Ako ukinemo govor mržnje, vlast će ostati bez teksta

Glavni akteri današnje političke scene iznikli su iz šovinizma, mržnje, nasilja i rata, tako da ne čudi što upravo predsjednik Vučić, državni funkcioneri, poslanici, ministri generišu govor mržnje.

Na meti govora mržnje i diskriminacije najčešće se nalaze Romi, Albanci, Hrvati, pripadnici LGBT zajednice, žene i migranti, navodi se u izvještaju o govoru mržnje u medijima u Srbiji. (EPA)
Na meti govora mržnje i diskriminacije najčešće se nalaze Romi, Albanci, Hrvati, pripadnici LGBT zajednice, žene i migranti, navodi se u izvještaju o govoru mržnje u medijima u Srbiji. (EPA)

Evropska unija i Savet Evrope predstavili su “Izveštaj o upotrebi govora mržnje u medijima u Srbiji” koji je izrađen u okviru projekta “Promocija različitosti i ravnopravnosti u Srbiji”, što je deo šireg programa koji ima za cilj da se Jugoistočna Evropa usaglasi sa evropskim standardima. “Izveštaj” je napisala dr Ivana Krstić, redovna profesorka na Pravnom fakultetu u Beogradu.

U svojoj detaljnoj analizi Krstić je koristila međunarodne i domaće pravne standarde, služila se praksom Evropskog suda za ljudska prava i preporukama Evropske komisije protiv rasizma i netolerancije, kao i praksama domaćih sudova i Poverenice za ljudska prava i ravnopravnost. U studiji je napravljena i kvantitativna i kvalitativna analiza govora mržnje u medijima na primeru nekoliko televizija, dnevnih novina, portala i nedeljnika koji su praćeni od 20. novembra do 20. decembra prošle godine. Takođe, prikazani su rezultati strukturiranih intervjua koje je autorka vodila sa predstavnicima NVO sektora, uposlenicima Ombudsmana, predstavnicima novinarskih udruženja i regulatornih tela, i drugim zainteresovanim stranama.

Dobra teorija i loša praksa

Zaključak temeljne, minuciozne analize je da postoji neprestani porast govora mržnje, da mnogi političari i funkcioneri koriste uvredljiv i zapaljiv rečnik, da mediji često šire stereotipne predstave o manjinskim grupama i susednim narodima. Na meti govora mržnje i diskriminacije najčešće se nalaze Romi, Albanci, Hrvati, pripadnici LGBT zajednice, žene i migranti. Srbija ima dobar pravni okvir za sprečavanje i sankcionisanje govora mržnje, ali problem nastaje u praksi, u tužilaštvu, na sudovima, u Regulatornom temu za elektronske medije (REM). Često se dešava da tužilaštva ne prepoznaju govor mržnje, da krivične prijave budu odbačene bez pravog razloga ili da REM masovno odbija pritužbe građana.

Dovoljno je citirati jednu rečenicu iz “Izveštaja” da bi se videlo kakvo je stanje na terenu: “Do septembra 2020. godine REM nije podneo ni jednu krivičnu ili prekršajnu prijavu protiv pružalaca medijskih usluga zbog diskriminatornog govora, kršenja zaštite maloletnika i govora mržnje u elektronskim medijima, iako je to u njegovoj nadležnosti i bez obzira na evidentno svakodnevno emitovanje takvog sadržaja”. Jedan od zaključaka “Izveštaja” je da mediji ne promovišu različitost i toleranciju u društvu, i da postoji gotovo potpuno odsustvo pozitivnih tekstova o manjinskim grupama. Kao što reče Krstić na predstavljanju “Izveštaja” – “postoji osećaj da živimo u društvu u kojem postoji tolerancija prema govoru koji je neprihvatljiv”.

Suština je u sledećem: “Ovaj pregled postojeće situacije u medijima u Srbiji pokazuje da je, bez obzira na solidan pravni okvir za borbu protiv govora mržnje, medijska klima vrlo negativna i zahteva primenu različitih mera u borbi protiv diskriminacije, govora mržnje, senzacionalizma i drugih negativnih pojava koje krše ljudska prava i dostojanstvo ličnosti”. Na kraju je dat i predlog vrlo konkretnih mera koje treba preduzeti zarad suzbijanja govora mržnje, na primer: “Skupština i Vlada treba da usvoje kodekse ponašanja u kojima se zabranjuje govor mržnje”; “obezbediti nezavisnost REM-a”, “izraditi strategiju protiv govora mržnje na internetu” ili “podići svest o važnosti poštovanja pluralizma”.

