Bojana Maljević: Ljudi jedni druge ne čuju, nijedna riječ nema značaj

Maljević: Naš javni prostor postao je prezasićen prostaklucima, uvredama, psovkama i pretnjama, a nedostatak se oseća u inteligentnoj i argumentovanoj debati (Ustupljeno Al Jazeeri)

“Verujem da se kroz kulturu i umetnost može menjati svet. Nekada su to mali koraci, nekada se ne vide odmah, ali ne bih se bavila tim temama da ne verujem da imaju značaj”, kaže u razgovoru za Al Jazeeru Bojana Maljević, glumica i producentica koja kroz svoj profesionalni angažman, ali i privatno, otvoreno reaguje na anomalije društva u kojem živimo.

Posljednji u nizu društveno angažovanih projekata na kojima je radila je serija Kalup koja je nastala po elementima istinitih priča iz afere o nestalim bebama iz porodilišta koja je u Srbiji otvorena početkom dvijehiljaditih godina, a koja obuhvata period još od sedamdesetih godina prošlog stoljeća.

  • U seriji Kalup govorite o periodu kada se to počelo dešavati, ali i o trenutnom društveno-političkom sistemu koji također skriva istinu. Također, kritikujete i medije zbog senzacionalističkog pristupa ovoj temi, a neke od naslova iskoristili ste i za špicu serije. Zašto je to tako i kome ne odgovara istina?

Ideja je upravo proistekla iz radoznalosti i želje da saznam to što kažete – da li istinu o nestalim bebama zaista skriva “društveno-politički sistem”, ili je skrivaju pojedinci ili je čitava stvar fantazam. Takođe, roditelji zaslužuju istinu kakva god ona bila, a ne medijske spekulacije koje su po pravilu senzacionalističke. Ne samo da to roditelji zaslužuju, nego je to prema presudi Suda za ljudska prava iz Strazbura i jedna od obaveza države Srbije. Shvatila sam i da neki ljudi koji se bave temom nestalih beba zloupotrebljavaju ili manipulišu činjenicama i samo su faktor stvaranja fame. Ideju sam prijavila na medijski konkurs Delegacije Evropske unije i tako smo počeli. Da se razumemo: ovom temom treba da se bave istražni organi, što autori igrane serije nisu. Zato se kroz seriju, snimanu po elementima istinitih događaja, može prikazati jedan deo problema, ali ne i ceo problem, ni rešenje. Mi smo kroz Kalup rekli da je država trebalo da učini sve da otkloni sumnju da je postojala masovna organizovana trgovina bebama, te da to nije učinila od kada je afera izašla u javnost do danas. Baš zato što država nije uradila dovoljno, bol roditelja se uvećavao, ali i broj roditelja se umnožavao. Shvatate o čemu pričam? Istine radi, mi ne kažemo da sistem skriva istinu, jer bi za takvu tvrdnju zaista morali da postoje dokazi. Mi nismo pronašli dokaze da država ili “sistem” skriva istinu. Kada obrađujete aferu koja zaista postoji ne smete izneti krupne ili suštinske neistine. Na taj način možete povrediti i žrtve. Što nikako ne umanjuje nemar države prema roditeljima, pravima građana i celoj temi.

  • Kako ste zadovoljni reakcijama na ovu seriju i kako će nam ona pomoći u rješavanju ove afere i otkrivanju istine? Mogu li projekti poput Kalupa biti pokretač pozitivnih promjena u društvu?

Kalup je imao visoku gledanost, gledaoci su gladni drugačijih tema i kvalitetnog programa, što znamo po brojnim dobrim reakcijama. Otkrivanju istine ne doprinose tabloidi, već kontinuirano bavljenje temom na ispravan način. Smatram da je ovo jedan od ispravnih načina, kroz kvalitetan igrani program i podizanje svesti da problem nije rešen. Verujem da se kroz filmove i serije, naravno i kroz pozorišne predstave, da se kroz kulturu i umetnost može menjati svet. Nekada su to mali koraci, nekada se ne vide odmah, ali ne bih se bavila tim temama da ne verujem da imaju značaj. Ali isto tako mislim da teme ne moraju biti velike da bi uticale na promene pojedinaca i društva u celini. Što se velikih pozitivnih promena u društvu tiče, to ne znam. Ne bih nama filmadžijama davala taj značaj, znajući koliko smo inertni kao društvo.

