Licemjerje ‘neutralne’ Srbije na paradi u Moskvi

Odlazak predsednika Srbije Aleksandra Vučića u Moskvu na paradu povodom 80. godišnjice pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu definitivni je dokaz odustajanja Srbije od evropskog puta, ozvaničenje licemerja kao najprofitabilnijeg oblika političke borbe ne samo aktuelne vlasti nego i njenih kritičara i konačno iskreno priznanje da je politička i svaka druga neutralnost samo floskula u rečniku samozavaravanja srpskog društva.

Vučićevo licemerje ogleda se u tome što je otišao u Moskvu istovremeno tvrdeći da je strateški cilj Srbije članstvo u Evropskoj uniji. Takvo Vučićevo cinično postupanje nisu uspele da spreče ni brojne potpuno otvorene sugestije da u najmanju ruku nije prikladno da se predsednik države koja je zvanično kandidat za članstvo u Evropskoj uniji u ovom trenutku intimizira sa Vladimirom Putinom.

Vučićevi protivnici, među kojima ima mnogo onih koji svojim najvećim životnim porazom smatraju to što su rođeni kao Srbi, a ne kao Rusi, takođe su posegli za licemerjem, ismevajući peripetije i neugodnosti kojima je njihov predsednik bio izložen na putu u Moskvu. Kada se konačno dočepao Rusije, Vučić je dodatno postao predmet podsmeha zbog toga što mu, prema mišljenju njegovih protivnika, nije ukazana dovoljno „velika čast“.

Tretman Vučića zapravo tretman Srbije u svijetu

U medijima koji vole da se nazivaju nepristrasnim isticano je da je na moskovskom aerodromu Vučića dočekao „samo“ zamenik ministra spoljnih poslova Rusije, a ne ministar ili čak Putin lično. Onda je usledilo ismevanje zbog toga što je Vučić na svečanoj večeri koju je upriličio Putin bio potpuno skrajnut, u poslednjim redovima.

Sve bi to možda i imalo smisla da oni koji su se, ne bez zluradosti, smejali i likovali, ne zanemaruju činjenicu da je takav tretman Vučića zapravo tretman Srbije u svetu. To što ga deo građana ne percipira i ne priznaje kao predsednika za svet ne znači ništa, jer što se sveta tiče Vučić je upadljivo najreprezentativniji politički predstavnik srpskog naroda, veći čak i od zapremninski obimnijeg Milorada Dodika, a to posebno važi kada je u pitanju percepcija Vladimira Putina.

Svet i Putin ne razmišljaju na takav način o Srbiji bez razloga, jer je Vučić svoj status zaradio najubedljivijom pobedom na predsedničkim izborima u istoriji Srbije. To što su ti izbori možda delom bili lažirani ne znači ništa. Najpre i da je želeo, nije mogao da pokrade više od dva mliona glasova, niti je za tim bilo potrebe, jer je i dalje obožavan u značajnom delu biračkog tela.

Osim toga, ako je izbore i pokrao, njegovi sunarodnici ga ničim nisu politički ili krivično kaznili zbog toga, što implicira da ga faktički priznaju za najboljeg među sobom i slažu se sa njegovim metodama političke borbe i osvajanja vlasti, zbog čega je Vučiću, ali i bilo kom drugom predsedniku Srbije realno mesto pored Putina na paradi.

Srbija priznala da nije politički neutralna

Vučićevom posetom Moskvi Srbija je konačno priznala i da nije politički neutralna, što ne bi mogla da bude ni u manje kompleksnom geopolitičkom trenutku u svetu. Srbija je tom posetom priznala i da je njena ogromna, blistava ljubav, pre svega prema Putinu i njegovom čvrstorukaškom stilu vladanja – o kome sanja i veći deo srpske opozicije – svojom toplinom spržila evropski put i pretvorila ga u pustinju, bez ijedne oaze.

U Srbiji poodavno ne postoji mesto za bilo kakav oblik neutralnosti, ni politički, ni medijski. U Srbiji ne možete bez posledica reći da ste politički neutralni, da smatrate da i vlast i opozicija, da čitavo društvo zapravo, ne želi da stvori klimu u kojoj bi svi građani imali jednake šanse, već da svi teže nekakvom obliku nepotizma. Za takve stavove slede napadi s obe strane, što je očekivano od autokratske vlasti, ali veoma porazno od onih koji bi navodno da stvore bolju Srbiju.

Slično je i sa medijima, pa su se među medijski nepismenom stanovništvom bez zadrške ustalili pojmovi „režimski“ i „opozicioni“ novinar/novinarka. Posebno je tragično što su i medijski radnici i radnice prihvatile takvu terminologiju.

Vučićevo prisustvo na paradi u Moskvi u tom smislu je dragoceno, jer bi, ako među građanima postoji imalo objektivnog rasuđivanja, konačno moglo da rasprši taj neodrživi mit o Srbiji kao neutralnoj zemlji i društvu.

