Generacija iznevjerene budućnosti

Piše: Marko Matić

Dvanaest godina nakon pada Miloševićevog režima, u situaciji kada se čini da je proces restauracije zatvorio puni krug i kada su se na vlast vratili najbliži saradnici nekadašnjeg diktatora, većina građana Srbije se tog istorijskog datuma priseća s pomešanim osećanjima.

Žal za iznenada probuđenom, a kasnije iščezlom nadom, gađenje i bes zbog izostanka obećane bolje budućnosti, razočarenje zbog odsustva bilo kakve perpspektive samo su neke od širokog spektra emocija koje budi sećanje na dan kada su Milošević, a pogrešno se verovalo i sistem koji je on izgradio, otišli na smetlište istorije.

Fasadni pokušaji

Iako u srbijanskoj javnosti postoji saglasnost da do nekih promena, ipak, jeste došlo i da se Srbija za poslednjih dvanaest godina jeste transformisala, saglasnost nestaje onog trenutka kada se postavi pitanje dubine i stvarnog dometa tih promena.

Brojna oprečna viđenja 5. oktobra svoju saglasnost ponovo postižu u konstataciji da su procesi nakon pada Miloševićevog režima u potpunosti izneverili očekivanja ljudi.

Dok jedni smatraju da je reč o čisto fasadnim i kozmetičkim pokušajima da se zamaskira još uvek živa matrica Miloševićeve vlasti, drugi veruju da se, iako nešto sporije nego što se očekivalo, srbijansko društvo ipak menja i modernizuje.

Brojna oprečna viđenja 5. oktobra svoju saglasnost ponovo postižu u konstataciji da su procesi nakon pada Miloševićevog režima u potpunosti izneverili očekivanja ljudi koji su izlaz iz beznađa politike devedesetih potražili u masovnim uličnim protestima i u rušenju starog režima. 

Iako nije sasvim jasno da li je nakon smene režima 2000. godine usledio period restauracije ili do suštinskih promena zapravo nije ni došlo, 2012. godine situacija u Srbiji neodoljivo podseća na devedesete.

Na personalnom nivou tu su isti oni političari čije smo likove gledali devedesetih. Ključne ekonomske tokove kontroliše profiterski kapital nastao pod kišobranom politike Miloševićevog režima, domaća valuta je ponovo u kolapsu, dok inflacija dostiže nepodnošljive razmere.

Srbijanska javnost iz vida gubi raspoloženje običnih građana, koji ni pre ni nakon promene režima nisu bili deo vladajućeg establišmenta.

Srbija kao država se još uvek nalazi na pola puta između Rusije i Evropske unije, vojno je neutralna, u nesporazumima sa svojim susedima, netolerantna prema manjinama i otuđena od sopstvenih građana. Staus quo i vremenski vakuum u kome se srbijansko društvo i država nalaze doveli su do toga da su obični građani toliko izgubili nadu da je sve primetnije potpuno odsustvo motiva i želje nesrećnih, osiromašenih ljudi da ponovo žive normalnim životom dostojnim čoveka 21. veka.

I dok se o dometima 5. oktobra uglavnom čuju mišljenja i stavovi političara i analitičara, srbijanska javnost iz vida gubi raspoloženje običnih građana, koji ni pre ni nakon promene režima nisu bili deo vladajućeg establišmenta.

U toj grupi ljudi posebno mesto zauzima generacija tadašnjih srednjoškolaca i studenata koje su mnogi tada nazivali generacijom bez budućnosti, a koja se danas slobodno može nazvati generacijom čija je budućnost prokockana i izneverena. Oni su danas obrazovani mladi ljudi koji dele sudbinu društva u kome žive i čiji su, na neki način, zatočenici.

‘Obećanja koja su nam tada data uzeli smo doslovno, verovali smo’, sa nostalgijom priča Živanović prisećajući se atmosfere koja se osećala u vazduhu u Srbiji tih dana.

Evocirajući uspomene na 5. oktobar 2000. godine, kao jedan od onih dana koji se ne zaboravljaju, Milan Živanović, tada maturant kruševačke gimnazije, a danas urednik fotografije, podseća na nadu i erupciju iluzija koju je ona tada izazvala.

