Ucjene i stigmatizacija žena na internetu u Srbiji

Rodno zasnovano digitalno nasilje postalo je ozbiljna pretnja ženama, devojkama, pa čak i maloletnim devojčicama, ali i drugim marginalizovanim grupama u srpskom društvu, snažno ukorenjenom u rigidnim patrijarhanim normama koje za tili čas prelaze u seksizam i mačizam, najviše zahvaljujući tome što takvu vrstu nasilja na internetu zakonodavstvo ne prepoznaje, pa počinioci, uživajući u anonimnosti iz koje targetiraju žrtve, ostaje nekažnjeni.

U srži tog podmuklog razračunavanja sa devojčicama i ženama neretko je mizoginija koja se uz stereotipno, tradicionalno shvatanje rodnih uloga, prenosi “s kolena na koleno”, a jedan od ciljeva mu je da žrtve natera na autocenzuru i ćutanje, jer patrijarhatom zabetonirani muškarci najviše od svega ne podnose “pripadnice nežnijeg pola” sa stavom. One su tu, ne kriju takvi mužjaci, da ćute, povinuju se i budu lepe.

Sve to razdiruće deluje na mentalno zdravlje žrtava i vodi najpre ka njihovom isključivanju iz digitalnog prostora, a u manjim sredinama to prati i stigmatizacija koja je direktan put i u izgnanstvo u “analognom”, javnom prostoru.

‘Rad hormona’ i ‘nespretno udvaranje’

Dostupni podaci pokazuju da je više od polovine srednjoškolki u Srbiji bilo izloženo onlajn komentarima koji su u sebi sadržavali seksualne aluzije ili su bili direktno seksualno uzmemiravanje. Naravno, takvi incidenti se u patrijarhalnoj sredini i dalje objašnjavaju “radom hormona” ili “nespretnim udvaranjem”, a žrtve se, ako pokažu imalo otpora, proglašavaju za “ekstremne feministkinje” ili “frigidne”.

Nakon seksističkih komentara, “najpopularniji” oblik rodno zasnovanog digitalnog nasilja je deljenje intimnih sadržaja, fotografija i video snimaka, i tu se može govoriti o pravoj epidemiji nasilja prema devojčicama i ženama, jer su u svrhu zadovoljenja najnižih nagona na ospkurnoj društvenoj mreži Telegram stvarane grupe sa intimnim snimcima devojčica i žena, u kojima je bilo i više od 50.000 članova. Te grupe nisu bile aktivne samo u Srbiji, već su onlajn ponižavanju devojčica i žena “uživali” muškarci širom regiona. Samo 2023. godine otkriveno je 16 takvih grupa, i veliki broj njih je ugašen relativno brzo, ali su bez pravnih okvira i sankcija administratori tih grupa ostali nekažnjeni, a neki su osokoljeni nedostatkom reakcije pravili nove grupe sa istim “sadržajima”.

Tako je svaka deseta srednjoškolka u Srbiji doživela da neko, bez njene saglasnosti, javno podeli njene fotografije ili video snimke koje je privatno poslala nekoj osobi. Da bi sprečile dalje deljenje svojih intimnih fotografija ili video snimaka te devojčice su često primorane da prihvate zahteve seksualnih ucena, što ih, uz dodatno poniženje i etiketu “devojke lakog morala” izlaže i riziku da se nađu i na nekom novom video snimku u “režiji” ucenjivača.

Psiholozi, prvavnici i istraživači digitalnog prostora strahuju međutim da je broj takvih slučajeva zapravo mnogo veći, jer mnogo devojčica i žena ne prijavljuje takve slučajeve zbog straha od stigmatizacije i retraumatizacije.

Naravno, u mnogim slučajevima u centru rodno zasnovanog nasilja na internetu krije se i čuvena, potpuno plitka reakcija ostavljenog ili ignorisanog muškarca, nemoćnog da se pomiri s tim da je neželjen – osveta. Umesto da se dostojanstveno povuče i svoje kvalitete usmeri ka drugim ženama, ti sujetni i nekreativni muškarci izrabljuju digitalne alate i kreiraju dipfejk (deepfake) snimke, odnosno realistične, ali falsifikovane snimke koji su sintetizovani uz pomoć veštačke inteligencije.

Lažne pornografske fotografije

Užasna svetska statistika, koja se preslikava i na Srbiju i region, pokazuje da je 98 odsto dipfejk snimaka na internetu pornografske prirode, a da 99 odsto tih snimaka targetira devojčice i žene. Istovremeno, svaka treća aplikacija u moru alata koji se koriste za kreiranje dipfejk snimaka dopušta korisnicima da proizvode pornografski sadržaj. Sa takvim alatima potrebno je oko 20 minuta i jedna čista fotografija nečijeg lica da bi se napravio dipfejk video dužine jednog minuta, i sve to potpuno besplatno.