  • Emitovanje Kalupa poklopilo se s početkom epidemije na ovim prostorima. Kako ste proveli protekli period, kako je period vanrednog stanja utjecao na Vas i kako komentarišete odgovor Srbije na krizu uzrokovanu COVID-om 19?

Hipohondar sam, tako da mi je ova pandemija teško pala. I apsolutno sam slušala sve preporuke WHO-a, Kriznog štaba ali i drugih lekara. Trudila sam se da pronađem najrazumnije izvore informacija i pre svega da zaštitim roditelje. Nisam paničarka, ali znajući gde živimo bila sam obazriva. Mislim da smo kao tradicionalno nedisciplinovan i inadžijski narod uspeli da se dovedemo u red i da se ne porazboljevamo u meri u kojoj je ovaj virus pretio. To je najvažnije. Ali da budem iskrena: nemam pojma šta je tu bilo dobro a šta loše, pokušavam sve da saberem, da odstranim ostrašćenost koju sam i sama imala kada sam videla naoružane vojnike na ulicama grada. Mislim da je država sa jedne strane na kraju uspešno obavila zadatak zaštite građana imajući u vidu da se nije desio “italijanski scenario”, a sa druge strane postavlja se pitanje da li su onako stroge mere bile opravdane. To verovatno ne zna niko, kao što ne znamo ni da li je opravdano njihovo naglo popuštanje. Ne ulazeći u opravdanost tih mera, vanredno stanje nije uvela Skupština i to jeste tema o kojoj treba govoriti. I nije jedina.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

  • Pandemija je znatno utjecala na sektor kulture i umjetnosti koji se, kako u Srbiji, tako i u zemljama regije, prvi našao na udaru kada je na red došao rebalans budžeta. Mnoge Vaše kolege dovedene su na rub egzistencije, kako gledate na tu situaciju i maćehinski odnos države prema kulturi?

Odnos države prema kulturi je uvek loš ili nije dovoljno dobar, zato što nijedna vlast na ovim prostorima ne shvata značaj kulture. To je uvek neko ministarstvo za potkusurivanje. Ali neprijatno bih se osećala kada bih, u ovom trenutku, govorila samo o rubu egzistencije u sektoru kulture, jer još nemamo širu sliku. Sačekajmo da izađu na videlo ekonomske posledice ove pandemije, da analiziramo kakve su sve posledice u Srbiji, koliko će nam vremena trebati da se oporavimo, pa ćemo onda da pričamo. Tada bih, iz cele slike, mogla najglasnije da govorim o sektoru koji me se najviše tiče, naravno. Ovako bih samo “graktala”, a to mi nije cilj.

  • Nikada se niste libili glasno reći ono što mislite, a zbog svojih istupa na društvenim mrežama često vas nazivaju “tviterašicom” i “stranom plaćenicom”, a svojevremeno su vas proglasili jednom od najvećih opozicionarki. Osjećate li se tako i koja je cijena slobode propitivanja aktuelnih društvenih pitanja?

Osećam se kao građanka koja posmatra stvari oko sebe, koja ima mišljenje o njima i pravo da svoje mišljenje javno kaže. Moguće da nekad pogrešim, ali to što napišem mislim i govorim bez kalkulacije i bez loše namere. Dakle, nemam ni želju ni potrebu da ikog uvredim ili povredim, već da utičem na poboljšanje prilika u kojima živimo. Cena iznetog mišljenja je to što ćete biti meta za iživljavanje tabloida, botova vlasti i opozicije, ili jednoj ostrašćenoj i histeričnoj gomili koja neprekidno po društvenim mrežama traži koga će da linčuje. To se preliva i u tradicionalne medije. Naš javni prostor postao je prezasićen prostaklucima, uvredama, psovkama i pretnjama, a nedostatak se oseća u inteligentnoj i argumentovanoj debati. Kao da svi zajedno živimo neki neprekidni reality, dok nam mainstream mediji godinama to nude kao najvažniji sadržaj, umesto zdravih debata, kvalitetne zabave i obrazovnog programa.