Nacionalno jedinstvo protiv pluralizma

Borba protiv govora mržnje deo je šireg procesa usvajanja evropskih standarda na kakvom-takvom putu Srbije u Evropsku uniju. Najveći deo tog posla sastoji se od usklađivanja domaćih sa evropskim pravnim propisima. Pravnici rade sve što je do njih, nema se tu šta zameriti, naprotiv – njihovi napori se ne mogu prehvaliti, oni čine sve što je u njihovoj moći da naše društvo postane bolje mesto za život, mesto gde će se poštovati dostojanstvo svakog čoveka. Ono što izostaje je šira društvena rasprava o procesima pridruživanja, o problemima koje treba rešavati i teškoćama usklađivanja različitih društvenih, istorijskih, običajnih tradicija.

To je vidljivo na mnogim poljima, pa i na primeru govora mržnje koji pokreće temu dominantnih vrednosti u našem društvu. Da bi se diskriminacija i napadi na manjine, druge narode i ranjive grupe uopšte osudili, da bi se stvorio konsenzus o neprihvatljivosti takvih nasrtaja, neophodno je da pluralizam, različitost i tolerancija budu vrednosti koje su opštešprihvaćene i podrazumevajuće.

Međutim, Srbijom već decenijama vladaju razni oblici nacionalističke ideologije koja se zasniva na potpuno suprotnim postavkama. Vrhovna vrednost nije pluralizam, već nacionalno jedinstvo, ne tolerancija, već isključivost i neprijateljstvo prema različitosti. Tako da se već dugo nalazimo u situaciji u kojoj dominantna ideološka matrica generiše govor mržnje. Da bi suzbijanje diskriminacije zaista dalo prave rezultate, neophodno je marginalizovati i vladajući nacionalistički svetonazor, to je teška rabota koja je donekle pošla za rukom samo komunistima, a i to na kratko.

Vlast generiše govor mržnje

“Da bi se u Srbiji smanjio govor mržnje, neophodno je širenje kulture ljudskih prava”, stoji u “Izveštaju”, i to je sasvim tačno, nema se šta prigovoriti. Kultura ljudskih prava zasniva se, između ostalog, i na Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija, donetoj 1948. godine, nakon klanice Drugog svetskog rata. U uvodnom delu Deklaracije stoji da Generalna skupština UN usvaja ovaj dokument “pošto je nepoštovanje i preziranje ljudskih prava vodilo varvarskim postupcima, koji su vređali savest čovečanstva, i pošto je stvaranje sveta u kojem će ljudska bića uživati slobodu govora i ubeđenja i biti slobodna od straha i nestašice proglašeno kao najviša težnja svakog čoveka”.

Varvarstvo kojem se Deklaracija suprotstavlja vakrslo je u Srbiji devedesetih godina i dovelo do ratova, razaranja i masovnih zločina. Glavni akteri današnje političke scene su tada započeli karijere, iznikli su iz šovinizma, mržnje, nasilja i rata.

Tako da ne čudi što upravo predsednik Vučić, državni funkcioneri, poslanici, ministri listom generišu govor mržnje. Aleksandar Vulin koristi samo reč “Šiptari” i napada gotovo sve susede, u Skupštini se mržnja nemilice sipa prema svakom ko kritikuje vlast, opozicija je potpuno satanizovana, a svako iskazivanje mišljenja koje ne povlađuje naprednjacima smatra se neprijateljskim, izdajničkim aktom.

Potom se ta mržnja sa pozicija moći prirodno prelije u lojalne medije koji poslušno izvršavaju naređenja i šire mržnju, crtaju mete i satanizuju koga treba. A i ne pada im teško. Suzbijanjem govora mržnje vladajuća kasta bi ostala bez teksta, a silni medijski delatnici ne bi znali šta da čine sa sobom.

