Mirjana Karanović: Drugi plaćaju cijenu ulizivanja, ja cijenu svoje slobode

„I dalje otkrivam neke nove nepoznate stvari o sebi što sam mislila da je nemoguće, koračam dalje, nemam više dilemu i znam šta hoću “, kaže Mirjana Karanović, ovogodišnja dobitnica „Dobričinog prstena“, najvećeg glumačkog priznanja koje dodeljuje Udruženje dramskih umetnika Srbije.

Naravno da Mirjana Karanović nema dilema – i do sada ju je tokom životnog i umetničkog puta pratila doslednost u reči, u stavu, delu. A nagrada za životno delo, koja će joj biti uručena krajem januara, jedna je u nizu među kojima su priznanje „Žanka Stokić” za glumačku ličnost koja je svojom stvaralačkom zrelošću obeležila pozorišni i filmski život Srbije, francuski orden viteza umetnosti i književnosti, četiri godišnje nagrade Jugoslovenskog dramskog pozorišta (JDP), dve „Zlatne arene“ u Puli….

Ipak, kako kaže, „ova nagrada je različita zato što nije za određenu ulogu nego je za sve, sve što sam radila u profesionalnom životu”.

„U tom smislu ona me, nekako, suočava sa svim tim – šta je to sve iza mene, zbog čega sam ja stigla dovde… Kad dobijem nagradu za ulogu ona je priznanje za određeni napor, dakle, „fokusirana je“ – nagrađuje jedan određeni rezultat. Po tome je ‘Dobričin prsten’ drugačiji“, ističe naša sagovornica.

• Kako Vi, generalno, doživljavate nagrade – samo kao p  riznanje ili ima tu još nečeg?

– Nagrade različito znače u različitim periodima života. Svoju prvu, dobila sam sa 15 godina i verovatno mi je najviše značila u životu – bila sam amater, to mi je bila prva uloga ikad na sceni i prva nagrada. Igrala sam u pozorištu „Dadov“, bio je Beogradski festival amaterskih pozorišta, a ja sam bila jedna od desetoro nagrađenih glumaca i glumica amatera. To je za mene je značilo kao da sam osvojila nešto najfantastičnije na svetu jer sam prvi put dobila potvrdu od nekih važnih ljudi da sam posebna, da sam dobra tj. odlična u onome što radim i da je to neko primetio. Shodno tinejdžerskom dobu – puna uobičajenih mladalačkih kompleksa i nesigurnosti – to bila velika podrška u životu i velika sloboda koju sam osvojila.

Život je uvijek jači od zla

“Upoznala sam nedavno Milorada iz Dnevnika Dijane Budisavljević. Bio je dete koje je preživelo logor u Gradiški. Sad ima 88 godina i toliko te pozitivne energije, te radosti života. On se raduje što je živ. I onda ga gledam i kažem: pa da, život je pobedio. Uprkos nastojanju zla, te tame, uprkos zlu, sotoni, đavolu – kako god ga nazvali, bili ateista ili ne. Znači, uprkos mraku svetlost je pobedila. To onda kroz istoriju vidite, svi ti ljudi koji su su preživeli te strahote, stradanja, koncentracione logore, genocide, logore – zlo nije uspelo, nije uspelo da uništi život.

Problem je što se, na ovim prostorima, mrtvima maše kao nekim zastavama, što se mrtvi koriste da bi se zlo nastavilo. Ali, vreme je zaj… Vreme – kao tok. Za mene, za nas su naši životi možda dugi, ali za istoriju to nije ništa. Sve prolazi. Mi se očito vrtimo u krug, ali ni to neće zauvek da bude, zato što istorija o tome svedoči, govori i u nekom će se trenutku izaći iz tog vrtloga, ali samo ne znamo kad…”

Kasnije, prva profesionalna nagrada „Zlatna arena“, koju sam sa 22 godine dobila u Puli za Petrijin venac, za mene je takođe bila ogromno iznenađenje – ravno dobitku na lutriji  ili kao da mi je neko poklonio privatno ostrvo, nešto što je – mislila sam – za mene nemoguće, nedostižno. Sama činjenica da sam ja u Puli i da sam dobila nagradu je bilo potpuno neverovatno, na nivou snova… I onda se to dogodilo.

I to je to, blještavilo te nagrade trajalo je dok je trajao festival i malo posle, i onda sam se vratila u školu. Prosto se ništa nije izmenilo u mom životu. I dalje sam stanovala kod mame i tate, tražila džeparac od njih, oni su me izdržavali, polagala ispite na Akademiji… Dakle, nagrade su, vremenski, poput vatrometa – dok ga gledate on je lep, dok to traje. Onda prestaje i tad je gotovo.

• Da li radost nagrađivanja i priznanja jenjava godinama rada i života?