  • Kako komentarišete predstojeće izbore u Srbiji i šta mislite o bojkotu na koji se dio opozicije odlučio?

Nekad sam mislila da bojkot izbora ima smisla, o tome sam i govorila, ubeđivala opoziciju da izađe iz Skupštine. Nije postojao nijedan lider opozicije koji je smatrao da je to dobra ideja. Kad se opozicija setila da se dohvati bojkota, mislila sam da je to prekasno i nažalost sam bila u pravu. Još u novembru sam na Tviteru napisala da će stranke izaći na izbore, a da su sve ostalo tehnike pregovaranja. Sad više nisam sigurna ima li išta smisla, pošto vidite koju situaciju imamo pred izbore: niti postoji obećani bojkot cele opozicije, a ni dobra i organizovana kampanja protiv vlasti. Samo mogu da kažem “Bravo Vučiću!”. Moj najintimniji stav je: bojkot svima i svemu. 

U Srbiji ne postoji kritička javnost

Nedavno je Maljević oštro kritikovala performans Boška Obradovića poredeći njegovo “opoziciono” djelovanje sa Šešeljevim djelovanjem devedesetih, a prethodno je podigla prašinu izjavom da neće osvajati slobodu sa fašistima.

Da, ali u smislu da je prihvatio Šešeljevu ulogu “pajaca”, kao i to da odvodi politiku u desno da bi Vučić izgledao što više kao centar. I nisam mislila na Šešeljevo delovanje devedesetih nego na njegovo delovanje uopšte. A to “prethodno” je bilo pre više od godinu dana. Tada je vlast iskoristila moje ograđivanje od Obradovića i odmah poentirala na tome, uz isticanje linča kroz koji sam prolazila na društvenim mrežama. Doživela sam da me brani jedan Goran Vesić, a da me opozicija napada. Da bi se potom, malo po malo svi ograđivali od Obradovića i da bi mnogi primetili kako ne treba da budu sa njim, upravo zbog njegovih problematičnih stavova. Shvatate li Vi tu bizarnost situacije? Pazite, u svim demokratskim zemljama postoje i leve i desne ekstremističke, pa i fašistoidne stranke. To je jednostavno cena demokratije. Ovde je problem što je neko ko za sebe tvrdi da je intelektualac iznedrio ideju da nije uopšte važno ko je fašista, ko je demokrata, a ko liberal, već je samo važno da se obori Vučić. A ta teza je jedna od najvećih podvala. I to je upravo sahranilo DS koja je pristala na tu tezu. I zato će Vučić ostati na vlasti. Ono što je velika opasnost za Srbiju, po mom sudu je to što je ovde nestalo ono što se zove “kritička javnost”. Jer kritika u sebi mora da sadrži elemente racionalnosti, sposobnosti analize, odgovornosti, pameti i nešto mudrosti. A ovde se “kritička javnost” svela na grupu ostrašćenih pojedinaca koji svoj trenutni politički afinitet proglašavaju za moralnu vertikalu. I onda imamo ovo što imamo: mnogo buke i teških reči, stranke koje su zaokupljene svojim razmiricama i koje su biračima mahom neupotrebljive. Ne znam kako se sad izlazi iz ove situacije.

  • Ko je danas opozicija u Srbiji u odnosu na vlast? Postoji li ona uopće i gdje je, prema vašem mišljenju, najviše pogriješila?

