Mađarski gradić Zahonj udaljen je samo nekoliko kilometara od ukrajinske granice. Granica se nalazi tačno na sredini reke Tise, koja ovih dana teče nabujala i preteći: zbog visokih temperatura, snegovi na planinama su se prevremeno otopili i voda se sliva u dolinu kroz hiljadu karpatskih potoka.
Voz za Čop, prvu ukrajinsku destinaciju za one koji dolaze iz Evropske unije, sastoji se od dva vagona i dizel-lokomotive: mađarski policajci proveravaju pasoše putnika pre ukrcavanja. Operacije provere pasoša su veoma brze i voz se, uz promuklu tutnjavu motora i nagli trzaj, bučno pokreće.
Odmah van stanice, voz skreće ka severu i ulazi u Ukrajinu posle nekoliko minuta. Nakon 15 minuta putovanja stiže se u Čop: ukrajinska carina se nalazi tačno na prvom koloseku, jedina sa šinama prilagođenim evropskoj pruzi, koja je nekoliko centimetara uža od ukrajinske.
Na periferiji rata
Od Čopa, rudarskog sela (cela oblast je bogata solju), do Užgoroda, glavnog grada Zakarpatske oblasti, potrebno je 15 minuta vožnje taksijem. Arhitektura grada odaje mađarsko poreklo grada, koji je pao pod kontrolu Ukrajine 1944. godine, posle oslobođenja koje su provele sovjetske trupe. Centar je mali i lep: zgrade u austrijskom stilu iz 19. veka, unijatska katedrala (katolička crkva u kojoj se izvodi pravoslavni obred) na brdu, pešački most preko reke Už – koji produžava korzо do druge obalе, zamak koji se ponosno prikazuje na najvišem brdu i okolo, kao kruna, zgrade iz socijalističkog doba i one podignute ‘90-ih godina prošlog veka. Na samo dva kilometra od impozantnog univerzitetskog kompleksa, koji se vidi iz zamka, nalazi se granica sa Slovačkom.
Užgorod se nalazi na zavidnoj strateškoj poziciji. Grad, bar do sada, nije pretrpeo nikakvo bombardovanje, kako zbog toga što Vladimir Putin nije toliko zainteresovan za ovo područje za koje veruje da mu ne pripada, tako i zbog opasnosti od pada projektila preko granice, u Slovačku ili Mađarsku, koja je zaista velika.
U vrt zamka ukrajinska vojska je donela ostatke raketa koje su pale na severu Ukrajine (da uđemo malo u detalje: ima praznih granata od kasetnih bombi i municije iz BM-27 Uragan).
Međutim, rat je i ovde prisutan, to se oseća, i to ne samo u razgovorima ljudi: u 22:00 sata se zatvaraju svi veoma popularni kafići i štedi se na osvetljenju. Grad brzo tone u tišinu i polumrak.
U drevnoj sinagogi, elegantnoj građevini od ružičastog mermera, smeštena je filharmonija. Zatekao sam se tamo nakon jednog koncerta ukrajinske narodne muzike, prvih dana Nove godine, u večernjim časovima. To je izuzetan događaj, s obzirom na to da se svi kulturni događaji održavaju popodne, najkasnije do 18:00 časova.
Nakon koncerta, publika izlazi polako na trg ispred sinagoge: u pitanju su dame zrelih godina, neprirodno plave boje kose, sa papirnom ukrajinskom zastavom u rukama i veoma mladi vojnici koji se drže na štakama. Neki imaju nogu u gipsu, neki nose ortopedske cipele – gotovo svi imaju poteškoće sa hodanjem. Razgovaraju međusobno, svi su bili ranjeni na frontu. Oni koji su pretrpeli privremenu traumu uskoro će se vratiti u boj; za one koji su ostali invalidi rat je gotov.
Utočište za izbjeglice
U kafani pored reke sedi Anja (imena su izmišljena), koja se seća prvih dana rata. Napolje, sunce sija i ljudi se šetaju.