– Ne mogu reći da jenjava jer uvek imate taj „vatromet“, ali on traje koliko traje, ne može sjajiti stalno. Ali, onda nastavite da živite kao i pre, ništa se ne menja. Svaka nagrada je lepa kad je dobijete, ali ukoliko ne shvatite da ne možete živeti od nagrada – ne mislim u materijalnom smislu, nego u duhovnom, naravno, da se na njih ne možete osloniti – morate uvek nastaviti da radite dalje… Zato je to jedna kontradiktornost, s jedne strane želite nagrade, a sa druge – one su kratkog veka, njihov efekat nije nešto što će vas usrećiti zauvek. Tako da, volim da budem nagrađena, primećena, vrednovana, ali isto tako znam da često nisam vrednovana. Umetnost, to je uvek izbor nekih ljudi, nije objektivan kao kad se, recimo, nagradi neki trkač pa se jasno vidi da je prvi stigao na cilj. U umetnosti je sve subjektivno, uvek je pitanje individualne odluke nekog žirija.

• Uvek ste u svojim životnim stavovima prema svetu oko Vas, događajima, ratu, politici, stajali dosledno kao i u svom umetničkom radu – ulogama, rediteljstvu. Mnogi nisu, pa ni neke Vaše kolege. Da li odvajate umetničko delo od ličnosti čoveka? Recimo, dodela Nobelove nagrade Peteru Handkeu izazvala je burne reakcije na ovim prostorima, od osuđivanja do veličanja…

– Ne, to je uvek sve zajedno, samo je pitanje da li možete da prihvatite i jednu i drugu stranu neke osobe. I u ovom slučaju se pokazalo da je izbor individualno pitanje komisije, žirija koji odlučuje o nagradi, stav neke grupe. Onda ostali ljudi prema tome imaju svoj odnos i mišljenje.

• A Vaš stav o novom nobelovcu Handkeu, s obzirom na toliko različitih gledišta?

– Da, vrlo su različita. Mislim da ljudi u Bosni imaju mnogo emotivniji odnos prema tome i to sasvim razumem, zbog svega što se dešavalo ‘90-tih. I zbog uticaja koji je Milošević imao na tu politiku i na bosanske Srbe i na to šta se dešavalo tih godina i na veze koje su bile sa srpskom politikom, sa ratnim zločinima… Tako da se to sve uvezalo. Lično nemam takav emotivan odnos prema Handkeu, mislim da je njegova podrška Miloševiću bila nekakav zapadni elitizam tipa „ja sam kontraš“, pokušaj da dok svi mrze budeš „ekskluzivan“. Kao što i na drugoj strani, postoje ti tzv. „humanitarci“ po Bosni koji su „veliki donatori“, razne organizacije koje su tamo donosile velike pare, a zapravo ih trošile na ogromne plate zaposlenih u nekim dobrotvornim organizacijama. Ili su puštali da se te pare raspu po džepovima korumpiranih ljudi pri vlasti, a tek manji deo tog novca je, zapravo, upotrebljen za neke objektivne promene. Tako mislim da – i u intelektualnom smislu – postoje ti neki ljudi koji su iz udobnosti tih svojih zapadnih kuća, stanova, vila, obilazili ratna područja i obilazili jednu ili drugu stranu, računajući na određeni ekskluzivitet svoje situacije.

• Prošle godine proglašeni ste počasnim građaninom Sarajeva i više puta ponovili da je za vas Sarajevo poseban grad. Zašto Vam je baš Sarajevo posebno? Šta Vas veže za njega u profesionalnom smislu u umetničkom radu i lično? Kakva je saradnja sa sarajevskim kolegama?

– Sarajevo je poseban grad još od moje mladosti. Od nekih važnih stvari kao što su muzika, filmovi, pa Otac na službenom putu – Kusturica, Nadrealisti, Kemal Monteno, Zdravko Čolić… Ceo taj tadašnji duh. Sve to što je stizalo iz Sarajeva je imalo poseban šarm i taj grad je imao specifičnu vitalnost i nešto zaista posebno. Mislim da su Sarajevo i Beograd uvek bili bliski po toj nekoj duhovnoj energiji, po tome su srodne sredine. Sarajevo nikad nije bilo tako blisko sa Zagrebom koji je imao neku drugu energiju.

M.I.R.A i teatar života

Početkom godine Bitef teatar proslavio je tri decenije postojanja premijerom predstave M.I.R.A. (reditelj Andraš Urban), posvećenoj velikoj umetnici Miri Trailović, koja je osnovala Atelje 212 i Bitef teatar. Po mnogim ocenama ovo ostvarenje sa bravuroznom Mirjanom Karanović u glavnoj ulozi, pozorišni je događaj godine.