Trpeljivost – to je ono što je svojstveno ljudskosti

Vrednosti ne nastaju u vakuumu, već su plod složenih društvenih i istorijskih procesa, razvijaju se postepeno kroz mišljenje, sporove, pokrete, svakodnevnu praksu. Recimo, tolerancija se prvo javila kao prevashodno teološko pitanje, usled sukoba protestanata i katolika. Tek kasnije se pojam tolerancije sekularizovao, prelio na političko polje, te na uvažavanje različitih mišljenja i načina života, na poštovanje slobode savesti svakog čoveka.

Postojanje više crkava u okviru iste države vodilo je ka stvaranju međusobne trpeljivosti, jer je jedina alternativa bio rat do istrebljenja. Međutim, u našem društvu je situacija drugačija, imamo apsolutnu dominaciju pravoslavlja, druge hrišćanske zajednice su marginalne.

Male protestantske crkve često bivaju optuživane za krivoverje, s vremena na vreme se digne moralna panika koja ih ocrnjuje i označava kao sekte, ponekad su bivale proganjane u prošlosti, a ni danas većina ne gleda blagonaklono na razne hrišćanske denominacije. Pitanje je da li smo, kad je odnos prema verskim zajednicama u pitanju, stigli i do uverenja Tome Akvinskog iz XIII veka da je trpeljivost manje zlo.

Kako Akvinca tumači Julie Saada-Gendron, “trpeljivost prema nevjernicima uopšte i krivovjercima posebno, korisna je zato što njome izbegavamo veća zla. Drugim riječima, njezino ukidanje (ili netrpeljivost) izazvalo bi pobune, građanske nerede, koji se ocjenjuju kao veće zlo od prava da se vrše nepravovjerni obredi”.

Kult sile, snage, moći i veličanje ratničkih tradicija takođe ne doprinosi uspostavljanju tolerantnije atmosfere u društvu. Upravo suprotno – priznanje sopstvene slabosti, nedovoljnosti, nemoći, sklonosti greškama vodi ka skromnijem doživljaju sebe i sopstvene zajednice, a potom i do trpeljivijeg odnosa prema drugim ljudima. “Šta je trpeljivost? To je ono što je svojstveno ljudskosti. Svi smo mi sačinjeni od slabosti i zabluda; oprostimo jedni drugima svoje gluposti, to je prvi zakon prirode” – ovako veliki francuski pisac i mislilac Volter započinje odrednicu “Trpeljivost” u svom “Filozofskom rečniku”. U sličnom duhu napisan je i završni deo ovog teksta: “Ali još je jasnije da treba međusobno da se podnosimo jer smo svi slabi, nedosledni, podložni promenama, greškama. Hoće li prut, kojeg vetar povije u snopu, reći prutu do sebe, povijenom na drugu stranu: ‘Povijaj se kao ja, bedniče, jer ću podneti zahtev da te istrgnu i spale?’”

Kako spojiti kolektivizam i individualizam

Na ljudskoj nesavršenosti insistira i engleski filozof Džon Stjuart Mil koji u spisu “O slobodi” veli: “Načela koja vrede za ljudsko postupanje isto kao i za ljudsko mišljenje, jesu da čovečanstvo nije nepogrešivo, da su istine najčešće samo poluistine, da jedinstvo mišljenja nije poželjno osim kad proizlazi iz najpotpunijeg i najslobodnijeg poređenja sa suprotnim mišljenjima, da različitost nije zlo već dobro sve dok čovečanstvo ne bude mnogo sposobnije nego što je sada da spozna sve strane istine”.

Teško je ovakve ideje uskladiti sa društvom u kojem veliki vođa misli da zna sve o svemu, gde je traženje istine nepopularna disciplina (za razliku od traganja za autoritetom kom se treba pokloniti), gde je najnormalnije da političar izjavi: “Posle patrijarha se ne govori”.

Kako tek neke druge, zamašnije Milove misli presaditi na ovo naše tle, a da odmah ne uvenu? Na primer, njegovo shvatanje da je sloboda izražavanja i objavljivanja mišljenja načelo koje “zahteva slobodu ukusa i težnji, planiranja našeg života tako da odgovara našem karakteru, da radimo ono što želimo bez obzira na moguće posledice, a da nas naši bližnji ne sprečavaju ukoliko im time što činimo ne nanosimo štetu, čak i ako misle da je naše ponašanje budalasto, izopačeno ili nepravilno”. Ovakvo poimanje slobode isključuje mogućnost govora mržnje, jer je poenta u toleranciji prema postupcima koje smatramo pogrešnim ili izopačenim.