„Krajem februara 2022, Užgorod je bio neprepoznatljiv”, priča Anja. „Hiljade ljudi pretrpalo je hotele i ulice, jurišali su vozovi za Mađarsku, ulice su bile pune automobila. Ovde svi voze polako, navikli smo na provincijski život, a stizali su ljudi iz cele Ukrajine koji nisu poznavali puteve, bili su nervozni i bilo je brojnih saobraćajnih nezgoda. Najveći problem bio je, međutim, gde smestiti izbeglice: oni su svuda spavali, čekali da nađu mesto u vozu ili da pređu granicu kolima“.
Anji se pridružuje Tamara. One se znaju već 40 godina i odlične su drugarice. Tamara je Ruskinja, ima 70-ak godina i oseća se veoma vezanom za Zakarpatje.
„Ova zemlja je jedina moja i ovaj rat je potpuno apsurdan. Da bude jasno, i ne stidim se to da kažem: imam veliku nostalgiju za Sovjetskim savezom jer smo svi bili zajedno. Šta smo postigli raspadom SSSR-a? Rat. Očigledno je da postoji pakt između Rusije i Zapada, inače bi Rusi odavno ubili Zelenskog“.
Na te njene reči, Anja prevrće očima i zaprepasti se.
„Ma, hajde”, nastavlja Tamara gledajući Anju. „Nemoj tako da reaguješ. Mi vrlo dobro znamo za šta su ljudi u Kremlju sposobni… Jasno je da je ova situacija zastoja i sukoba pogodna za svakoga, bar za sada. Svi hoće da se rat nastavi, i Amerikanci, i Rusi“.
Anja se ne slaže sa drugaricom i odgovara: „Čini mi se da Moskva ima samo jedan-jedini plan: da uništi ukrajinsku naciju ili da je potisne u Lavovsku oblast i ovde u Zakarpatje“.
Nema sirena za uzbunu
Pitam ih da li je bilo bombardovanja na ovom području, a Anja promptno odgovara: „Ovde je pala samo jedna raketa i nije napravila nikakvu štetu. Iz tog razloga, mnogi građani koji žive preko Karpata dolaze ovde da se odmore: sirene se ovde nikada ne oglašavaju. Moja prijateljica iz Mikolajiva provela je nedelju dana sa mnom i prva dva dana je samo spavala: nije htela ni da jede, već samo da se odmara”.
„Zakarpatje je veoma posebna oblast Ukrajine, jer ovde živi 67 nacionalnosti“, dodaje Tamara. „Evo, ja sam Ruskinja i nikada nisam imala problema ni sa kim. Ima mnogo Mađara, koji isto nemaju problema. Budimpešta je ta koja povremeno podiže letvicu i polaže pravo na ove teritorije, ali verujem da Mađari iz Zakarpatja nisu protivni tome da pripadaju Ukrajini. Orbanov nacionalizam je za žestoku kritiku, ali mađarski premijer je u pravu što je izabrao poziciju neutralnosti po ukrajinskom pitanju: vatra se mora gasiti, a ne potpirivati“.
„Da, pa možda će jednog dana, kada se vatra sama ugasi i Ukrajina nestane, Mađarska vratiti teritorije za koje misli da su njene“, sarkastično odgovara Anja.
Tamara ipak smatra da je povratak Zakarpatja Mađarskoj gotovo nemoguć. Za sada, slažu se, neka se završi rat, a sve ostalo će se srediti. Menjaju temu razgovora, pa Tamara priča kako joj je nećak ove godine krenuo u školu i veoma je zadovoljan. U Zakarpatskoj oblasti škole su otvorene i rade normalno, a u drugim delovima Ukrajine nastava se često odvija online.
Sunce greje prozore sobe i na reci se njegovi zraci pretvaraju u sablju svetlosti. Ustajem, opraštam se i žurim ka železničkoj stanici – očekuje me Lavov.