Ako bih davala sasvim ličan odgovor: samo su građani opozicija, odnosno deo građana Srbije i ne postoji mnogo izbora. Ali postala mi je zamorna rasprava u okviru opozicije o tome ko je “prava opozicija”. Ta višegodišnja “istraga poturica” sada za cilj ima eliminaciju konkurencije unutar opozicije, koja je već u očajnom stanju. Trenutno bukvalno ne postoji stranka ili lider iza kojeg bih mogla da stanem, ne postoji ideja koju prepoznajem, ništa. Međutim, to šta intimno mislim nije od značaja, jer opoziciona je svaka stranka koja nije na vlasti. Imamo i vlast i opoziciju kakvu imamo. E sad, problem je što u opoziciji ima stranaka koje bi vodile istu politiku kao Vučić, ali ako bi to rekle izgubile bi status “prave opozicije” i postale bi meta one linč rulje koju sam pomenula. A ima i stranaka kojima je Vučić “oteo” politiku, pa su onda te stranke praktično prestale da se bave politikom, izgubile su smisao postojanja. Dodatno, Demokratska stranka sada vodi proces proganjanja “izdajnika” između sebe. Sve je to veoma loše, ali za mene nije ništa novo. Još krajem 2015. godine u intervjuu za Al Jazeeru sam rekla da je atmosfera u Srbiji poligon za ludilo. Ljudi su mislili da preterujem a sad me pitaju što ne pričaš više. Pa šta da kažem, i kome? Kakofonija je ogromna, ljudi se ne čuju, nijedna reč nema značaj. Pitate me šta je opozicija najviše pogrešila. Pa eto – to. Što još tada nije prepoznala poligon za ludilo. I što je taj poligon razvijala svojim pogrešnim potezima. Prosto ne mogu da pristanem na to da je meni ili drugim građanima koji se ne bave politikom sve bilo jasnije toliko pre njih – koji su dugo u politici.

  • Nerijetko ste zbog svojih stavova koje se ne bojite javno iznijeti na meti kritika i napada. Kako se nosite s tim i koliko to utjecaja ima na Vaš život?

Zbog političkih stavova imala sam ozbiljnih problema. Ali već sam svesno navela najmanju cenu slobode, zato što ne želim da se sutra u tabloidima nađu naslovi izvedeni iz konteksta, a dešavalo se. Tako da ću to kroz šta sam sve prošla ostaviti za neka bolja vremena. Sad su se malo umorili. Ili mi se samo tako čini. A i ja sam se umorila. U jednom trenutku, dok sam sa starijim sinom gledala Vučića u intervjuu u kom me spominje, sin je rekao: “Mama, mislim da je on opterećen tobom. Ali i ti njim”. I bio je u pravu. Namera mojih prečestih kritika vlasti nije bila da vređam, niti sam to radila, već da skrenem pažnju na nešto što vidim da je krivo. Ali izgleda da nema političke strane koja pristaje na dijalog s neistomišljenicima. Koja toleriše mišljenje koje joj nije po volji. U tome opozicija nije ništa bolja od vlasti. To saznanje mi je, ako me razumete, teže palo od nekih stvari koje sam trpela od vlasti.

Otvorena vrata

Prije nekoliko godina na inicijativu Bojane Maljević ponovo okupljena ekipa kultne serije Otvorena vrata o kojoj su mišljenja i danas podijeljena. Koliko je ova serija bila ispred vremena u kojem je nastala i koja replika Katarine Anđelić najbolje opisuje život u Srbiji i na Balkanu danas?

To je bilo tačno kada je Toma Nikolić pobedio na izborima, 2012. Tada mi je sinula ideja da je pravi trenutak za nastavak Otvorenih vrata. Jako sam ponosna na taj poduhvat okupljanja iste glumačke i autorske ekipe, toliko godina kasnije. Nije me iznenadila podeljenost mišljenja, ona su bila podeljena i kod “starih” Vrata. Mislim da ljudi nisu razumeli da su Otvorena Vrata 1994/95. godine stvarana u specifičnom vremenu koje je samo po sebi bilo za pamćenje, nažalost. Televizija tada i 2013., kada smo počeli da snimamo nastavak, nije bila ista. Kao što nije ista televizija 2013. i 2020. godine. Brzina u kojoj danas živimo, primamo informacije, stvaramo, sasvim je drugačija. Uprkos tome verujem da će vreme pokazati i dugoročni kvalitet nastavka Otvorenih vrata. Brojne su Katarinine replike, ali ako moram da izdvojim, iz starog serijala bi bila: “Jesam li htela da padnem u nesvest kad sam na Dnevniku čula da je Srbija ekonomski najstabilnija u Evropi?”, a iz novog: “Mene neko sistematski sprema za nervno odeljenje”. Ili još bolje kada Katarina u narodnoj nošnji iz Severne Koreje kaže: “Mene ova zemlja ne zaslužuje!”.