„Moja najveća sreća je što sam radila sa Andrašem Urbanom i što sam srela Vedranu Božinović, dramaturškinju i da sam radila sa divnim mladim glumicama. Cela ta ekipa to je nešto predivno. Jako volim Andraševu usmerenost da provocira sa scene, da uradi neočekivano, da napravi predstavu koja nije neutralna, koja ide u neočekivanim pravcima. Ona govori o Miri a u stvari govori o raspadu Jugoslavije, o Slobodanu Miloševiću, o raspadu teatra, o raspadu vredosti i o tome kako prolaze oni koji malo izvire iz gomile, kako se seku glave, gde živimo… Ona govori o meni. Ja sam Mira.

U predstavi je song koji mnogo toga govori: Ovo je prazan prostor, praznina, u publici sedi leš, sa scene gleda leš, mrtvac gleda mrtvaca. Sve je u najboljem redu, sve je u najbljem redu, pod grlom nam je nož… A tu je i rečenica: Ovo je masovna grobnica u kojoj se krici ne čuju od aplauza. Znači mi govorimo o teatru, ali da li govorimo o teatru?

Opsadu Sarajeva sam veoma emotivno doživela. Iako nisam tamo neke jako bliske ljude u smislu rodbine, cela ta situacija i sve to što se tamo strašno događalo, jako, jako mi je bilo teško. Kad sam, posle 2000 -te godine, počela da odlazim u Sarajevo i da radim tamo, stekla sam neke ljude koji su mi postali veoma bliski, posebno ekipa iz „Kamernog teatra“ – od Dine Mustafića, Emina Brave, Narcise, Lejle Hodžić, Senada Hodžića, Vedrane Božinović… Ima ih mnogo dragih, pa ovi mlađi glumci Boris Ler, Mirna, Jasmila…To su neki moji ljudi, postoje oni koji su mi baš bliski, sa kojima razgovaram, sa kojima se čujem, sednem u auto i odem na premijere u Sarajevu. Dosta sam stvarno radila u Sarajevu, sa „Kamernim teatrom“ u predstavi Helverova noć igram već 16 godina, radila sam već nekoliko filmova tamo. Ovde su me već prozivali kao „muslimansku kurvu“, razni tabloidi su upotrebili tu moju bliskost, banalizujući sve te veze u jeftinu i primitivnu propagandu i opise.

• Da li se, po Vašem mišljenju, Sarajevo vratilo ili se može vratiti onom prvobitnom duhu iz Vaše i naše mladosti, da li takvih šansi ima i u u regionu, Srbiji, Hrvatskoj?

– Ne, na žalost. Sarajevo, kao i ostali gradovi u okruženju, postaju sve gora i gora mesta. Po svemu. Jer, desnica u celom regionu jača i sve je agresivnija u osvajanju svakog prostora. Članovi i simpatizeri nekih stranaka su fasade, iza kojih se kriju netolerantni i korumpirani ljudi u svakom smislu. Mi smo tu, svi povezani u regionu i ne vidim pomake ka boljem.  Bosna i Hercegovina je uvek najviše stradala i najgore prošla i prolazi. Ni sada ne vidim pomake ka boljem.

Srbija i Hrvatska se nekako snađu. Iz Bosne je otišlo najviše mladih i obrazovanih ljudi, prvo za vreme rata. Ta je imigracija i to izbeglištvo počistilo Bosnu od mnogih ljudi koji su eventualno mogli da učine nešto. I danas je taj odlazak sve veći – i oni sami kažu, a za mene je to jedan vrlo tragičan odliv ljudi jer ne znam koje su to snage koje bi još mogle da doprinesu, mislim da se to svodi na vrlo individualan (na)čin. Ono što postoji je, jedino, jedan mentalni i duhovni otpor koji bi se mogao svesti „iza zatvorenih vrata“, kao male duhovne oaze nekih talentovanih ljudi, nekih muzičkih grupa, nekih umetničkih grupa, malih zajednica, koji održavaju normalnost… Postoje neke grupe, neki talentovani ljudi koji nešto održavaju poput Harisa Pašovića, Jasmile Žbanić… tih divnih ljudi koji nešto rade i to su uglavnom oni koji su su vezani za tlo, za jezik…

• Doživeli ste nebrojene napade, uvrede i pretnje zbog uloga koje su nazivane ‘antisrpskim’, ‘izdajničkim’ i sličnim epitetima iz desničarsko-nacionalističkog vokabulara. Zbog uloge muslimanke Esme koju su silovali srpski vojnici u filmu Grbavica, kao i mnogih drugih rola, bili ste na udaru režimskih tabloida i dela javnosti. Kako sagledavate Grbavicu i ostale filmove u kojima ste igrali, a u kojima se tiču rata i ratnih zločina?

