Ruža hrvatska

Pjesma Jasenka Houre još uvijek budi lijepe uspomene (Sandra Šimunovi? / Pixsell)
Pjesma Jasenka Houre još uvijek budi lijepe uspomene (Sandra Šimunovi? / Pixsell)

Komandir voda bio je poručnik Jokić. Videli smo ga u diskoteci malo pre ponoći neke noći 1990. godine. Nas nekoliko pobeglo je iz kasarne u grad.

Zadar 1990. godine.

Prvi

Znam kako je izgledao – visok krupan, gotovo ćelav ali imena ne mogu da se setim. Bio je iz Rijeke, voleo je grupu Daleka obala. Malo je pričao, uvek onako gotovo kao da nas potcenjuje, kao glupi ste ali OK, šta da radim, ostali su još gluplji.

Pojma nema šta je bilo sa njim.

Drugi

Drugi je bio T. Uzelac iz Pule. Uvek nasmejan. Imao je, nadam se da ih još uvek ima, krupne tamne oči. Plašio me je tako što je u spavaonici stajao pored mog kreveta, bez reči i svojim krupnim očima gledao  u mene dok sam pokušavao da se uspavam u krevetu na spratu. Bio sam izbezumljen svaki put kad bih otvorio oči i ugledao dva velika oka kako nepomično gledaju u mene.

Pokušao sam da ga pronađem, nakon vojske, preko nekih brojeva koji su devedesetih godina davali informacije o ljudima iz Hrvatske. Čuo sam se sa njegovom majkom, rekla mi je da je dobro, ali se nikada nismo čuli. Rekla mi je da ne može da se javi.

Pokušao sam da ga nađem i na Facebooku preko prezimena i Pule, ali se pojavljuje samo jedna lepa mlada osoba za koju sam siguran da mu je kćerka, ali mi je svaki put bilo neprijatno da kontakrtiram maloletnu osobu.

Treći

Treći je bio A. Trifunović, iz Kragujevca. Otac mu je bio neki visoki čin u vojsci. I on se stalno smejao. Zajedno smo sleteli na zadarski aerodrom iz Beograda nakon prvomajskih praznika.

Smejali smo se, moguće zbog nekakvih smešnih cigareta ali i zbog scene u kojoj smo se našli. Bilo je gotovo tragikomično da su nas na Brniku dočekali naoružani vojnici dok smo silazili niz one avionske stepenice.  Slično je bilo i na ulazu u kasarnu.

Nakon 29 godina svakako nisam siguran da li sam, pokušavajući da zaboravim, izmislio da su vojnici u ležećem položaju, pitali za lozinku. Odakle bi je znali?! 

Ne znam, ali bilo nam je sve smešno. Znam da smo se smejali i pred Milivojem Petkovićem, tadašnjim komandantom nečega u Zadru, kad nas je postrojio u hodniku, a potom naredio da čistimo WC.

I tada smo se smejali. Znali smo da je bio komandir nečega (više ne sećam čega) ali je svakako bila retka prilika da ga vidimo. Te večeri, imali smo čast da nas on dočeka u kasarni koja je bila pod uzbunom.

Petković je onaj koji je gotovo nezainteresovano, sedeći, gledao Praljka kako ispija otrov u sudnici Haškog tribunala. I on je osuđen za ratne zločine.

Disco

Dakle nas četvorica smo pobegli u grad iz zadarske kasarne 1990. godine i otišli u diskoteku.

Videli smo komandira voda Jokića i sakrili se od njega. Ubrzo je je nastala takva euforija da nismo ni morali da se krijemo. Razlog je bio pesma Ruža hrvatska. Svi su pevali,  gotovo euforično.

Nedavno sam gledao dokumentarac Glasnije od oružja gde Jasenko Haura kaže da mu je dosadno da više priča o toj pesmi. Kaže posvećena je njegovoj majci, ali je svakako postala “više od pjesme-pesme“.

Pesma koju su verovatno svi u Hrvatskoj doživeli kao domoljubnu, što automatski znači da je u Srbiji svi doživljavaju kao nešto loše u meni jedino budi emocije na tu noć kad smo pobegli iz kasarne u grad.

Zaspala je zadnja ruža Hrvatska, uz saučešće Houri, u meni izaziva jedino uspomenu na godinu kada su mi najbolji drugovi bili likovi iz Pule, Rijeke i Kragujevca.

Zato sam za doček Nove godine koju sam slavio u iznajmljenom kafiću u Nišu, nakon vojske, posle ponoći puštao, kasetu sa kompilacijom pesama gde je hit bio Rušila sam mostove od sna, Josipe i Dina, E moj druže beogradski, Lupi petama…

Tek sam se vratio iz vojske pa niko nije ništa rekao. Pomalo su me gledali i kao da nisam normalan.

A I šta bi mi rekli?! 1990. sam imao 20 godina, 1992. kada sam se vratio iz vojske i glumio DJ na dočeku Nove godine, verovatno sam verovao da će sve biti OK i da mi nakon ludila iz vojske sledi period normalnog života.  Sada mi to izgleda kao danak mladalačkom neiskustvu. Skoro da sada čujem – Sve je lako kad si mlad.

2000. sam dočekao sa 30 godina. Dakle 10 najboljih godina života sam proveo u vremenu zla, dok su na vlasti bili gotovo isti ovi koji i sada vladaju Srbijom.

Okrenuli smo krug.

Slušam i sada Ružu Hrvatsku i kad me pitaju zašto?, jednostavno kažem iz nekih starih razloga, koje vi nikada nećete shvatiti. Iz inata. U spomen na ljude koji su bili normalni.

A protiv ovih koji na mostovima nose bukete ruža i glume srdačnost do sledeće prilike kada će opet biti oni stari likovi iz devedesetih.

Izvor: Al Jazeera



Više iz rubrike BLOG
POPULARNO