Zbog čega se onda deo javnosti u Srbiji pretvara da takva neutralnost postoji ili da čak, što je samozavaravanje većeg stepena, Srbija iskreno želi da postane deo Evropske unije? I tu je verovatno reč o licemerju ili bar nedostatku osnovne doslednosti.

Unija ne samo nedostižna i neželjena, već i nedostojna Srbije

Priznavanjem činjenice da se potpuno svrstala uz Rusiju, što nije nikakva sramota s obzirom na istorijske, kulturne i pre svega verske veze dva naroda, Srbija bi morala da prizna da je, na primer, potpuno normalno da postoji televizijski kanal sa nacionalnom frekvencijom koji svakodnevno u svom programu otvoreno podržava i veliča ruske ratne uspehe u Ukrajini, iako među njima ima i nespornih ratnih zločina. Morala bi da prizna i da je potpuno normalno da je takva televizija nacionalnu frekvenciju inicijalno dobila na osnovu toga što je obećala da će joj se program bazirati na sadržajima posvećenim pre svega deci. Morala bi da prizna i da je potpuno normalno da se televizija koja besomučno emituje snimke razaranja i ponekog raskomadanog leša zove – Srećna. Ali, to već jeste normalno u Srbiji, i zato nema razloga da se ne prizna da je Beograd svim srcem uz Moskvu.

Priznavanjem činjenice da se potpuno svrstala uz Rusiju, Srbija bi morala da prizna i da je potpuno normalno što se nekadašnji direktor Bezbednosno-informativne agencije tokom mandata ponašao kao potrčko ruske Federalne službe bezbednosti (FSB) i da zbog toga nije snosio nikakvu odgovornost. Morala bi Srbija da prizna da je zapravo blagonaklono gledala na njegove postupke, jer je on ipak sarađivao sa „majkom Rusijom“, istovremeno uspešno raskrinkavajući „izdajnike“ i kolaboracioniste mrskog Zapada. No, i to su nepobitne činjenice zbog kojih niko ne bi smeo da negira otvorenu ljubav Srbije prema Rusiji.

Na sve to, za razliku od Evropske unije u kojoj većina zemalja ne priznaje teritorijalni integritet Srbije, a od kojih se neke zemlje spremaju da ekološki unakaze Srbiju iskopavanjem litijuma, u Srbiji vlada čvrsto uverenje da Rusiji nikada ne bi palo na pamet da je tako ponizi. Zašto onda nema nikoga da javi građanima ono što već znaju, a mnogi od njih i vatreno podržavaju – da je Evropska unija ne samo nedostižna i neželjena za Srbiju, već i nedostojna Srbije.

Na propast unaprijed osuđena očekivanja

Osim pomenutog licemerja, odgovor bi mogla da bude očigledno neutemeljena nada da bi Evropska unija ipak nekako mogla da pomogne u demokratizaciji Srbije, odnosno promeni vlasti posredstvom poštenih izbora, iako je jasno da se od Unije u tom smislu, kao i do sada, mogu očekivati samo suvoparni izveštaji o kršenju izbornih pravila i očajnom stanju građanskih i medijskih sloboda.

Takva, na propast unapred osuđena očekivanja najbolje reflektuju ne baš sasvim dosledni potezi pobunjenih studenata, koji su delovali kao nepogrešiva mladalačka sila sve dok se nisu biciklima, a onda i kao ultramaratonci, uputili ka Strazburu, odnosno ka Briselu. Iako je na studentskim protestima striktno zabranjeno isticanje zastava i drugih obeležja Evropske unije, studenti su se, tragajući za pravdom, ipak okrenuli Evropskoj uniji.

Njihova neprincipijelnost možda je samo posledica neprincipijelnosti koju su nasledili od svojih roditelja, a koja je dovela do toga da u Srbiji bude normalno da državni vrh ne odgovara za to što je 16 ljudi smrskala nadstrešnica ili zbog toga što vlast očiglednu zloupotrebu zabranjenog zvučnog oružja, cinično i podsmevajući se zdravom razumu, „razobličuje“ objašnjenjem o pojavi „kolektivne histerije“ među mirnim demonstrantima. Ipak, studenti su morali drugačije, morali su da ostanu dosledni i da u potpunosti nenadležnom oglase i Evropsku uniju, jer ona očigledno nije dobrodošla na njihovim skupovima.

Umesto toga studenti bi trebalo da prihvate realnost poruke Vučićeve posete Moskvi i zanesenost Rusijom generacija koje su im prethodile i da potrče ili da se provozaju do Kremlja gde ruski medved željno očekuje da ih prigrli svojim velikim mekim šapama i zauvek im odagna pomisao na „obojenu revoluciju“.

Stavovi izraženi u ovom članku su autorovi i ne odražavaju nužno urednički stav Al Jazeere.