemlje još od 1624. ali je, kako javlja Kopenhagen, njihov broj od 2000. opao za 90 posto.
U Britaniji se pisma dijele na prvu i drugu klasu
I naravno, nije Danska jedina koja nema računa, pa prema tome ni sentimenta za pobornike pisama. Deutsche Post do kraja godine ukida 8.000 radnih mesta, a britanska Kraljevska pošta dobila je preporuku da pisma „druge klase“ počne da isporučuje tek svaki drugi radni dan, čime će se uštedeti stotine miliona funti.
Gotovo neprimećeno, ispred glavne pošte u Beogradu poštari su prošle nedelje štrajkovali. Govorili su o korupciji i nepravdi, zbog čega ovih dana štrajkuju sve struke u Srbiji. Da li su poštari u Srbiji čuli šta se sa njihovom profesijom dešava u Evropi?
Naš poštar, čini mi se, dolazi svakog dana oko podneva, zvoni na naše dugme na interfonu, jer zna da su penzioneri kod kuće, ubacuje račune.
Retko mu se ko obraduje. Retko ga ko bilo čime počasti. Na sprat se popne kad treba da u ruke uruči sudski poziv. Stigne ponekad, jednom ili dvaput godišnje poneko pisamce ili karta. I evo setili su nas se: naša deca za rođendan ili prijatelji sa dalekog putovanja. Dok razglednica stigne na dotičnu adresu, već se promenilo godišnje doba, a prijatelji se već vratili kući u naš komšiluk.
Spremna sam, dakle, i ja da se odreknem praznih poštanskih sandučića da se iz moje zgrade izbace ti mali boksovi u koje ponekad ubacimo ključ od podruma ili neku ličnu poruku.
Uživam u razgovoru i slici sa prijateljima i ćerkama u dalekom svetu, a tu su kao da sam kod njih u kući. Kad su zauzete, mogu da mi pošalju kratku poruku, da moju lajkuju ili srcuju. To je sve OK.
Šta mi piše u pismu 1998. godine?
Šta onda fali? Izvadila sam jedno pismo iz 1998. Ona je već u internatu u Francuskoj, jedva da ima 18 godina. Mi ovde u Beogradu nepunih godinu dana pred bombardovanje.
I ona vuče svoj kuferčić prema ulazu u svoju sobu. Jesenje lišće lepi joj se za točkove tog prtljaga. Niko joj se tamo nije obradovao, niko je nije dočekao. U dugom hodniku internata postoji samo jedan telefon. Pozivi su preskupi.
Ona je tada volela da piše. I pisala je duga pisma. Držim jedno od tih pisama. Znam da je u tu hartiju unela deo sebe, naslućujem da je taj papir ispisan mnogo čime što se ne vidi ni na prvi ni na drugi pogled.
Nisam naučnica, ali verujem da bi možda preko tog papira još uvek mogao da se detektuje njen DNK ili bar otisci njenih prstiju.
Dosta kukumavčenja. Dosta traganja za izgubljenim vremenom. Papirnata pisma su prošlost. Neću ih baciti, ali nisam sigurna gde će završiti kada me ne bude. Ne bih rekla da su meni bliski ljudi zainteresovani da te stare papire iščitavaju i da se podsećaju šta im se nekad davno motalo po glavi.
Ni ja ih više neću čitati. Ove sam uzela za potrebe teksta. Neka ostanu tu gde su i bila: arhivirana u kutiji rezervisanoj za papirne dinosauruse.
Niti ću da ih prodajem, niti ću da ih bacim. Čitam kako je originalna prepiska Mileve Marić Albertu Ajnštajnu na aukciji prodata za pola miliona dolara. Ili evra, svejedno. U svakom slučaju, njihova je osećanja, pa i razmatranja o nauci, zabeležena na papiru neko hteo da kupi za velike pare.
Kada bi u ljubavi moglo biti računa, uvek bih ti dugovao, napisao je još 1935. godine Vinston Čerčil svojoj ženi Klementini. Ima onih koji su unovčili svoja pisma i onih koji više vole da ih sačuvaju samo za sebe.
Ne bih da ovim povodom ulazim u ljubav prema poštanskim markicama i šta će se sa milionima filatelista na svetu dogoditi kad uskoro prestanu da se štampaju marke jer praktično nemaju gde da se zalepe, niti postoji merodavni pečat kojim bi bile overene. Po nekoj logici tržišta, što je roba ređa, a markice će postati retkost, to im je cena veća.
Markica sa kojom je otputovala Maja Plavšić
Kada je Maja Plavšić, nekadašnja visoka službenica Crvenog krsta Jugoslavije, umrla pre sedam godina, u njenoj tašni ćerka je našla, uz dokumente, samo 500 dinara. I jednu neupotrebljenu poštansku markicu izdatu u Hrvatskoj.
Iako nismo u rođačkim vezama, ova mi je porodica neobično bliska, gotovo pa bih Majinu ćerku nazvala mojom sestrom. Njena majka Maja Plavšić je putovala po celom svetu, najčešće poslom, kada je na nekom kraju zemljine kugle, zbog ratova, zemljotresa, poplava ili vulkana, bila potrebna pomoć Crvenog krsta. I tu u nesreći, stvarala je prijatelje. Sa njima se dopisivala do kraja života. Sva ta prijateljstva sačuvana su na papiru, zajedno sa kovertama i najrazličitijim poštanskim markicama.
No, ova jedna na kojoj je u minijaturnoj verziji reprodukovana Pafama, apstraktno umetničko delo iz 1922. godine, Josipa Seissela, posebno je bila draga Maji Plavšić čim je odlučila da sa njom otputuje na onaj svet.
Markica je izdata 2013. godine u okviru serijala hrvatske likovne umetnosti i mogla se kupiti za 5,80 kuna. U svakoj enciklopediji ćete pročitati da je ova slika Josipa Seissela prva poznata apstraktna kompozicija u hrvatskoj umetnosti, a poklonjena je Muzeju savremene umetnosti u Zagrebu. Mnogo puta su od Maje Plavšić, koja je bila vlasnik njegovih autorskih prava tražili saglasnost za reprodukciju ili korišćenje Seisselovog dela. I svaki put je ustupala pravo da umetnost Josipa Seissela, njenoga teče, izlažu promovišu ne tražeći nikakvu naknadu.
Plavšićeva nije htela da bogatu umetničku zaostavštinu preračunava u novac. Tamo gde obično stoje evri, dolari i dinari, ona je u novčaniku čuvala poštansku markicu, malu apstraktnu reprodukciju Pafame.
Kako historija leti iz Beograda u svijet
Evo me, u mom stanu, žurim da o velikom protestnom skupu u Beogradu pošaljem svojim najbližim neke neobične detalje jer se od njega mnogo očekuje, čak da uđe, kao prekretnica, u udžbenike istorije. Ona je daleko, ima svoju porodicu.
Ali geografija je ukinuta. Odleteću za sekundu do nje. Ona će slikom, muzikom i pričom doleteti do Beograda. Zajedno ćemo slušati Bajagino “Buđenje ranog proleća”, zajedno ćemo imati blagu bol u grudima. Jedino će neupotrebljeno čulo dodira govoriti o našoj razdaljini.
Kad bih samo mogla da je istinski zagrlim sa tim lajkovanjem i srcovanjem.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.