Maksimović: Srbija nije zatvorila krug

“Očekivanja su mi bila prilično realna s obzirom na to da sam pre svega očekivao da će se tek nakon pada Miloševićevog režima videti prava slika stanja u kome se nalazi Srbija, koje je bilo gore nego što smo mogli da zamislimo. S druge strane bio sam prepun očekivanja i nade u pogledu prilike koja se mojim sunarodnicima i meni ukazala da promenimo sve ono što nas je dovelo tu gde smo tada bili”, istakao je Ivan Maksimović.

Nada u slobodu, obrazovanje

Odgovarajući na pitanje kako iz današnje perspektive, kada je Srbija zatvorila pun krug i kada su na vlast ponovo došli saradnici Slobodana Miloševića, vide domete 5. oktobra, naši sagovornici su saglasni u tome da su očekivanja u velikoj meri izneverena, ali ne i u odgovoru na pitanje da li je suštinskih promena uopšte i bilo.

“Nadali smo se društvu koje će nas želeti. Nadali smo se slobodi, obrazovanju. Nadali smo se da ćemo moći govoriti i misliti bez straha. Nadali smo se nekim drugim vrednostima kao što su se neki nadali hlebu. Danas, dan pošto je još jednom otkazana Parada ponosa, pitam se: Šta to beše 5. oktobar tamo neke davne 2000. godine?”, zaključio je Milan Živanović aludirajući na izostanak promene sistema vrednosti kao jednog od ključnih segmenata procesa tranzicije u postkonfliktnim društvima.

S druge strane, Dragana Trnavac uzroke neispunjenih očekivanja vidi pre svega u zatvorenoj sferi politike.

“Oktobar je pokazao snagu i ujedinjenje velikog dela nezadovoljnog i ogorčenog naroda, ali sve što je pozitivno došlo posle toga, nažalost kratko je trajalo. Nesloga političara koji su uzeli vlast učinila je da početna kapisla ne pukne kako je trebalo i kako smo svi mi tada želeli. Poražavajuća činjenica da su danas na vlasti ponovo ljudi protiv kojih smo izašli na ulice 5. oktobra govori samo o tome koliko su smisao i ideja 5. oktobra izgubljeni, poraženi i uzaludni”, zaključila je Dragana Trnavac.

Srbija još nije zatvorila krug. Trenutna politička elita Srbije predstavlja mutanta koji je nastao mešanjem prethodnog i svih kasnijih režima.

Za razliku od prethodnih sagovornika, Ivan Maksimović ističe da su u proteklih dvanest godina ipak načinjeni neki pozitivni koraci.

“Srbija još nije zatvorila krug. Trenutna politička elita Srbije predstavlja mutanta koji je nastao mešanjem prethodnog i svih kasnijih režima, kome su kasniji režimi dali lik, a onaj prethodni dušu. Dometi 5. oktobra postoje makar ih se mi i odricali i zaboravljali ih. Ti dometi se ogledaju pre svega u borbi za slobodu i vladavinu prava. Slobode svakako imamo više danas nego što smo je imali 5. oktobra 2000, ali nažalost ni pre 12 godina ni danas nismo kao nacija dovoljno zreli da se izborimo za vladavinu prava”, upozorio je Maksimović.

Karikatura na društvenim mrežama

Bez obzira na razlike u nijansama koje se javljaju prilikom ocena stvarnih dometa oktobarskih promena u Srbiji, postoji opšta saglasnost da su promene koje je taj datum doneo ostale daleko ispod očekivanja građana koji su tih dana na ulicama srbijanskih gradova zahtevali pravo na nadu i bolju budućnost.

Možda stanje u Srbiji danas najbolje odslikava karikatura koja je preplavila društvene mreže koja domete 5. oktobra predstavlja u vidu prelaska građana Srbije iz malog zatvorenog kaveza u nešto veći, takođe zatvoreni, kavez. Ukoliko je i postojao istinski iskorak ili bar njegov pokušaj, u pravcu stvarnih promena i modernizacije srbijanskog društva o njemu bi se moglo govoriti jedino u periodu pre 12. marta 2003. godine i ubistva prvog demokratskog premijera Zorana Đinđića.

Nakon tog tragičnog dana vratanca nešto većeg kaveza u koji su građani Srbije gurnuti definitivno su se zatvorila. A kavez je bio i ostao metafora za jedno iznutra, sopstvenim suprotnostima zarobljeno balkansko društvo.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike TEME
POPULARNO