Običaji i adeti Badnjaka

Prošlo je više od dvije decenije kad sam tu riječ "adet" upotrijebio kao nešto sasvim prikladno Božiću i objašnjenju božićnih običaja koje pamtim (AP)
Prošlo je više od dvije decenije kad sam tu riječ "adet" upotrijebio kao nešto sasvim prikladno Božiću i objašnjenju božićnih običaja koje pamtim (AP)

Piše: Velimir Ilić

Postoji bar hiljadu i jedna setna i patetična priča o Božiću. Uostalom, božićni praznici su, valjda, jedino doba u godini kad i najokoreliji mrgudi mogu da podnesu malo patetike, ne mareći odveć za motive i namere pripovedača ili propovednika.

Uobičajeno, ide ovako: “Moja baka… naš deda, moji roditelji… hrastove grančice Badnjaka, tradicija i drevni običaji, pijukanje i dečja jurnjava za orasima i suvim šljivama razbacanim u slami pod kuhinjskim stolom…” Ili tako nekako. Uostalom, svi mi imamo neku svoju ili nečiju tuđu priču za svaku priliku, pa i za Božić.

Zbilja, i ja se sećam da me je potkraj šezdesetih godina prošlog veka deda vodio, ranom zorom, preko proplanka iznad kuće do ruba hrastove šume da zajedno donesemo Badnjak.

Hrastov mladar, granu koja je tog proleća izrasla uz staro deblo, sekirom bi pažljivo odvojio da ne naruši biološku ravnotežu.

Na mesto gde se raspršilo nekoliko hrastovih iveraka prosipao je šaku pšenice ne bi li njena zrna na proleće udahnula malo otetog života starom hrastu.

“Sto sela, stotinu adeta, ali mi – ovako”, govorio bi deda, kao da se pravda ako ne čini nešto bogougodno.

Tih godina u vreme Božića bilo je i snega i ozbiljne zime pa sam, crvenog nosa i promrzlih prstiju, jedva čekao da se vratimo kući.

Dečja mera praznika bili su pokloni i blagonaklonost ukućana i gostiju, tako da je i sama pomisao na slatkiše olakšavala povratak uzanom prtinom.

‘Otkud vam adet, gospodine?’

Prošlo je potom više od dve decenije kad sam tu reč “adet” upotrebio kao nešto sasvim prikladno Božiću i objašnjenju božićnih običaja koje pamtim.

“Otkud vam adet, gospodine? Običaj, valjda?”, upitao me začuđeno jedan iskušenik u porti manastira Studenica, na jugu Srbije, dok sam, sad se više i ne sećam kojim povodom, prepričavao dogodovštine iz detinjstva i sećanja na mog dedu.

Pokušavao sam da mu objasnim kako ni tad, a ni dotad, osim kao na tek jedan posve običan detalj iz porodične istorije – nisam dublje obraćao pažnju na priče da je moj deda u sumorno doba Austro-Ugarske prebegao iz istočne Bosne u zapadnu Srbiju, ponevši sa sobom i nešto multikulturnog vokabulara koji mu se urezao u ne baš plitko dečačko pamćenje.

Pa tako i taj adet, kakve god to običaje on pamtio iz te i takve tadašnje Bosne, iz koje je poneo i svoj Božić. Njegovom običaju, fakat, nisu smetali drugi adeti.

Moj pokojni Blagoje danas ide uz brazdu onom Balaševićevom dedi, što ore nebeske njive. A stotinak metara daleko od ruba te šume, u kojoj smo on i ja sekli Badnjak, već skoro jednu deceniju uzdižu se drvena crkvica i oko nje – Drvengrad.

I u Drvengradu se, kažu, poslednjih godina nalaže Badnjak. Takav je običaj u selu oko Drvengrada.

Ko god se tome čudio i šta god mu bio razlog za čuđenje – svako ima pravo da slavi Božić. U redu je to.

Neće se Bogomladenac ljutiti ako je iskreno, rekli bi pojedini sveštenici. Njihovo je, kažu, da nas ovakve i ovozemaljske privedu Bogu, a svakom je na volju koji će put izabrati.

Međunacionalna matematika

“Bog je jedan i vera je jedna, samo su je ljudi podelili”, tvrdio je devedesetih godina u svojoj propovedi pater Kilbertus, župnik beogradske crkve Svetog Petra, ušuškane između zgrada Politike i nekadašnje prodavnice Produkcije gramofonskih ploča (PGP) u Makedonskoj ulici.

Slušajući ga, nisam imao utisak da mu smetaju ispremetani datumi gregorijanskog i julijanskog kalendara. Istini za volju, imao bi tim datumima šta da doda i glasoviti astronom i matematičar Milutin Milanković, ali Božić je, valjda, iznad te kosmičke matematike.