Uz takve pogodnosti dovoljno je samo da nekome “sine ideja”, kao što je to bio slučaj sa dečacima od 13 godina sa Novog Beograda koji su nedavno svoje drugarice, ali i nastavnice osnovne škole “častili” pornografskim dipfejk fotografijama. Istraga je, kao i mnoge u Srbiji negde zalutala, pa javnost nije saznala kakvi su im bili motivi, ali se nagađalo da tu nije bilo “zadnjih namera”, odnosno da su se “samo šalili”.

Ta “šala” je otkrivena tako što su fotografije deljene na društvenim mrežama, pa su ih videli roditelji onih koji su ih delili, a pritisak na trajno osramoćene žrtve bio je toliki da je jedna od devojčica morala da se preseli u drugi grad.

Nekoliko meseci pre toga, javnost u Srbiji je saznala i za slučaj iz beogradskog naselja Batajnica, kada su na društvenoj mreži TikTok objavljeni dipfejk snimci i fotografije velikog broja devojaka. Na snimcima koji su sintetizovani uz pomoć alata veštačke inteligencija, jasno su se videla lica svake targetirane devojake, a uz njih se čuo glas koji objavljivao njihove “biografije”.

Taj nalog imao je više od 11.000 pratilaca, pa je ponosnom “autoru” takva vrsta slave toliko udarila u glavu da je počeo da objavljuje i realne video snimke na kojima se videlo kako proganja i prati devojke po ulicama Batajnice, a na osnovu kojih je moglo lako da se zaključi gde one stanuju. Roditelji nekoliko devojaka su prijavili slučaj, a “autor” je uhapšen i optužen za uhođenje, proganjanje i polno uznemiravanje.

Softveri za praćenje telefona

Rodno zasnovano nasilje ima i još jedan vrlo opasan oblik, a to je ograničavanje ili kontrola pomoću tehnologije. Sudeći po šturim podacima, muškarci u Srbiji, ali i u regionu, pravi su kontrol frikovi, jer su u proteklih nekoliko godina softveri za praćenje tuđih telefona postali veoma tražena roba. Prema medijskim izveštajima, mesečna pretplata za takve aplikacije košta nešto više od 10.000 dinara (oko 100 evra), a koristi ih na hiljade ljudi.

Taj softver omogućava korisniku da u svakom trenutku sluša telefonske razgovore, čita poruke sa raznih aplikacija za četovanje, a postoji mogućnost da se
uključi i kamera za fotografisanje. Mediji navode i da je samo jedna od firmi koja se bavi distribucijom takvih aplikacija u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj proteklih godina prodala 3.500 novih, a produžila 4.000 starih licenci.

Kao da sve to nije dovoljno, važeći zakoni u Srbiji ne prepoznaju rodno zasnovano digitalno nasilje kao posebno krivično delo, iako se žrtve suočavaju sa ozbiljnim psihološkim posledicama, jer nasilje koje doživljavaju zadire u njihovu najdublju intimu. Istovremeno, dok se bore sa gubitkom kontrole nad ličnim integritetom, mnoge žrtve se suočavaju i sa fenomenom okrivljavanja žrtve, pri čemu ih društvo kritikuje, umesto da odgovornim smatra počinioca.

Istini za volju, osvetnička porenografija se u nekim slučajevima može podvesti pod postojeće krivična dela, kao što su proganjanje, neovlašćeno fotografisanje i objavljivanje tuđih portreta ili snimaka, ili kao polno uznemiravanje ili nasilje u porodici. Međutim, većina slučajeva rodno zasnovanog digitalnog nasilja uglavnom ne sadrži elemente krivičnih dela koja se procesuiraju po službenoj dužnosti, pa se takve krivične prijave lako odbacuju.

I to dovodi do možda i najciničnijeg dela odnosa države prema žrtvama digitalnog nasilja, jer se digitalno nasilje, u nedostatku posebnog krivičnog dela, najčešće kvalifikuje kao neovlašćeno fotografisanje i objavljivanje tuđih portreta ili snimaka, a ta krivična dela mogu da se procesuiraju samo po privatnoj tužbi.

Psihička tortura i stigmatizacija

To znači da žrtva sama mora da prikupi materijal koji će dokazati opravdanu sumnju da je zaista počinjeno krivično delo i da sama pokrene sudski postupak. Da bi počinilac bio osuđen žrtva, odnosno privatni tužilac, mora da uveri sud da su tvrdnje iz tužbe potpuno izvesne.

Pošto se intimni sadržaji najčešće dele posredstvom lažnih imejl adresa i lažnih profila na društvenim mrežama, žrtve u najvećem broju slučajeva ne mogu da prikupe sve potrebne dokaze za pokretanje privatne krivične tužbe, a pomoći od države u vidu istrage policijskih stručnjaka za visokotehnološki kriminal nema.

Ukratko, devojke i žene u Srbiji koje se nađu na udaru pohotnih, poremećenih ili jednostavno zlonamernih muškaraca željnih osvete ostavljene su da se same nose sa psihičkom torturom i stigmatizacijom, i nadaju se da će ono što društvo tumači kao njihovu sramotu brzo proći, a sve zato što obučeni policijski službenici imaju pametnijeg posla – da bez odlaganja otkriju koji su to besprizorni likovi na društvenim mrežama pisali nedolične komentare protiv režima i Vođe.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.