– Grbavica je jedan duboko human film, suštinski, nije čak ni pitanje da li to neko shvata. Oni koji su ga označili kao antisrpski film – to je samo upotrebljeno, to je sredstvo. Taj film, zapravo, govori o životu, o pobedi života nad mržnjom, o tome kako je moguće nastaviti život koji je nastao iz zla. Jer, to dete nastalo je iz nasilja, to dete ona nije odbacila bez obzira što je plod nasilja, ona ga je zadržala. I kraj tog filma jeste da ona i ta devojčica imaju budućnost. Znači – možemo da živimo sa prošlošću. To je ono što taj film govori, da se može živeti sa prošlošću, ma kako ona strašna bila, jer postoji život koji pobeđuje zlo, pobeđuje smrt. Eto, to je jednostavna poruka filma Grbavica.

• Da li ste platili cenu svojih čvrstih stavova i odnosa prema stvarnosti koja nas okružuje i o kojoj govorite jasno, glasno i bez zadrške?

– Uvek plaćate cenu, nema ništa besplatno. Ljudi koji misle da mogu nešto lako da prođu u životu duboko se prevare. Smatram da je uvek bolje ići svojim putem, biti kakav jeste, a to će te uvek koštati. Da, platila sam cenu i plaćam je svaki dan. Ali, ja i zaradim da platim, mislim – imam iz čega da dam, imam „rezerve“ i platiću, i hoću da plaćam. To je cena mog života, moje slobode, nemam problem sa tim. Mislim da i drugi plaćaju cenu svog ulizivanja, snishodljivosti i poltronstva. Ja sam onda sračunala šta mi je skuplje – da budem poltron ili ne. I onda sam videla da mi je skuplje da budem poltron i odlučila sam da platim cenu svoje slobode.

• Dobra žena je Vaš rediteljski filmski prvenac, autorsko delo. Koliko ste u svoj glavni lik žene – koja se dvoumi da li da ogoli život svog muža ratnog zločinaca – uneli neki delić sebe, neke svoje osobine?

– Ona je potpuno različita od mene. Ja sam to i htela, da vidim stvari iz ugla jedne žene koja je potpuno drugačija od mene. Zato sam ja nju očistila od svake prethodne startne pozicije, kao da se ništa ne dešava. Ona neće da vidi, ona se pravi da se ništa nije desilo, ona samo želi da vodi nekakav pristojan život. Jer, ja mislim i to je moje iskustvo iz ‘90-ih, da je ova zemlja prepuna dobrih, pristojnih i čestitih ljudi koji ćute. Njihova krivica ne postoji, ali oni su svejedno odgovorni. Ja sam napravila priču iz te vizure, tako da sam ušla u to puna saosećanja prema jednoj takvoj ženi. Volela bih u nekim trenucima da sam takva, odsečena od svega, da ništa ne znam, da ništa ne pratim, da postojim u svom malom svetu.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ali, znate, vi ne možete da krijete, to je ono zašto sam ja povezala sa kancerom od kog moja junjakinja oboleva, jer to je ono što vas, zapravo, izjeda iznutra, nešto što je nevidljivo i nešto što mutira u vama. I onda se to povezalo. To je to – možeš neko vreme od sebe da kriješ, da stavljaš pod tepih neke otpatke, ali u nekom trenutku to će početi da smrdi i tada ćeš dići kauč da nađeš crkotinu ispod. I tek tada budeš prisiljen da se odrediš, kao moja junakinja. Da li će sve da negira – i da je bolesna i da umre ili će se suočiti sa tim, da ode na operaciju, da rizikuje, ali da završi sa tim. I to je moj lični stav kao autora na tu temu. Znači, kad se suočiš sa sopstvenim greškama, sa svojom istorijom, kad staneš pred tim i to prihvatiš i onda možeš dalje…

• Naveli ste, nakon svog prvog autorskog filma, da je za reditelja najvažnije da odgovori na pitanja: ko, gde, kako, zašto. S obzirom da ste se dokazali kao glumica, sad ostvarili i kao reditelj, bili predavač studentima i najavljujete nove poduhvate. Kako sebe vidite kroz ta pitanja?

– Kako sebe vidim…? Kao osobu koja je u velikoj meri stekla svoje samopouzdanje, imam ga sada mnogo više nego kad sam bila mlađa, imam mnogo više inicijative u svom životu, mnogo sam sobom zadovoljnija, imam vrlo ozbiljne planove za budućnost. Znam da imam mnogo manje vremena u budućnosti nego što sam imala u prošlosti, ali svejedno, mislim da će vreme koje mi je preostalo u kvalitativnom smislu biti mnogo intenzivnije. I dalje otkrivam neke nove nepoznate stvari o sebi što sam mislila da je nemoguće, koračam dalje, nemam više dilemu i znam šta hoću…

Izvor: Al Jazeera