Nemoguće je stvoriti pluralistično društvo koje poštuje različitosti bez ovakvog shvatanja slobode, rasprostranjenog kod velikog broja građana. Mil piše: “Jedino sloboda koja zaslužuje to ime je sloboda da tražimo svoje sopstveno dobro na svoj način, ukoliko ne pokušavamo da to drugima uskratimo ili ih ne sprečavamo u naporima da je postižu. (…) Čovečanstvo dobija više ako svako pušta druge da žive kako se njima čini da je dobro nego ako se pojedinac primorava da živi onako kako se ostalima čini da je dobro”. Kako ovakve zanosne slobodarske ideje usaditi u sredinu u kojoj se ne trpi štrčanje iznad proseka, a svako udaljavanje od opšteprihvaćene norme smatra osobenjaštvom dostojnim osude? Kolektivizam i individualizam nisu baš spojivi koncepti, lakše je pomešati ulje i vodu.

Prava svrha države je sloboda

Na kraju treba redefinisati i pojam države: to nije nikakva svetinja kojoj se služi, otadžbina za koju treba da ginemo, već nešto sasvim drugo. Srećom, Baruh de Spinoza je u “Teološko-političkom traktatu” odavno odredio šta je država, pre nekih 350 godina: “Država nije ustanovljena da čovjeka drži u strahu, i da ga potčinjava tuđoj vlasti, nego naprotiv da pojedinca oslobodi od straha i da mu dopusti da živi koliko je moguće bezbjedno, to jest da sačuvakoliko može svoje prirodno pravo da postoji i djela, ne šteteći sebi ili drugima. Ne, ponavljam, svrha države nije da ljude od razumnih bića pretvara u zvijeri ili automate, nego da osposobi njihove duše i tijela da se neometano razvijaju, i da se nesputano služe umom, i da se ne nadmeću u mržnji, gnjevu ili lukavstvu, i da jedni druge ne gledaju očima zavisti i nepravde. Ustvari, prava svrha države je sloboda”.

Dakle, država bi trebalo da sprečava nadgornjavanje u mržnji i gnevu, a ne da ga proizvodi i podstiče. Mnogo je ovakvih i sličnih misli i poimanja sveta ugrađeno u temelje današnje Evrope i svega onog što je najvrednije u njoj. Na strasnoj odbrani slobode, na čvrstom verovanju u dostojanstvo svakog čoveka, smrtnog i nesavršenog, stoji građevina današnjeg zapadnog sveta, svejedno što se ništa slično ne može čuti od evropskih birokrata i ostalih zvaničnih predstavnika.

Lako je njima, oni su bogati naslednici, ne moraju da znaju kakvo je poreklo njihove baštine, iako je opasno prepustiti to zaboravu, pogotovo na duže staze. Mnogo je teže nama koji pokušavamo da uberemo evropske plodove, a ne znamo ni koje je drvo posredi, a još manje gde mu je koren i na kakvom zemljištu uspeva. Bojim se da puko kopiranje zakonske regulative nije dovoljno, to liči na pokušaj da se drvo presadi kseroks tehnikom. Pitanje je da li je uopšte moguće preuzeti samo konačne rezultate viševekovnih društvenih procesa, a da se ne sledi put kojim se do tih rezultata stiglo.

Sve su to problemi koji će kad-tad doći na dnevni red, nisu od juče, niti će volšebno nestati sutra, nadživeće i ovu vlast i sve nas. Neće nestati ni ako Srbija uđe u Evropsku uniju, tek tu će nas dočekati suočavanje sa sopstvenom neveselom realnošću, kao što se događa mnogim sveže pridruženim članicama. A kad se ozbiljno započne sa rešavanjem ključnih problema, lakše će ići i suzbijanje govora mržnje i svih oblika diskriminacije.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Hrvatska vlada je, prijedlogom zakona o elektronskim medijima, odlučila da stane na kraj govoru mržnje u komentarima na portalima. Izdavači tvrde da je to učinila tako što je na njih prebacila svu odgovornost. Novi Zakon o elektronskim medijima kaže da su izdavači odgovorni za cjelokupni sadržaj elektronskih publikacija, uključujući i onaj koji je generisao korisnik. 

Više iz rubrike Piše
POPULARNO