Jednako tako postojala je u vreme mojih studentskih dana neka međunacionalna matematika kojom su se lako rešavale jednačine sa više nepoznatih.

Jedan od tih “matematičara” danas živi na tri sata vožnje od Aspena, u Koloradu, odveden svojim američkim snom uoči ratnih ‘90-ih godina.

Moj prijatelj Zlaja, starije dete iz mešanog braka, svojevremeno je, okružen cimerima iz Srbije i Crne Gore u novobeogradskom Studenjaku, uvek šeretski govorio da je “Srbin muslimansko-katoličke veroispovesti”, makar mu to opredeljenje ne bi priznali ni pop, ni hodža ni župnik.

Kako god, uz i danas neporecivu dozu jugonostalgije sećam se da tad u vreme verskih praznika nije bilo bogzna koliko poštovanja i bogobojažljivosti, pa tako ni za Božić.

Proslavljali smo, redom, praznike kako je koji dolazio. Bilo je to vreme kad su se, istini za volju, roditelji mnogih koje smo poznavali pravdali kako bi i oni u crkvu ili u džamiju, ali Partiji, tj. tadašnjem Savezu komunista, eto – vera i religija nisu po volji.

Zakucavanje eksera u vodu

Potpuno drugim povodom, a nekako baš u predvečerje ovogodišnjeg Badnjeg dana, muftija beogradski Muhamed Jusufspahić reče da su i Isus i Muhamed bili – komunisti.

Valjda u najboljoj ekumenskoj nameri, muftija – inače, odnedavno i diplomata, budući ambasador Srbije u Saudijskoj Arabiji – rizikovao je da uoči pravoslavnog Božića primi na sebe gnev nerazumnih i metaforama nesklonih vernika, krstili se oni s tri prsta u crkvi ili klanjali u džamiji.

Moglo bi se sad u nedogled filozofirati o mogućim vezama i analogijama ideja komunizma i marksizma sa postulatima vere, koja god bila. Međutim, svet se od prapočetaka u međuvremenu očigledno izopačio do licemerja koje je lako prozreti, ali ga je teško obuzdati.

Tako se u Hrista kunu bezbožnici i bogohulnici ubeđeni da su iznos priloga crkvi i veličina zlatnog krsta koji okače oko vrata dovoljna srazmera za praštanje svih njihovih nepočinstava.

Njima uz rame su i oni koji božićne badnjake kače na haube automobila ne bi li dokazali svoju veru i duhovno uzdignuće, a zapravo karikaturalnom primitivnošću skrnave običaje i simboliku loženja vatre kojom su, po predanju, pastiri ogrejali tek rođenog Hrista u vitlejemskoj pećini.

Uzgred budi rečeno, nedavno se, uz Božić po gregorijanskom kalendaru, papa Franja oglasio posve neobičnom primedbom.

Vrhovni poglavar vernika okrenutih Vatikanu poručio je da će Božić 25. decembra biti  “šarada” u vreme kad smo se već – od multikonfesionalne Sirije, Bliskog istoka, preko Ukrajine i Pariza – uverili da je novi svetski rat počeo, ali na rate.

“Približavamo se Božiću. Biće slavlja, bleštavih jelki, ukrasnih svetala, čak i scena Rođenja – sve ukrašeno – dok svet nastavlja da vodi rat. Sve je to šarada. Svet ne razume put mira. Ceo svet je u ratu”, poručio je Papa.

Koji dan kasnije, u Božićnoj poslanici po julijanskom kalendaru, patrijarh srpski Irinej pozvao je na molitivu za mudrost svetskm liderima.

“Uputimo molitvu Bogomladencu Hristu da onima koji danas vode svoje narode, pa i čitav ovaj svet, podari mudrost i dobrotu, ljubav i smirenost, kako bi ovaj svet izveli iz najdublje moralne i egzistencijalne krize”, naveo je Patrijarh.

Nevolja je što reči duhovnika, ni prvi ni poslednji put, odzvanjaju uzaludnošću, poput zakucavanja eksera u vodu.

Može li Božić danas i ubuduće opstati ispod oreola istinske vere u Hrista, mada često prisvajan neznanjem i sujeverjem bogobojažljivih ili neodbranjen od agresivnog dogmatizma?

Ili će iz godine u godinu biti dodatno skrnavljen zlom i licemerjem, bezbožništvom, prostaklucima verskih pomodara i inih sitnih duša kojima je do slavlja i nerada, šta god da je povod.

Ako takvima molitva može pomoći, onda: “Isuse Hriste, sine Božji, pomiluj ih grešne.”

Izvor: Al Jazeera



Više iz rubrike BLOG
POPULARNO