  • S obzirom na to predajte na fakultetu FEFA, recite nam šta je najvažnije čemu učite svoje studente i kako je rad sa studentima utjecao na vas?

Hvala Vam na ovom pitanju, to je značajan deo mog posla. Predajem Audio-vizuelnu produkciju i studente učim kako da postanu filmmejkeri, producenti i profesionalci koji od tog posla mogu sebi da obezbede egzistenciju. Mnogi autori i producenti imaju ideje ali ne znaju svi da “spakuju” projekat, niti da svojim projektom upravljaju. Pre svega studente učim da shvate da oni nisu producenti samim završetkom fakulteta, i da je zato najbolje da još za vreme studija imaju veliku praksu i da što pre počnu da rade asistentske poslove u filmskim i TV ekipama i da postepeno napreduju. Moraju da nauče detaljno svaku fazu proizvodnje i posao svakog člana ekipe. Takođe, razvijanje kreativnosti i kritičkog mišljenja jeste jedan od ciljeva. Rad sa studentima pričinjava mi veliko zadovoljstvo, ali zahteva i veliku posvećenost. Trudim se da im iskreno prenesem iskustvo i da im pomognem da shvate da je lična motivacija presudna. Ako im je nešto od toga na korist, radujem se. Osim toga i ja od njih učim, oni mi omogućavaju da stalno budem u toku sa najnovijim promenama u svetu medija. Ne volim da se hvalim ali sam srećna što većina mojih studenata iz prve generacije danas rade punom parom u mnogim domaćim producentskim kućama, ali i u Netflixu. Idu iz projekta u projekat i sa pažnjom pratim njihov profesionalni razvoj. Sada očekujemo novu generaciju studenata na osnovnim i master studijama i nadam se da će biti “dobra berba”. Nemamo dovoljno kvalitetnih ljudi u poslu, hiperprodukcija je velika, a oni najbolji odlaze da rade u strane filmske ekipe, jer je filmski jezik uneverzalni.

  • Kako vidite budućnost Srbije, ali i zemalja regije? Ima li mjesta za optimizam i mislite li da mladi ljudi mogu iznijeti promjene koje su potrebne društvu u kojem živimo?

Iskreno verujem u mlade ljude i u promene, ali bojim se da ćemo morati još da čekamo, mnogo mladih je i otišlo. Jedna od dobrih stvari u mom poslu je što mi, filmadžije, živimo i radimo kao da Jugoslavija još postoji, mnogi od nas se tako i osećaju. U mnogim projektima možete videti glumce i autore iz celog regiona. I u seriji Dug moru, čiju drugu sezonu pripremamo, bilo je divnih kolega iz Crne Gore i Hrvatske, koje javnost u Srbiji gleda kao svoje, na isti način kao što u drugim regionalnim državama gledaoci doživljavaju nas iz Srbije. Dakle, kao svoje. I mi to planiramo da širimo, da zovemo još kolega iz Bosne i Hercegovine, iz Makedonije… A pred ovu pandemiju iz Sarajeva sam dobila poziv da radimo jedan divan film, kao regionalnu koprodukciju. Kultura je ozbiljan resurs. To bi Srbija i sve zemlje iz regiona trebalo da razumeju: da kultura nije trošak, već ulaganje u budućnost i ozbiljno oruđe za poboljšanje regionalne stabilnosti. To je i jedini način da mladi ostanu ovde. Da bi se nešto menjalo mora neko i da živi na ovim našim prostorima.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Glumica Bojana Maljević govori o aktuelnim političkim temama, klimi u društvu, situaciji u medijima, ali i pojedinim ulogama i profesionalnim bavljenjem temama organizovanog kriminala.

Published On 05 Dec 2015
Više iz rubrike TEME
POPULARNO